Do koje sam mere izgledna prilika za mladoženju doprlo mi je do ušiju tokom proboja na Kumanovu. Tada mi je jedna baka predočila da joj je unuka, da bi me nekako uza se privila, napravila pravi operacijski plan! Najpre je pronašla „čistu” udovicu, koja više polno ne opšti s „muškinjem”, i naložila joj da zamesi testo od brašna, krvi iz kreste petla, te mleka od majke i sestre dojilje! Pre toga se već bila postarala da brašno samelje u vodenici koja melje na levo i proseje ga na preokrenutom situ iza leđa, neprestano u bradu mrnđajući: „Kako se ovo sito okreće, onako se Mujka za mnom okrenuo!“ Umešenih devet kolačića probušila je sa devet vretena na kojima se nikad nije prelo, i piljila je u mene kroz iste dok sam ja odmar’o i pio mastiku. Prava neprilika je nagrnula tek kad sam ponuđen da neki od njih probam, jer ja od kolača bežim k’o od zmija! Odbijao sam je sa deklamacijom da raj nije ono što će uslediti s prestankom života već je ono što smo izgubili samim momentom rođenja! – parodisao sam u prisustvu „zubarke u perspektivi“, kako sam u šali zvao Korneliju. (Uzdam se da mi se neće zameriti što sam rešen da joj prezime zatajim.)
Pored sveg mog truda ne mogu sakriti da mi je zasenila „oči uma” i uzdrmala mi emotivno bilo. Gledajući nas onako zaljubljene njene kolege su nas poredile sa Sulejkom i Hatemom iz estetski nedostižnog verskog speva Pesma nad pesmama.
Nešto duže pisati o Korneliji bilo bi skopčano sa neumitnošću da ovaj almanah preraste u kakav lascivni spomenar. Najzad sam shvatio na šta je mislio Konfučije pre dve i po hiljade godina, objavivši da „kada dvoje vode ljubav, treba da zazvone zvona širom sveta.” Nežnost je bila taj božanski amalgam koji nam je duše stopio u jednu, uspavljujući nas u zipci beskraja. Na svet gledajući kroz prizmu nežnosti, samopatetično sam je nazivao pticom cvetoperkom, stručkom kadifica i pupoljkom prošle noći zacvastalim! (Ako ovo bude čitao drug Staljin pucaće kremaljske zidine od smeha!)
Kada sam već ovoliko zabrazdio, o Korneliji ću izreći i ovo: osvojila me je od mene ništa ne zahtevajući, sigurna da je ne mogu izdati samim tim što ništa ne smem obećati. Tepajući mi da sam njen „paladin”, –vitez lutalica bez dužeg zastanka, od prvog dana je bivala načisto da operativno „pravilo broj 1” o nevezivanju za nekoga ili nešto od koga se ili čega nećeš za sekund odreći, ni na koji način ne bih pogazio. A kad sam, konačno, zvanično postao pripadnik KPJ zadaci su mi se umnožili, opasnošću jedan drugi prestižući i ljubav u drugi plan oturajući. (Dok sam ja u partiju svrstan glatko, prijem „Heraklita mračnog” je stalno odlagan, pod „isprikom” da je sklon inadžiluku i anarhičnosti preko svake mere. Tek je na moja svesrdna uveravanja da ću se lično starati o njemu, partijski sekretar bečkih studenata, Dimitrije Stanisavljević – Krka samovoljno odlučio da ga primi.)
Donošenje zloglasne Obznane i Zakona o zaštiti države uslovilo je da Beč postane stalno sedište najužeg rukovodstva KPJ, i stecište dve partijske Zemaljske konferencije a potom i Trećeg kongresa KPJ.
Kongres je održan u stanu koji nam je ustupio meni tad nepoznat Vizner iz Osijeka, na adresi Maria-Hilferstrasse br. 27. Tokom petodnevne „plenarne sednice” sam, kao delegat bečkih studenata, pod konspirativnim imenom „Omega”, katkad uzimao aktivnog učešća.
