– A velečasni? Pa maloprije je ušao ovdje, vidjela sam!
– Nije, velečasni Vam je otišao pored.
– Ne želim ići na vece tamo!
– Žao mi je!
Prilazi nama da poručimo.
– Joj Dalmatinac, odakle? Iz Splita? Kako se zoveš, Toni?
Smeje se, pita jesam li i ja iz Dalmacije.
– Nisam, iz Beograda sam ja.
– Pa ti bi voljela da si iz Zagreba! Pa jel je, jes reci! Milica! Joj imam ja komšije, Milica i Jovica se zovu. Oni su ti… pravoslavne vjeroispovijesti. Znaš kakvi ljudi! Ma više su mi pomogli od mojih Hrvata! Nego šta ćete pojest, ima orada svježa i trlja, barbun ti je to. Za to garantiram da je svježe, ostalo onako.
Radnja se dešava na pijaci Dolac u centru Zagreba, u jednom restorančiću u koji je najbolje da vas neko pošalje, kao nas Davorka, ali ako se nađete sami u kraju, verujem da ćete ga prepoznati po ovom mom opisu. Na tripadviseoru ima gotovo isključivo jedinice i petice – prvo uglavnom od stranaca, drugo od onih koji malo bolje razumeju gde su došli.
Sto dijagonalno od nas je grupica od 5-6 muškaraca na pragu sedamdesetih. Druga konobarica dolazi svako malo za njihov sto i peva, a peva pre kras no.
Nije zlato ali sijaaa
život mi je čarooolija,
malo sunca bojaaa,
poljubaca, razgovooora.
Malo treba ti i jaaa
da se desi čarooolija,
jer se desit mooora
netko želi odozgoooraaaa
Smeje se i ona, jedan od dedica kreće kući, ostali kreću da ga ubeđuju da ostane. Ubede ga, govori „A u pičku materinu” i seda nazad. Malo kasnije jedan ipak kreće, konobarica mu govori: „Nemoj umrijet da mi se ne javiš”. Dalje peva
Ja ne pijem samo degustiiiram
I ponekad kada dehidriraaam
Da razbijem tremu da pročistim glas
Nikad nisam pila radi naaas
Jedemo ukusnu ribu, pijemo fino vino, pričamo o prihvatljivim estetskim zahvatima i muzičkoj karijeri, odlazimo. To nam je drugi i poslednji dan u Zagrebu, gde smo se našli na pola puta između Beograda i Splita, sa osnovnom idejom da se vidimo pa je sve ostalo bilo bonus, a mene još više oduševljavalo jer nikad pre nisam bila. Iznajmili smo mali, mali stan u Križanićevoj ulici, za koga ćemo naknadno otkriti da je živeo u 17. veku i, vrlo prigodno, bio prvi zabeleženi panslavista.
Prvi nam je dan bio kratak, uhvaćena sjajna izložba u “džamiji” (Meštrovićev paviljon ili Džamija, na Trgu žrtava fašizma, dakle tri perioda Hrvatske), večera u Karijoli, noćni maraton, Ban Jelačić, pivo u Sedmici. Zvanično sam prestala da pušim kad tu nisam zapalila cigaru.
Drugi dan smo pre Dolca bili na izložbi “Kad spomenici ožive” kroz koju nas je provela draga Davorka, gde sam videla delove raznesene statue Stevana Filipovića, Sonatu za Fra Sotonu i džinovski Titov kaput – ako iz ove tri stvari nije jasno, izložba “problematizira aktualnu situaciju u hrvatskom društvu danas, revizionizam i normalizaciju fašizma”.
Izašli smo to poslednje veče u šetnju po Gornjem gradu, posle pice u Karijoli, jer smo shvatili da volimo da idemo na ista mesta više puta, ali je u međuvremenu pala takva magla da nas je prenela u neki drugi Zagreb, koji je izgledao kao čudan spoj Praga i Janjine. Šiljat, a pust. Katedrala je bila strašna i strašno vertikalna, umetnički paviljon veličanstven, a kralj Tomislav zbunjujuć. Jedan drugi spomenik meni najvažniji – Mariji Jurić Zagorki, majki Gričke vještice koju sam obožavala kao mala.
Jedina veza koju sam do tad imala sa Zagrebom u stvari je i bila preko (pop) kulture, nekoliko filmova, serija, bendova, iz najrazličitijih delova mog postojanja – U raljama života, Ritam zločina, i skorije Ustav republike Hrvatske i Uspjeh, pa i Posledni Srbin u Hrvatskoj; Haustor, Psihomodo pop, Prljavo kazalište, svaki na svoj način. I naravno, najtananije, knjige i predstave – Gospoda Glembajevi, Tajna krvavog mosta, Črna Mati Zemla, Blue Moon.
Razlog što uopšte pišem ovaj tekst za broj čija je tema Mit jeste što mislim da svako mesto na Zemlji jeste mitsko mesto. To je za gradove poput Jerusalima, Rima ili Atine jasno, ali za neke je potrebna određena vrsta lične mitologizacije, mada, iskreno, verujem da je ona potrebna za sve na svetu da bi se volelo. Slično kao što ikone prikazuju jedan svet izvan ovog, baš kao i islamske minijature, ili skoro svaka kanonska umetnost, pa čak i kako kaže Antoan de Sant Egziperi – dobro se vidi samo srcem.
Zagreb je tako za mene tako ostao uglavljen u prostor dva dana i godina obrisa iz najrazličitijih perioda, a verovatno najviše baš iz Ritma zločina, filma u kojem jedan podstanar iz raja pokušava da napravi algoritam uz pomoć kojeg će moći da predvidi zločine. To ću shvatiti godinama kasnije, u priči o jednoj Zagrepčanki, koja uopšte nije bila o njoj, nego o svim Purgerima i tome kako su pristojni, pa to je to njeno nećkanje kada ju je moj drug muvao skroz normalno. Kako čekaju na semaforu u sred noći kad nema nigde nikoga, pa posle nekog vremena pritisnu dugme da im se upali zeleno i pređu ulicu. Kako tiho slušaju crkveni radio u kolima ili prodaju cveće na ulici, izbegavaju neke reči, i stvaraju neke druge.
Zagreb koji je neraskidiv od pitanja moje drugarice slikarke kako mi se svideo njen rodni grad i komentar kako ljudi tamo smešno pričaju, i nije mogla da veruje kada je čula glas svog tate na nekoj staroj kaseti, jer sad priča potpuno beogradski.
Zagreb sa spomen pločom “Građevnom psu Plutu” koji tragično poginuo tokom gradnje Oktagona 1899. godine na svom zadatku čuvara gradilišta.
Pristojni, mirni Zagreb, gde čak i magla deluje nekako uredno, skoro
uglačano.
Milica Špadijer (1989) rođena dva dana nakon pada Berlinskog zida, tako i živi. Završila je Filološku gimnaziju, osnovne i master studije na Katedri za klasične nauke na Filozofskom fakultetu, a trenutno je na doktorskim studijama Fakulteta dramskih umetnosti. Radi kao novinarka, prevodilac sa grčkog jezika, profesorka grčkog i latinskog i piše za nekoliko internet portala. Objavila zbirku Šar-planina, za koju je dobila nagradu Mladi Dis.
Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Mesta i ljudi.