Elena Ferante. Poetika i politika subjektivnosti.
Autorka ste knjige „Elena Ferante. Poetika i politika subjetkivnosti”. Koju subjektivnost oličava Ferante? Da li je to ženski glas, ali istovremeno i onaj depersonalizovan?
Hvala vam na ovom pitanju, koje i sama obrađujem u knjizi, zapravo u trećem i poslednjem delu koji nosi naslov Performativnost. Prelamanje autorstva. Imam priliku da odmah kažem da je definisanje subjektivnosti kod Elene Ferante na osnovu njenog rada vrlo složena stvar, ali da vrlo korisne nagoveštaje možemo pronaći u delu Fragmenti (La frantumaglia) i u Povremenom pronalasku (L’invenzione occasionale). Istraživanje koje sam sprovela na delu ove misterioze autorke – koja je u Italiji i dalje zapostavljena u akademskim studijama – omogućilo mi je da shvatim kako Elena Ferante gradi subjektivnost zasnovanu na „realno-finansijskom kontinuumu” – implicitno se pozivajući da naturkulturni kontinuum Done Haravej – i samim tim inscenirajući autobiografske elemente, kojima zapravo ne možemo da dodelimo preciznog empirijskog autora.
Utapajući svoju genealogiju u jednu postmodernističku heterogenezu, ali okrećući se poetici koja se nalazi unutar takozvanog „povratka u stvarnost”, subjektivnost koju oličava Elena Ferante je ona koja ceni traume, borbe, izume žena feminističkih pokreta, koje su se možda prve suočile sa potrebom da iskažu autonomnu subjektivnost istovremeno se osećajući kao kolektivni subjekat, zbog čega uvek postoji prostor za višestrukost i singularnost. Dakle, to jeste autorkina reinterpretacija narativnih tehnika i filozofskih teorija da bi se predstavio niz individualnih glasova, istovremeno sazdanih od mnogih drugih glasova. Ovo je modalitet koji je Roberto Saviano uspostavio sa Gomorom, i koji donosi vrlo moćan uvid.
S druge strane, Elena Ferante koristi moć pripovedača, storytellera, stvarajući prostor odsustva empirijskog autora na mestu koje, po želji, može biti zauzeto „drugim” – kao što svedoči primer prevodilačke intervencije; recimo u prevodima na engleski, An Goldstajn je često intervenisala na ovakvim mestima, doslednošću koja traje skoro trideset godina, odnosno od 1992. godine, nakon objavljivanja prvog romana Elene Ferante, Mučna ljubav.
Koje osobine karakterišu postupak Elene Ferante?
Stil Elene Ferante odlikuje se prividnom fluidnošću koja skriva nekoliko zanimljivih i inovativnih trikova u savremenom književnom pejzažu.
Jedan od primera je aluzivna upotreba napuljskog dijalekta koja proizlazi iz održavanja sintaksičkih struktura govornog dijalekta i italijanskog prevoda određenih reči, kao na primer frantummàglia, koja na italijanskom postaje frantumaglia (razbijeno, fragment), koja vrši sličnu funkciju kao glosolalija.
Još jedan element koji karakteriše pisanje misteriozne autorke je usvajanje niza narativnih tehnika za konstruisanje polifonih narativa, kao, na primer, korišćenje slobodne indirektne subjektivne vizure, koja svoje korene vuče iz slobodnog indirektnog govora Đovanija Verge (u Nevolji) i Pazolinija. Ovo je način ne samo da se dođe do što više glasova različitih likova, već i do udaljenosti koja razdvaja gledišta naratora od gledišta empirijskog autora, maskirajući na neki način ovaj pogled, ovaj glas.
Ispostavlja se da je polifonaja prevoda, u pisanju Elene Ferante, element za otkrivanje relacione polisemije. Ferante stvara narative podržane dosad neviđenom narativnom instancom koju, pozivajući se na prevodilački i teorijski rad Antite Raže, predlažem da nazovem „naratorka prevoditeljka”.
Kako se mitološki odnos majke i ćerke odražava u delima Elene Ferante?
