Image default
Intervju

Marko Grimaldi, Dante naš savremenik

Dante naš savremenik. Zašto i dalje čitati Komediju

 

Autor ste knjige „Dante, naš savremenik. Zašto i dalje čitati Komediju”. Dakle, zašto i dalje čitamo Komediju? 

 Pre svega, i dalje čitamo Komediju, jer je reč o savršenom umetničkom delu. Dante je stvorio fantastičan svet, ali potpuno verovatan i koherentan u svojoj funkcionalnosti. Čitamo je zbog njenog realizma: jer u narodnoj književnosti pre Dantea opisi prirode, ljudi i emocija bili su uvek standardizovani, uvek isti. Često su bili vrlo efikasnesvakako, ali delovalo je kao da pesnici nikada nisu gledali uživo stvarnost. Dante, koji je bio visoko obrazovan čovekkultivisanintelektualac koji je dobro poznavao književnostbio je pesnik stvarnostipesnik zemaljskog svetakako su ga nazivali. I sve je to bio u trenutku kada je osnivao italijansku književnu tradiciju.

To je razlog zbog koga ga i dalje možemo čitatinjegov jezik je i dalje naš jezik. Ovo su jako važni razlozi koji se daju i u školama i na univerzitetima. 

Ali Komediju čitamo i iz drugih razlogakoje sam pokušao da objasnim u knjizi. Još uvek je čitamo, jer Komedija ima duboku poruku koja nas i dalje zanima; zato što čak i danas, kada, za razliku od Danteovog vremena, većina nas ne veruje kako u postojanje Boga, tako ni u mogućnost da postoji sistem kazni i nagrada na onom svetu. Ipak, svi imamo neku ideju šta će se desiti nakon smrti. A imamo je baš zato što je naš moralni svet zasnovan na onome što je Kant nazvao postulatima praktičnog razuma: na besmrtnosti duše, postojanju Boga i slobodne volje. Komedija postavlja iste ove postulate: govori nam šta se dešava nakon smrti, i izvanredna je pohvala slobodnoj volji, punoj čovekovoj odgovornosti u određivanju sopstvene sudbine. A možda je čitamo i zato što je delo napisano da promeni život ljudi: Dante nam to govori vrlo jasno: cilj poeme je izvući ljude iz stanja nesreće u ovom životu i usmeriti ih ka sreći. To nije umetnost radi umetnosti, to je umetnost radi života.

 

Koja od tema koje obrađujeDantea čini našim savremenikom? 

Naslov moje knjige je provokativanjer u prvom delu zapravo objašnjavam zašto Dante po mom mišljenju nije naš savremenik. Verovao je u čitav niz stvari koje nam više ne pripadaju: da su žene prirodno inferiorne u odnosu na muškarce, da je homoseksualnost greh, da čovekova žeđ za znanjem mora imati granice.

Iz tog razloga nema smisla perspektiva određenih studija roda po kojima Dante – upravo zato što je Dante – želeo da na revolucionaran način prikaže ponašanje ženeSvakakoBeatriče je najvažniji lik Komedije. Ali ona je takođe zatvorena u svojoj rodnoj ulozi. Tražeći način da se izdvoji Beatriče, kako je želeo Dante, baš kao što su i muškarci njegovog vremena poimali rodne odnose, znači ne razumeti da je egzaltacija ženašto je već bilo tipično za dvorsku literaturu – bila moguća samo u okviru tih uloga. Dante ne želi da da revolucionaran način razumevanja seksualnih rodova: zapravo, želi da uzdigne vrlinu, poniznost i lepotu žene čija bi slika težila da se poistoveti sa slikom Device Marije. U ovome nema ničeg savremenog. Nema smisla pokušavati približiti Dantea našoj koncepciji odnosa među rodovima.

Ali u ovom udaljavanju ne bi trebalo da preteramo. Pre izvesnog vremena, na sastanku sa nastavnicima iz srednjih škola, postavljeno mi je pitanje: „Kako objasniti učenicima da je ljubav o kojoj pričaju Dante i Kavalkanti potpuno drugačija od današnjeg shvatanja ljubavi?” Ova perspektiva je mnogo oprezna, ali je samo delimično tačna. Ljubav o kojoj pričaju Dante i Kavalkanti je zapravo ista ljubav na koju mislimo i danas. 

