Image default
Proza

Marijana Nikolajević – Sati

Volela sam njegove prste u mojoj kosi kada se saviju u pesnicu i snažno vuku, i onda naglo puste dok se po koja dlačica isprepleta i ostane na ruci. Da, to mi je naročito prijalo. Ponekad, kada pijemo kafu u malim gutljajevima i malo se prelije na tacni, kada mi zadrhti ruka, on snažno lupi pesnicom o sto i niz beli stolnjak ostane koja kap. Onda obično ustanem, skinem gaćice i položim ih na sto… i bezobzirno se smejem. A on ni mukajet. Ranije bi levom rukom obarao sto, strpao gaćice u usta i prilazio mi četvoronoške. Sad obično zapali drugu cigaretu i nastavi da lista novine.

Mrzim to njeno potenciranje libida. Mrzim tu podatnost i taj bezobrazni osmeh. Mrzim kada se ugrize za gornju usnu, raširi noge i dira se međ’ njih. Mrzim njen izazovni pogled. Hteo sam da je dovedem u red! Ali nije vredelo. Jednom sam je i ošišao, uzeo mašinicu i bzzz, oćelavio, i bila je jos lepša, i podatnija. Doveo sam drugu, Draganu. Bila je kod nas nekih nedelju dana, a ona nam je donosila doručak u krevet, masirala stopala dok sam bio na ovoj… Ma, poludeo sam skroz! Sve su one iste! Sati… uff… kasnim na posao…

Juče sam se opet čula sa Vesnom, o kako mi samo nedostaje… Miloša sam počela da prezirem… Onakvoj ženi da uradi tako nešto, prosto da ne poveruješ. Htela sam opet da je posetim, ali ona nije htela, kaže da se ne naljuti. Pa što ga više ne ostavi, mogla bi komotno da pređe kod mene, svaki dan bi se mazile. Koliko li je sati? Eto ga opet kasni.

Kad god peglam, ja se i malo opečem, prija mi vrelina i posle fino bridi. Kupila sam i mast koja sprečava pojavu ožiljaka. Miloš ne voli da ih vidi. Rekao da ako vidi još jedan ima da me izbaci, a kud ću ja… Ja njega toliko volim da ne bih mogla živeti bez njega. Evo stopalo… to neće proveravati, zasigurno… Koliko li je sati, sad moram da požurim sa ručkom!

Sviđa mi se moja šefica, ona je tako duhovita i lepa. Kako me pali kad se nagne nad sto kako bi mi zadala nova uputstva, a iz košulje mogu se nazreti njene čvrste grudi i ružičasto-braon kopljašca. Pa onda brzo kažiprstom gurne naočari i blago povisi ton. Mogao bih satima da onanišem samo na tu scenu. Mrzim kada radim drugu. „Evo, krećem’’. O, koliko sam dugo u kupatilu, već kasnim na posao…

Juče sam je srela na ulici. Sviđa mi se njen izgubljeni pogled, njena krhkost i dečačka figura. Ma sva je k’o bombonica, i kosica kratka k’o u dečaka. Posadila bih je na kolena i nemilosrdno šibala to njeno koščato dupence. Zatim bih celivala crvene tragove mojih šaka. Nisam sigurna, ali mislim da je to žena onoga potrčka što mi gleda u sise kad god se sagnem. Uh, kako volim da se igram igre sa njim, čini se da je tako glup. Koliko li je sati? Ja već kasnim, a Dragana me čeka.

 

Pad

Zakopčala je i poslednje dugme na košulji. Navukla crni džemper i rukom ispravila poneki nabor. Izvadila ogledalce, karmin u drugoj ruci. U ogledacu su se videle samo usne. Pažljivo ih je namazala, zatvorila karmin ispustila ga negde u dubinu tašne, zvecnulo je. Taj zveket je podsetio na nešto, polako se okrenula i pogledala ga dugim pogledom. Usne kao da su se pomakle, htela je nešto da zausti, ali, samo se sagnula, navukla drugu čizmu i kliznula rukom niz kao dašak tanku čarapu. One su samo malo zasenčile put nogu i, znala je gde je uprt pogled. Nehajno prstima kliznula još jednom. Ispravila se, lagano, uzela mantil, tašnu i uhvatila se za kvaku. Ćutala je, i činilo joj se da to ćutanje traje. Želela je da se još jednom okrene i kaže mu nešto, ali nije joj se dalo da ga još jednom pogleda. Kvaka je tiho zaškripala nad njenom neodlučnošću, i kao da se sabrala, naglo je izašla van.

