Image default
Poezija

Masimo Ricante, Samoća bez usamljenosti

šta je bol
ako nije nedostatak mašte?

A Istorija?
idem

ponovljajmo to, molim vas,
kao da imamo istu nadarenost
ljudi poraženih na kraju opsade

a ne delegacije operetskih trojanaca
nestrpljivih da dodirnu ahilove mišiće


Samo to nisam ja, ni Venecija što se plavi
Nego neke ruševine, aveti, i stećci.
Miloš Crnjanski

uvek se zimi silazilo u pakao
jedan po jedan mermerni stepenik, polako u Veneciji
sa filmskom kamerom na ramenu da se učine besmrtnijim
snajperisti sa vizantijske bazilike
pucali su na jato pilića u dvorištu škole
ili na jednog službenika akademije likovnih umetnosti dok je ispijao
bocu šlivovice stojeći u redu za hleb:
kolibriju treba četiri miliona otkucaja krila
da preleti pola morske milje – koliko do njegovog srca?
koliko smrti pre ponovnog gluvarenja sokacima?


A pre svega neka …

– A pre svega neka Sutra ne zna gde sam –
šume, šume su krcate crnim bobicama –
Tvoj glas – mesec koji odzvanja u starom bunaru
Tamo gde odjek juna dolazi da pije.

I neka tamo dole, u snu, niko ne izgovara moje ime
Vremena, vremena su stigla do svog konca –
Poput mladice koja pati od svog prvog soka
Belina je tvoja u odeći bez nabora

I neka se grmlje kupina zatvori iza nas,
Plašim se, povratka se bojim.
Veliki beli cvetovi miluju tvoja slatka kolena
A senka, senka – bleda od ljubavi.

I vodi prašume ne reci ko sam;
moje ime, ime je moje tako mrtvo.
Tvoje su oči boje mladih kiša,
Mladih kiša na usnulom ribnjaku.

I ne govori ništa vetru starog groblja.
Mogao bi mi narediti da ga sledim.
Tvoja kosa miriše na leto, mesec i zemlju.
Treba živeti, živeti, jednostavno živeti …


Luis Rosales

Autobiografija

Kao metodički brodolom
Što broji talase koji mu nedostaju do smrti
i broji ih, broji da ne bi pogrešio,
do poslednjeg,
do onog visokog kao dete
kojem prekriva čelo,
tako sam živeo sa lenjom opreznošću
kao papirni poni u kadi,
znajući da pogrešio nikada nisam baš ništa
osim u stvarima koje sam najviše želeo.


Dekalog

ah, zaboravljao sam…
poezija se rađa iz poezije života,
to jest iz svakog pojedinog zaplitanja čvora istorije i postojanja.
Ko ih izučava, obično je pokopan logikom.

Jedan pokret dovoljan je da obelodani ko je muškarac ili žena.
Stoga zaboravite pojmove, kategorije:
neki znak uvek vodi ka suštini pojedinačnog.

Pesnik može postati sakupljač leptirova,
pod uslovom da zadrži radoznalost za svoju vrstu.

U pustinji vrednosti lakše je biti čovek.

Razum, nesposoban za imaginaciju,
nigde neće stići.

Ne drži se čamca za spasavanje
onih koji uvek jašu talas
što se lomi na plažama budućnosti.
Bolji je brodolom.

Prave žrtve se ne osvećuju.

Samo jednostavni umiru spokojno,
ne ostavljajući iza sebe ništa
na što večnost može baciti počasti ili ljagu.

Ono što ne napišeš, ne poželi da saznaš.

Prepusti čitaocima da poput pacova grickaju tvoje kosti u bibliotekama.


*Veran modernosti prečesto izrugivanoj u raznoraznim post-ko-bi-znao-čega, Masimo Ricante daje oblik pesmi koja pripoveda i dopušta da narativno vreme proze ulazi u stih na originalan način upravo zato što je ono namerno puno odjeka Majstora. Njegova poezija je vademecum otpora mitologijama sadašnjosti i upušta se u strašnu frontalnu bitku protiv opscene volje za moć spojene sa spektakularnim kapitalizmom, jedinom religijom našeg doba. Ali to je i sveska na čijim listićima su obeležena mesta da se utoli žeđ za ono malo preostale mudrosti. Duboki glas koji ovde govori nepogrešivim tonom putnika ka suštinskom traži da se stvori prostor za civilizaciju bez ugnjetavanja, civilizaciju koja traži snove života, a ne noćne more smrti. Sakupljajući svoje pesničko delo u ovoj svesci, Masimo Ricante je jednostavno napisao jednu od najlepših knjiga ovih godina bede osećanja i uma.