Da bih izbegao frakcijske sukobe izvlačio sam se konstatacijom da je lako onom koji se dvoumi, a problem je sa mnom jer se sedmoumim! Oprez se pokazao probitačnim pošto sam načuo da je pretežniji deo delegata imao dve dijametralno suprotne diskusije na papirima u dva „separatna” džepa! (Za kojom će, naposletku, posegnuti zavisilo je od razvoja zbivanja i pregrupisanja tokom zasedanja.) Tek kad se shvatilo da „borbeni komunisti” odnose prevagu nad „reformistima-centrumašima”, sabijeni u vrelini i gušilu deputati su se ogromnom većinom obrušili na nadvladanu manjinu.
Na preskok slušajući referate svaki čas prekidane aplauzom i potvrđivane „klimoglavisanjem”, prenuo sam se tek kad sam dobio reč. Jedva da sam otpočeo rečenicu o nadilaženju pogubnog sektaštva a prisutni su nesložno zadžavkali, ne prezajući ni da se pokavgaju. (Naročito sam ih onespokojio insistirajući da se u uzroke pogubnih deoba uvrsti i zlokrv Solunskog[M1]procesa.)
Na kongresu je jednodušno pozdravljena ideja Kominterne o formiranju Balkanske federacije sovjetskih republika u čiji sastav bi bila uključena i „Sovjetska Republika Jugoslavija”. (To se uklapalo u koncept rasplamsaja komunizma „do poslednjeg mora”, ili, preciznije, s kraja na kraj sveta.)
Među delegatima upoznao sam, između ostalih, Milana Gorkića, koji je kao predstavnik omladine u Beč stigao iz Sarajeva. Nepunih dva meseca kasnije Gorkić je upućen u Moskvu, gde se probio na čelo Omladinske komunističke Internacionale. Prilikom svakog dolaska u Beč sastajali smo se i bili u korektnim odnosima, a sa naročitom pažnjom je slušao o mom preganjanju sa kraljem Aleksandrom.
Ne dovodeći nikad pod upitnik da mu od vladarske puno više leži funkcija cirkuzantskog producenta, trudim se da mu stalno dišem uz vrat. Redovno mu šaljem preteće depeše sa citatima iz Biblije kao što su: „Moja je osveta, ja ću je vratiti” ili „Ako krevet sebi pripravim u Paklu, i ti ćeš biti tamo!” Kada se, inkognito pojavim u zemlji obavezno mu se javljam da sam stig’o, da ću gledati da ga vizitiram, razdušenje mu u izgled stavljajući čim mi to pretrpan raspored dozvoli! – odao sam Gorkiću i pridodao: „U poslednje vreme, nisam imao kad da se njim bavim, jer sam raskrinkao provokatora i pandurskog agenta, Savu Nikolića, znanog nam od sudskog procesa Stepiću. Sava mi je, lično, izneo tobožnji plan o atentatu na „srpskog satrapa“, tražio pomoć u novcu i ljudstvu, ne računajući na moj izoštren nerv da neprijatelja u mahu prepoznam. Vilicu mu dobro pesnicom zgruvavši dao sam povoda da ga zagrebačka „Borba” izrezili, poručujući mu da nađe dentistu, „specijalistu za umjetna zubala”!
(Odlomak iz romana Dosije Golubić, IK „Zalihica” Sarajevo, 2013. godine)
Milan Janković je rođen 1961. godine u Požarevcu. Nekada je u lokalnim okvirima bio aktivan kao gitarista rok-grupa „Hogar” i „Tamo daleko”. Nagrađen na konkursku „Milutin Uskoković“ za najbolju savremenu pripovetku napisanu na srpskom jeziku 2009. godine. Objavio: Psalmi huliteljstva(1984), Avramov žrtvenik (1988), Đavo u cik zore (2001), Srp nad Everestom (2011), Vitalni 100+ godina (2012), Dosije Golubić (2013). Objavljivan u raznim zbornicima i časopisima.
Ovaj članak je objavljen u oktobru 2014, u okviru temata Smešni Libartes.
Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Proza.