Takva je zato što su naša osećanjanaša čula (uzbuđenje koje se oseća pred voljenom osobompožuda, ljubomora) baš onakva kakvim ih Dante opisujeIz tog razlogaukoliko se poznaje nešto starog italijanskog, malo istorije i filozofije srednjeg veka (a ovo je funkcija škole: da sve može da osposobi da čitaju Dantea), toliko je lako poistovetiti se sa pesmom Paola i Frančeske, koja govori o trenutku zaljubljivanja i nemogućnosti odupiranja ljubavnoj želji. Ono što je potpuno drugačije je sistem ideja u koji Dante dodaje ono što zovemo ljubavlju. To je sistim koji oštro osuđuje Paola i Frančesku. I upravo taj sistem ideja moramo da pokušamo da rekonstuišemo danas da bismo razumeli Dantea.

  

Kakva rešenja nudi Dante za zla našeg doba? 

Dante ne nudi rešenja za zla našeg dobaiako nam se ponekad čini da ih nudi – ako neko misli da se mogu pronaći rešenja kod Dantea – to svakako nisu rešenja koja će nam se dopasti. Razmislimo o njegovim političkim idejama, na primer, o načinu rešavanja problema pohlepe. Slobodni smo da Dantea smatramo prethodnikom kritike kapitalističkog društva, finansijske akumulacije, banaka. Ali kada to radimo, treba da uzmemo u obzir da je njegovo rešenje bilo koncentrisati svu moć i imovinu u ruke apsolutnog cara, koji upravo zato što poseduje sve, ne želi ništa, na taj načn zaustavljajući neumerene želje svih ostalih vladara, donoseći mir i spokoj čitavom svetu. Ovo je jedno rešenje, Danteovo rešenje, ali mislim da bi se malo kome svidelo.

Međutimono što bi trebalo da nas zanima je – da li je Dante imao rešenje za zla svog vremena? A to nas interesuje jer čitajući Dantea dolazimo u kontakt sa poezijom i književnošću koja se prilično razlikuje od uobičajene. Setite se samo šta je odgovorio Bob Dilan kada su ga pitali šta njegove pesme znače: „Nemojte me gledati kao čoveka s porukom (…) sve o čemu znam da pevam je ono o čemu mislim.”

 Dante to vidi na sasvim drugačiji način: on je potpuno suprotan od Dilana, on je čovek sa porukom. Zaista, pesnik sa porukom. Pesnik koji želi da promeni stvarnost, koji želi da je preobrazi, koji voli, mrzi i sveti se svojim neprijateljima pisanjem Komedije. Dante ne peva samo za sebe, Dante peva za druge.

Da bih objasnio ovaj aspektponekad koristim tekst savremenog kalabrijskog kantautoraBrunorija Sasa, čija se pesma zove Pesma protiv straha.

Na početku Brunori daje glas prvom načinutako da razumemo i šta je Bob Dilan hteo da kaže:

Pesme koje govore o ljubavi

 jer zapravo, hajde, o čemu drugom biste vi da pričate? 

Jer ako pogledate oko sebe nemate o čemu drugom da pevate

 samo velika praznina od koje vam je loše ako je gledate 

zato ću biti površan 

ali usred ovog bola 

sve ove ogorčenosti

pevam samo za sebe.

Zatim se pesma pojačava, menja ton (čak i muzički), a Brunori daje prostor i drugom načinu (koji je, po mom mišljenju, sličan Danteovom) zamišlja šta bi mogao da misli drugi:

Ali, ne, vi želite uzbudljive pesme, 

koje te stežu za gušu bez mnogo komplimenata, 

pesme poput šamara koje vas teraju na razmišljanje, 

lepe pesme od kojih se osećate loše.

I onda opet:

Pesme koje ti spašavaju život,

koje te nateraju da kažeš, „jebi ga, još nije gotovo!”

koje ti daju snagu da započneš ispočetka, 

koje te drže na nogama kada osetite da se rušite.

Sad je jasno da se malo poigravam sa citatimajer je očigledno da Brunori Sas nije imao na umu ovo o čemu govorim. Ali opozicija je ista: o poeziji obično razmišljamo kao o nečemu što govori o ljubavi, o praznini koju osećamo iznutra, o nečemu što pesnik piše samo za sebe. Ali postoje i pesnici koji pišu za publiku koja želi drugačije stvari, koja želi poeziju koja spašava život, koja daje snagu za nove početke. Dante pripada ovoj drugoj kategoriji.

 

čemu se sastoji veličina Božanstvene komedije? 

