Piše: Jelena Ćirić
Šta čini raspomamljeni libertin kada ga stari plemić Il commendatore uhvati u pokušaju silovanja njegove ćerke? Posle izvesnog nećkanja, ubija starca. A šta čini kad kasnije na groblju ugleda zloslutnu kamenu statuu žrtve? Pa, poziva je na večeru. Statua ispoštuje poziv i odista se pojavi na večeri. Ne da bi se gostila, jer “ne hrani se jelom smrtnika onaj koji uživa u rajskoj hrani”. Nakon nekoliko uzaludnih poziva na pokajanje, kameni Komendatore raskriva vrata pakla kroz koja će se drznik strovaliti, i odlazi da napokon počine u miru.
Ovaj, najpoznatiji momenat Mocartove opere Don Đovani, najčešće se tumači kao osveta samog neba. Iako se ovozemaljski obruč osvete već čvrsto stegao oko Don Đovanija, puka odmazda društva ne bi bila dovoljna. Nitkova takvog kalibra samo nebo mora da poništi. Za njim ostaje nekolicina građana čija je pravda napokon zadovoljena, te se mogu prepustiti moralističkom likovanju. Svrgnut je antigrađanin, bezobraznik i ekscesivac, pa se mali, obični životi mogu nastaviti.
Ali glavni problem je u tome što ovakav svršetak nimalo nije protivan težnjama samog don Đovanija. Jednom kada je ovaj radikalno vitalni lik lišen života, njemu hrišćanska dihotomija raja i pakla ne pravi nikakvu razliku. Kada je ovaj narcisoidni operski antiheroj lišen pozornice, kada spektakularno tone ispod nivoa gledaočevog oka u dimu, crvenim reflektorima i fortisimu demonskog hora, njegova misija je zapečaćena. Dona Ana i don Otavio, Cerlina i Mazeto, dona Elvira i Leporelo mogu se konačno predati planiranju sopstvenih života, ali mogućnost rekonstrukcije normalnosti iz haosa je zauvek izgubljena. Đovani je sam svesno otvorio bezdan u koji tone; Komendatore je tu samo kao katalizator. Ali zajedno s Đovanijem, potonule su i sve iluzije o građanskoj pristojnosti, zagađena je svaka mogućnost uspostavljanja normalnog života.
Don ne mari za onaj svet, bio to hrišćanski pakao ili carstvo Plutona i Prozerpine koje pominju Cerlina, Mazeto i Leporelo. Ako ćemo se povesti Kjerkegorovim impresijama u jednoj od najuticajnijih analiza ove opere (v. esej “Neposredne erotske etape ili Muzičko erotsko” u kolekciji eseja “Ili/ili”), on nadrasta ograničenja karaktera i, zahvaljujući muzičkoj sublimaciji, izrasta u sam princip erotizma, neodoljiv upravo zato što je elementaran. Njemu se niko ne može odupreti. Jedini razlog zašto se listi od 1003 osvojene žene nisu priključile i dona Ana i Cerlina je puka slučajnost.
Ipak, sumnjam da bi se ostali akteri opere (parovi Ana/Otavio, Cerlina/Mazeto, Leporelo i Elvira) složili sa kvalifikacijom Đovanija kao Ideje. Hajde da vidimo kako stvari izgledaju iz njihove perspektive. Hronološki, Đovani je najpre zaveo pa ostavio dona Elviru. Zatim pokušava da zavede dona Anu, pa ubija njenog oca Komendatora kada ga ovaj zatekne in flagranti. Naišavši na seosku svadbu Cerline i Mazeta, uspeva da ovoga odvuče od zaručnice, koju takođe zavodi. Sve vreme u svoje spletke uvlači svog slugu Leporela, koji je nemalo puta primio ćuške na njegovo ime. Gde god se pojavi, Đovani proizvodi neprijatelje. Već krajem prvog čina (od ukupno dva), ovi se ujedinjuju protiv njega – ali ni ova šarolika skupina uvređenog plemstva i povređenog plebsa neće biti dovoljna da drznika kazni. Njegovo oružje su društvene konvencije (ljubav, brak, klasa), glavni adut sreća – više nego pamet, a glavno odličje kojim prkosi svim pokušajima kroćenja i privođenja pravdi – neustrašivost.