(Đusepe Montezano o zbirci poezije Samoća bez usamljenosti Masima Ricantea)

*Sa italijanskog preveo Božidar Stanišić


Masimo Ricante na aerodromu Songšang u Tajpeju

Masimo Ricante (Massimo Rizzante – 1963) – italijanski pesnik, esejista i prevodilac. Od 1992. do 1997. bio je učesnik pariskog Seminara o evropskom romanu koji je vodio Milan Kundera. Predaje na Univerzitetu u Trentu. Objavio je pesničke zbirke Ljubavna pisma i druge propasti (1999), Niko (2007), Škola topline (2013) i Samoća bez usamljenosti (2020). Objavio je knjige eseja Nismo poslednji (2009), Beskonačni dijalog (2015), Geograf i putnik (2017) i Stablo romana (2018). Za izdavača Adelphi je preveo sa francuskog Zavesu (2005), Susret (2009) i Praznik beznačajnosti (2013) Milana Kundere te Novembarsku simfoniju i druge pesme Oskara Miloša (2008). Između ostalih, uredio je izdanja na italijanskom: Lament nad Beogradom Miloša Crnjanskog (2010), Mesečare Hermana Broha (2010), Svetsku školudevet eseja o romanu 20. veka (2012, Ranjivu tačku  Nikosa Kahtitsisa  (2012), Doktor Harc i druge pesme Osvalda Lamborginija (2012), Izgnan ovde i tamo  Huana Gojtisola (2014), Živote romana Tomasa Pavela (2015), Kritiku i fikciju Rikarda Pilje (2018), Neobjavljeni život. Dnevnik –  antologija 1933-1993 Miguela Torge (2020).


Božidar Stanišić (Visoko, 1956), do 1992. živio u Maglaju. Profesor srpskohrvatskog jezika i književnosti u mjesnoj srednjoj školi, osamdesetih godina objavljivao eseje, književnu i likovnu kritiku, radio-drame, knjige priča za djecu. Od 1992. živi i piše u Zuglianu (kod Udina).  Na italijanskom je objavio knjige priča:

  • I buchi neri di Sarajevo (MGS Press,Trieste,1993; Bottega Errante, Pordenone 2016); jedna priča iz ove zbirke uvrštena je u panoramu jugoslovenskih autora Dizionario di un Paese che scompare – priredila: Nicole Janigro; Manifestolibri, Roma 1994);
  • Tre racconti (Associazione Balducci, Zugliano 2002)
  • Bon Voyage (Nuova Dimensione, Portogruaro 2003);
  • Il cane alato e altri racconti (Perosini editore, Verona 2007 ); jedna priča iz ove zbirke uvrštena je u panoramu bosanskohercegovačke pripovijetke XX stoljeća Racconti dalla Bosnia, priredio: Giacomo Scotti (Diabasis edizioni, Reggio Emilia 2006);
  • La cicala e la piccola formica (Bohem press, Trieste 2011);
  • Piccolo, rosso (Cosmo Iannone editore, Isernia 2012);
  • Pepeljara i druge priče (e.book), Mediart, Novi Sad 2019
  • Portacenere (https://www.zestletteraturasostenibile.com/il-portacenere-un-racconto-inedito-di-bozidar-stanisic)

Romani:

  • Gost Ivana Nikolajeviča (Književni klub, Brčko 2017)
  • Žirafa u čekaonici (Ultimatum, Beograd 2018); prevod na italijanskom: La giraffa in sala d’attesa, Bottega Errante, Udine 2019;

Zbirke poezije:

  • Primavera a Zugliano (1993, 1994); Non poesie (1996); Metamorfosi di finestre (1998) – Associazione Ernesto Balducci Zugliano;
  • La chiave in mano/Ključ na dlan – dvojezično izdanje (Campanotto editore, Udine 2008);

Drama:

  • Il sogno di Orlando (privatno izdanje, 2006);

Radio-drama:

  • I tre ritorni dello zio Beki (Rai, Radio FVG, februar 2020);
  • Razne priče, poezije i eseji nalaze se u ovim i drugim antologijama:
  • Nuovo Planetario Italiano – Geografia e antologia della letteratura della migrazione in Italia e in – Europa (Editore Città aperta, Troina 2006 – priredio: Armando Gnisci);
  • Ai confini del verso – poesia della migrazione in italiano (Le Lettere, Firenze 2007, priredila: Mia Lecomte; ista panorama, na engleskom: A New Mapp: The Poetry od Migrant Writers in Italy, New York 2011);
  • L’italiano degli altri (Newton Compton Editori, Roma 2010, priredili: Dante Marianacci i Renato Minore);
  • Libri migranti (Cosmo Iannone Editore, Isernia 2016, priredila: Melita Rihter);
  • Život na drugom jeziku, uredila: Vesna Vircburger, Službeni glasnik, Beograd 2019;

Rosanna Morace mu je posvetila jedno poglavlje u svojoj studiji Letteratura mondo italiana (Edizioni ETS, Pisa 2012), a literarni magazin El-Ghibli svoj dodatak (Anno 13, numero 51, marzo 2016). Neki od njegovih tekstova prevedeni su na: francuski, slovenački, engleski, albanski, japanski i kineski jezik.

 

Povezani članci

Tina Čatlaić, Proustov salon

Milo Jukić, poezija

Saša Skalušević Skala, Poezija

Ostavite komentar