Nalet svežeg vazduha zapljusnuo joj je vrele obraze, osetila je da od svežine još jače gore, izašla je a da ništa nije rekla. Bilo joj je neumesno da kaže samo „zdravo’’, bila bi to veštačka reč. Svaki suglasnik uništio bi sklad pređašnje pesme toplih, izmešanih sokova. Po glavi je vrtela misao, ali jedino čega je mogla da se seti bila je ustajala toplina, njen spretan doček na noge, naime skočila je kao oparena, protegla se kao mačka i pogledom skupljala razbacane komade odeće… Zastala je, rukom se pridržala za gelender, obuzela ju je nagla vrtoglavica i činilo joj se da je na tren izgubila svest, a gaćice su joj bile u dnu fotelje, od pokreta malo sabijene u ugao kao napušteno gnezdo saterano u ćošak… Udahnula je, lagano je opipavala stepenik pod nogom, htela je da zakorakne, ali samo se ugrizla za donju usnu… Čarape, razvučene kao žvaka ležale su na stolici dok je umanjeni obris deformisan od palca milovao tepih. Nije htela da pravi buku oko obuvanja čarapa. Mislila je da je podigla nogu i fino navlačila, to bi bilo previše, uradila je to žurno i spretno. Onako u čarapama, okrenula se ka njemu, mahinalno prikrila grudi rukom, nekako čedno kao da nešto krije u naručju, nasmešila se krajičkom usne i drugom već grabila majcu. Taj osećaj naježenog tela kome prija svaki dodir laganog pamuka ju je malo prenuo pa je već nabadala niz stepenice. I kako su se koraci sve jačim žarom nizali nije više bila sigurna… telo joj je dalo zapoved da stane. Zastala je. Rukom poravnala čojanu suknjicu i osetila grubo trenje tkanine. Okrenula glavu, bila je na pola puta od izlaza. Onda je nekako tužno povila vrat, onako mučenički kao da je savijen pod kakvom izmišljenom težinom i to ju je prosto teralo na korak, dole, u dubinu. Protrljala je rukom rub suknjice, bio je malo vlažan, verovatno se nakvasio jer je radni sto bio tik uz sudoperu iz koje su virile hrpe neopranog suđa… nevoljno je ispružila korak, i u tom trenutku nestalo je svetla, spotakla se…

Vrata su se otvorila, ukazala se jedna lepa silueta do pasa nagog muškarca okupana svetlom. Pogled mu je pipao po mraku, ništa nije video…


Marijana Nikolajević piše priče, recenzije i eseje. Zastupljena je u brojnim književnim časopisima: PoveljaSveskeOdjekBeležnicaBalkanski književni glasnikAvangardKulturni bilten CrnjanskiBagdala i dr, kao i zbornicima: Dva sveta (Skc, Kragujevac, 2002), The best of Kišobran 2 (Bor, 2010), The Best of Kišobran 3 (Bor 2011), Kratke priče, (Alma, Beograd, 2010), Crte i reze (Svilajnac, 2011). Živi u Zemunu gde odgaja svoja mala dva dečaka sa kojima ranim jutrom profesionalno juri zmajeve. Uređuje Libartes.


Pročitajte ostale tekstove ove autorke:
Marijana Nikolajević – Rat tangama (februar 2011)
Pripovedačka otmenost Ljubice Arsić (april 2011)
Razgovor sa Nikolom Teofilovićem (avgust 2012)
Razgovor sa Adrijanom Zaharijević (Ecce Femme, mart 2012)
Žena se ne rađa kao žena, već to postaje (Ecce Femme, mart 2012)
Metalibartesov razgovor (Apokalipsa (malo)sutra, decembar 2012)

Naslovna fotografija: Jiyeon Park

Ovaj članak je objavljen u septembru 2011, u okviru temata Parada Pornosa i Erosa.

Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Proza.

Povezani članci

Mirjana Đurđević, Mastermindovi

Zoran Predin, Uplakana buha

Ivana Prentović Krivokapić – Gospođa Lazarus

Ostavite komentar