Veličina Komedijekao što sam v rekaoleži u jeziku kojim je napisana (koji je i dalje naš jezik, jer Dante zaista, kako smo učili u školi – jeste otac italijanskog jezika). Veličina leži u mogućem svetu koji je Dante stvorio, u svetu u kome je sve fantastično (putovanje čoveka u zagrobni život, njegovi susreti sa dušama, demonima, čudovištima, anđelima, i na kraju direktna vizija Boga), a ipak je sve izvanredno stvarno, jer Dante je pesnik stvarnosti, pesnik koji nas navodi da vidimo emocije, prirodu, koji nam objašnjava istoriju i ideje. Veličina leži i u njegovoj ideji poezije, o poeziji koja menja stvarnost, koja menja ljude, koja pomaže da se živi bolje.

Ali pre svega, bar za mene, Komedija je književno delo u kojem je mehanizam kojim svi težimo da prepoznamo svoju priču među ostalim pričama koje čitamo tražeći odgovore, da potražimo nešto što nas se tiče, najeksplicitnije, i što je još uvek živo, aktuelno, prisutno. To je koncept koji Frančesko Petrarka vrlo dobro izražava kada kaže da je čitajući Avgustinove Ispovesti imao utisak da čita ne priču tuđih, „već sopstvenih lutanja.” Kod Dantea je mehanizam još eksplicitniji, to je istorija čoveka koji želi da se vrati sebi, koji želi da pobedi greh i da bi to učinio mora da zna šta se dešava u zagrobnom životu. Ali to je takođe istorija čitavog čovečanstva. Dante je predvideo da će taj mehanizam prepoznavanja biti pokrenut i napisao je Komediju znajući da će budući čitaoci pronaći priču o svom hodočašću, kako kaže Petrarka.

jednoj od najlepših pesama Sature, Montale piše: „Kažu da je moja/ pesma pesma nepripadanja. / Ali ako je bila tvoja bila je nečija”. Montale odgovara na kritiku da bi objasnio da njegova poezija nije pesma bez adresata, ona se obraća tebi, obraća se ženi koju je voleo, i kaže da baš zato što je pričao o njoj, njegova poezija može da pripada i nekome drugom, bilo kome, jer je to poezija koja gura ka spolja, nije uvijena u pesnikovu unutrašnjost. Ovde je Dante mogao da odgovori na manje-više sličan način – „Ali, ako je bila tvoja, bila je nečija” – jer se za jedan od najneobičnijih aspekata Komedije smatra to što je osmišljena da uzdigne i hvali ženu koja oličava savršenstvo kome bi mogli da teže svi, kome bi trebalo da teže svi. Ova žena zauzima centralno mesto u Raju. Komedija definitivno pripada nekome jer pripada Beatriči. Ali mogao je da odgovori i na drugi načinmogao je reći: „Ali ako je bila moja, bila je svačija”. Jer Komedija je priča o Danteu, ali takođe i priča o svima nama.


Marko Grimaldi (1979), rođen u Napulju, studirao je na Univerzitetu Federico II. Doktorirao je filologiju na Univerzitetu u Sieni, bio je stipendista Italijanskog instituta za istorijske studije u Napulju. Radio je na Univerzitetu u Trentu. Od 2014. godine predaje Filologiju i italijansku književnost na Sapienci, Univerzitetu u Rimu (Fakultet za književnost i filozofiju). Osmislio je projekat L’italia dei trovatori: reportorio informatizzato delle poesie trobadoriche relative alla storia d’Italia (posvećen trubadurskoj poeziji) http://www.idt.unina.it 

Njegovo polje interesovanja je pre svega italijanska književnost, kao i srednjovekovna.

Objavio je knjige: Allegoria in versi. Un’idea della poesia dei trovatori (2012), Le rime della ‘Vita nuova’ e altre rime del tempo della ‘Vita nuova’;  Dante, nostro contemporaneo. Perché leggere ancora la ‘Commedia’ (2017).


Sa italijanskog prevela Milena Ilić Mladenović u dogovoru sa redakcijom portala Letture, gde je tekst objavljen u originalu.

Članak koji ste upravo pročitali je besplatan, ali je na njega uloženo vreme (i novac). Podržite Libartes i pomozite nam da budemo još kvalitetniji!

Libartes je nezavisni projekat, neprofitni, što znači da se finansira samo zahvaljujući slobodnim donacijama. Redakcija, kao i saradnici, prevodioci, učestvuju volonterski na projektu, ali kako bi se održao kvalitet, kompetentnost i neophodno održavanje čitavog posla, potrebno je vreme , kao i određeni finansijski izvori. Vašim doprinosom bismo mogli da budemo još zanimljiviji i kvalitetniji! Donirajte već danas!

Povezani članci

Ana Ristović: Moje pesme su onoliko moje koliko su i tuđe

Rumena Bužarovska: Oduvek su me fascinirale priče iz naše svakodnevice

Vladimir Kolarić – Ruska kultura je nepregledna

Ostavite komentar