Mitološki odnos majka-ćerka, posebno u prvoj fazi stvaralaštva Elene Ferante – koji je nastavljen i u poslednjem romanu, Lažni život odraslih – izražen je po mom mišljenju kao prilika da se ispričaju delovi stvarnosti koji su ostali neosvešćeni u zapadnjačkoj kulturi, još uvek duboko patrijarhalnoj, što se ogleda i u činjenici da se u središte narativa smeštaju isključivo muške, heteronormativne, herojske figure, ostavljajući ženskim likovima ukrasnu ulogu sluškinja ili inspirativnih muza.
Kroz pominjanje minornijih verzija određenih mitova, poput onih o Demetri i Kori, o Medeji, Didoni, Ledi i Zavsu – koje Ferante uglavnom prati kroz tekstove Apolodora – u izvesnom smislu autorka ponavlja način određenih filozofkinja i spisateljica poput Lis Irigare, Elen Siksu, Kriste Volf, Luize Muraro, Adriane Kavarero – koristan način za ponovno uspostavljanje drugačijeg društvenog uređenja, onakvog kakvo je prethodilo vremenu grčkih i latinskih mitova – u kojem su ženske figure imale centralnije mesto u kulturi i javnom životu. Na ovaj način je mogla da ponovo utvrdi mitopoetsku funkciju nove subjektivnosti.
S druge strane, mitološki odnos majka-ćerka, kako ga je predstavila Elena Ferante, mnogo duguje izumuma Elze Morante u knjizi Varka i čarolija, zatim „matrofobiji” Adriene Rič, shvatanju kiborga Done Haravej, istorijskoj analizi veštica Silvije Federiči. Uznemirujuća žena postaje ključni element u izgradnji odnosa, koji su često odnosi dispariteta, predlažući svojevrsnu „istorizaciju ženskih genealogija”, to jest osećanje mračne strane „moći” određene „majke”, u oviru sopstvenog procesa subjektivizacije, uvek relacionog, uvek transindividualnog.
Kakav je odnos između subjektivnosti i pripovedanja u delu Elene Ferante?
Odnos između subjektivnosti i pripovedanja je tema koja se proteže kroz čitavu moju knjigu. Zapravo, verujem da delo Elene Ferante nudi zanimljive ideje za razumevanje pesničkog i političkog budući da su pripovedanje i subjektivnost dva snažno povezana elementa u našoj svakodnevici. Od povratka „jakih” lidera, do pojave društvenih mreža – koje vode osobe ispredajući isprazne „priče o sebi” – sve do ponovnog pojavljivanja žanrova poput autofikcije, memoara i ličnih eseja. Vidimo kako s jedne strane poredak neoliberalnog diskursa nameće pripovedanje o sebi, ali s druge strane se ispostavlja da je to potencijalno tehnika potčinjavanja, desubjektivizacije.
Delo Elene Ferante donosi najmanje dva elementa koja pokušavaju da oslobode tu potčinjenu stranu iz lingvističkih i kulturalnih okova. Prvi je feminizacija glasova koji pripovedaju, za koje se paradoksalno, upravo zahvaljujući svojoj pristrasnosti, ispostavlja da su privrženiji novoj priči o stvarnosti (koju karakterišu trauma i obnovljena građanska privrženost). Drugi je odsustvo empirijske autorke iz medijskih rituala i iz činjenične provere njenih „autofikcijskih maštarija”, koje imaju moć da pokažu čitavu veštinu ovakve vrste pripovedanja. Čak i kada govorimo o određenom ličnom iskustvu, ne podrazumeva se da govorimo istinu, upravo iz razloga što je umetnostpripovedanja kulturna činjenica praćena stereotipima, ponavljanjima, tehnikama, prethodnim znanjem, predrasudama, koje nepopravljivo utiču na naš pogled, i kome razlike u polu i rodu često rezultuju gubitkom u borbi među svedocima.