To ne znači da Đovani nikada ne strepi. Njegova strepnja je jedina njegova ljudska kvalifikacija. Na kraju prvog čina, nakon što maskirani osvetnici odbiju da nasednu na Donov poziv na veselje uz devizu “Viva la libertà”, on shvata da su ga prozreli i na trenutak iz njega progovara strepnja, ali odmah je ućutkava imperativ hrabrosti kao Donov glavni pokretač: “Užasna oluja se sprema, o bože. Ali ne nedostaje mi hrabrosti. Nisam izgubljen ni zabrinut. I da se sam svet sruši, ništa me ne može uplašiti.” Ova strepnja je psihološki lepak koji učvršćuje Donov iskorak iz arhetipa u karakter, koji se dešava svega dva puta, na kraju oba čina. Ali ona nijednog trenutka ne preuzima njegov lik u potpunosti. Iako mu strepnja nije strana, Donova linija nevaljalstva se produžuje i komplikuje, što znači da straha – nema.
Uporedimo drugu Donovu manifestaciju strepnje i odbijanje straha na pojavu Komendatora kao statue na večeri. “Niko neće moći reći da sam bio kukavica”, kaže Đovani više sebi nego Komendatoru, svojoj žrtvi i mučitelju, hrabreći se da prihvati njegov poziv. A kada htonsko počinje da deluje: “Kakva mi to čudna strepnja napada dušu? Otkud ovi plamenovi užasa? (…) Ko mi to razdire dušu? Ko mi to muči telo? Kakvo mučenje, kakva agonija, kakav pakao, kakav užas!” Ovo jeste efektivno iskustvo patnje, operski performans umiranja. Ali to je ujedno i čulni doživljaj smrti kao dezintegracije tela i individualnosti. Ova patnja je samo rezultat neustrašivosti, principa pretočenog u dela, beskrupuloznosti koja se nije dala zastrašiti. Oštećeni uzalud trijumfuju što je uspostavljena pravda. Ljubav i sloboda, koju oni pokušavaju da slave, ekskluzivni su Đovanijevi prerogativi. Čak i ako bismo feministički čitali ove likove, dona Ana i Cerlina više imaju da zamere svojim izabranicima nego Đovaniju. Rečima Bernarda Vilijamsa, “zavodnik sam afirmiše slobodu žena. Iako ih koristi i čak uništava, on ipak odbija da ih zarobi u posesivnu instituciju. Iako ih “ima” ili “proizvodi”, on ih ne čini svojim. (Leporelov) katalog je, kako Žan Masen kaže, negacija harema.” (111)
Prema modi s kraja 18. veka, sami Mocart i Da Ponte moralizatorski su prozvali ovo delo “Il dissoluto punito ossia il Don Giovanni” – Kažnjeni razvratnik ili Don Đovani. (Da bolje ne poznajemo i kompozitora i njegovog libretistu, još bismo mogli uzeti ovaj moralizam bez rezerve.) Drskom Donu čitav 19. vek nadenuo je oreol romantičnog buntovnika i/ili elementarne sile erotizma i senzualnosti. Kako vidimo, koncept kažnjenog razvrata lako se može preokrenuti u koncept kažnjene neustrašivosti – to je greh zbog koga sam mrtvi Komendatore mora da stupi na scenu, zbog koga se opera ne završava na kraju prvog čina. Nevaljalac mora iskusiti strah kao prvi korak ka poniznosti. Prestup se može kazniti, ali prkos prestupnika ostaje imun na zemaljsko i nebesko kažnjavanje, i u tome je snaga “Don Đovanija”.
Bibliografija
Goehr, Lydia, and Daniel Herwitz, eds. The Don Giovanni Moment: Essays on the Legacy of an Opera. New York: Columbia University Press, 2006.
Kierkegaard, Soren. Either/Or: A Fragment of Life. London: Penguin Books, 2004.
Jelena Ćirić, rođena 1986. u Pirotu. Diplomirala književnost i srpski jezik na Filozofskom fakultetu u Nišu. Uža polja interesovanja: američka poezija XX veka, opera, feminizam. Kad stigne, autorka je bloga https://operasighs.wordpress.com
Pročitajte ostale tekstove ove autorke:
Reditelj i gledalac – sukob interesnih sfera, iz ugla jednog laičkog posmatrača (jun 2011)
Vagnerova muzička drama Tristan i Izolda (Libartes amatoria, mart 2013)
Ovaj tekst je objavljen u okviru temata Strašni Libartes, u decembru 2018.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Muzika i misao.