S druge strane, analiza odnosa između subjektivnosti i pripovedanja u delu Elene Ferante mi je bilo oružje koje mi je omogućilo da iznesem narativne tehnike autora kao što su Elza Morante, Pjer Paolo Pazolini, Odri Lord, Sibila Aleramo, zatim feminističke, transfeminističke i kvir filozofije koje su ponovo označile subjektivnost koja se ne poklapa sa normom čoveka, muškarca, belca, Zapadnjaka, radno sposobnog, vlasnika žena, mašina i dece. To je političko i poetičko oružje.
Koje narativne tehnike uočavamo u Mojoj genijalnoj prijateljici?
Moja genijalna prijateljica je tetralogija koja broji 1630 stranica, očekivalo bi se da upravo zbog toga u njoj možemo pronaći mnogo različitih tehnika pripovedanja. Zbog očiglednih vremenskih i prostornih ograničenja, primenjuju se samo neke, kao što je upotreba emotivnog pisanja – na tragu Pjera Vitorija Tondelija i Žila Deleza – koje služi za destabilizaciju linearne i progresivne prolaznosti, o čemu svedoče, na primer, delovi koji govore o epizodima Lilinog krvarenja. Ovaj element je povezan sa ozbiljnošću pripovedanja ali i potpunim njegovim redefinisanjem, u stvari Ferante ponovo aktualizuje žanr feljtona, kako bi prokopala epizode koje je već ispričala Lenu, nepouzdana pripovedačica, ne bi li iz ženske subjektivnosti iskorenila sliku patološke iracionalnosti kao jedinog načina po kome se ona razlikuje od patrijarhalne kulture.
Na ovoj ravni vremenske difrakcije, koju je uostalom teorizuje i Karen Barad, reč je o tehnici koja dekonstruiše takođe i oblik bildungsromana, kombinujući ga sa pričom o nekome ko postaje subjekt, ali relacioni, i s druge strane, narativni oblik ženskog prijateljstva (još jedno mesto nezamislivo za patrijarhalnu kulturu), po uzoru na feminističke prakse nesvesnog i samosvesti.
Konačno, „fantazija autofikcije” je narativna tehnika koja predstavlja neverovatnu novinu u panorami opšteg romana, jer kombinuje autobiografsko pripovedanje, fikcionalne narative i metanarativne diskurse, dekonstruišući i podrivajući dihotomije stvarnost/fikcija i istinito/lažno. Zahvaljujući poslednjoj knjizi tetralogije, Priča o izgubljenoj devojčici, čitateljke i čitaoci su zarobljeni u oviru fiktivne radnje, osećajući se na neki način podstaknutim da se preispitaju o značenju onoga što su pročitali/e, o tome kako je glas koji su pratile do tog trenutka na neki način uredio stvarnost na poseban način, na jedan od mnogo mogućih, i o tome šta je istina u ovom genijalnom i popularnom narativu, nezavisno od činjenice provere pojedinačnih iskustava empirijskog autora.
Izabela Pinto je nezavisna istraživačica, dramaturškinja i aktivistkinja. Godine 2019. je stekla doktorat iz komparativnih studija na Univerzitetu u Rimu (Tor Vergata). Sarađuje sa brojnim kulturnim i naučnim časopisima. Od 2017. godine je koordinatorka master studija politike roda na Univerzitetu u Rimu. Godine 2020. je objavila prvi deo monografije Elena Ferante. Poetika i politika subjektivnosti.
Sa italijanskog prevela Milena Ilić Mladenović u dogovoru sa redakcijom portala Letture, gde je tekst objavljen u originalu.
Članak koji ste upravo pročitali je besplatan, ali je na njega uloženo vreme (i novac). Podržite Libartes i pomozite nam da budemo još kvalitetniji!
Libartes je nezavisni projekat, neprofitni, što znači da se finansira samo zahvaljujući slobodnim donacijama. Redakcija, kao i saradnici, prevodioci, učestvuju volonterski na projektu, ali kako bi se održao kvalitet, kompetentnost i neophodno održavanje čitavog posla, potrebno je vreme , kao i određeni finansijski izvori. Vašim doprinosom bismo mogli da budemo još zanimljiviji i kvalitetniji! Donirajte već danas!