Image default
Proza

Ognjen Petrović, Kvadrat u kvadratu

Kvadrat u kvadratu ili: dok novembar sonate zvižduće kroz krv

Piše: Ognjen Petrović

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.
B. M.

Sakupila je mrvice hleba sa stola, sve ostatke upravo probdevene večeri, izgovorene reči, one poput korenja duboko zapretene u stomaku što su pronašle najglasniji zvuk u tišini, korake tek usnulih vlasnika, njihova stroga prekorna lica, sve tajanstvene imperative u rođendanskim kutijama – izbacila ih kroz prozor – tamo gde je iza mlečnog belog stakla disalo dvorište, njegov pravilan geometrijski isečak, kvadrat u kvadratu sasvim nalik na zapušteni muzej sa ćudljivim skulpturama drveća koje ćuti.

Reče: Tamo gde su se hranile ptice – kora na stablima je neozleđena.

Dečak se složi: A trava je okolo zelenija.

Desno i levo – makabrične senke hortenzija i gladiola visoko su se izdizale nad betonskim pukotinama dvorišne staze, nad jalovom zemljom koja nedeljama, mesecima u sebe nije primila kišu.

Razbacani alat, tamni navoji bakarne žice, piramide šljunka, napola pretesterisane grede, bicikl bez točkova, ram bivšeg kreveta, dve ražalovane automobilske gume, davnašnja obećanja, celofanski omot Životinjskog carstva, metalni vijci srebrnih legura što su sijali poput krljušti džinovskih insekata u žbunju, stope onih koji su dolazili u kuću i fosforni tragovi onih što su iz nje zanavek odlazili, potklobučen, kišom natopljen gvaš,  sve bele reči, vreme dato na upotrebu mašti i ono pokupljeno na trosedu, u dnevnoj sobi, kuhinji, nad škrgutavim knjigama, na ulici, na Mlečnom putu do škole i nazad, opalo lišće bronzane boje, razmilela carstva insekata, prsti u tegli, jedno izgubljeno dugme, skale notnog sistema sa žutim koricama zatrpane zemljom i lišćem, svi rekviziti negdašnjih života posvuda su ležali razbacani dok ih je izrasli korov pokrivao mekano kao zavoj.

Ptica nedokučivih boja, na tren zlatnih, na tren ljubičastih, na tren sasvim crnih, buknula bi na simsu, u gamama rasprskavajućih mrlja i hranila se rečima, hlebom, sutonom sve kraćih dana – da bi odlepršala visoko gore u „sivo sumorno nešto“, ostavljajući za sobom, kao prah sa krila, molekule srebrne prašine; vrtložila je, ulivala se u prazninu čiji bi se potporni stubovi – pred fosfornom refleksijom groma – zatresli, sa njima i stakla na prozorima; temelji bi zaškripali, zidovi se oglasili jedva čujnim pucketanjem, čitavo telo kuće povijalo se i ugibalo, škripom obznanjujući kratkotrajan prekid sna, dok su sva sobna sunca u nagorelim sijaličnim grlima izlazila i zalazila i opet izlazila i zalazila tako da su oboje, prećutnim dogovorom, istovremeno šakama prekrivali oči.

Devojčica reče: Kada bismo barem imali lift.

Zamišljala je kako u škriputavom sarkofagu obloženom plišom, skutrena u uglu, rukama obujmivši kolena – jurca kroz ruševinu kuće, od podruma kroz betonske ploče i sve sobe, spratove, kroz krov i hladan večernji vazduh –  visoko gore, u sivu prazninu i dalje, pravo tamo gde poprečnoprugasti mišić kosmosa što joj u krvotok ubrizgava mirise i san – kuca, kuca i kuca.

Reče: Kada bismo se vratili – nahranili bismo ptice hladnoćom i mrakom.

Rekla je to još jednom, tiše.

Kada se osvrnula: dečaka tamo više nije bilo.

Mogao se sakriti bilo gde, mislila je – u podrumu, među džakovima sa svim deponovanim noćnim morama – na tavanu među ljubopitljivim pametnim očima lutaka, ili napolju u krošnji kakvog naročito govorljivog stabla:

 

            …arcobaleno…

                      …zemlja donosi samo nežnost osmehe…

…sve oči imaju deset različitih boja…

                                                                 …samo bela reč proseca animu vertikalno i

                                                                                                                     rastvara se u

                                                                                                                                        sordiniranoj zoni…

                                                                …smešan kao četiri stotine godina…

 

 …šaptalo bi drvo a dečak bi slušao, satima slušao u kapima beskrajnih dugih podneva dok bi mu prijatna svežina, kroz krošnju zapljuskivala lice.

Ni tamo ga nije bilo.

Tražila ga je uporno, dugo: hodala je na prstima, šakama klizeći preko zidova, pukotina, prevoja, ulegnuća – sama kuća je šaputala – hladno, hladno, hladnije, toplo, hladno.

I dan je, poput senke preko lica sveta, prešao u suton, suton u noć, noć u jutro.

Kada je smena bila gotova – to nezaustavljivo zlokobno potiranje – našla ga je baš tamo gde ga je i ostavila:  kraj simsa zagledanog u dvorište, u njegov pravilan geometrijski isečak što se kao malter sa zidova krunio u pogled i na otvorene dlanove,

Ispružila je ruke i uhvatila ga za ramena – cepteći u sebi – dok je iz nje sve oticalo, reči, strpljenje, ubistvena prašina, u tamnim potočićima boje rđe praveći vijugave šare na butinama, haljini i tepihu, a tamo, gde se već narednog trenutka, iz sve snage lupkala kažiprstom, jedna strašna bolest, u predelu srca, uvećavala se, rasla kao dvorište u pogledu, dok je vetar napolju prašinu i lišće podizao uvis, dok se jesen se lepila za prozorska stakla, dok je novembar sonate zviždukao kroz krv.

Povremeno bi mu se iz grudi začula škripa nalik na škripu hrasta po kom su gazili penjući se sprat iznad. Dok su se svlačili – odeća je pucketala pod prstima, puna otisaka šaka što su pazile na svaki pregib, svaki neposlušan šav.

Opruženi na krevetu, dok su na tavanici kružila i okretala se krupna i sitna nebeska tela, ispreplitanih prstiju i tela, širom zatvorenih očiju slušaju:

dvorište ćuti,

kuća ćuti,

drveće ćuti,

a ona ptica nedokučivih boja sleće na sims: i ona ćuti i čeka.


Ognjen Petrović je rođen u Beogradu. Piše poeziju i prozu. Objavio knjige pesama: Prekid prenosa (2011), Кečevi & Osmice (2011), Potraži na zapadnoj strani (2018) i Jesen u vrtoglavici (2020). Sarađivao sa dvadesetak časopisa, objavljivao u zbornicima, pregledima, panoramama i drugim zajedničkim publikacijama. Zastupljen u izboru mladenovačke poezije Reči u izlogu grada, Mladenovac (1999) koji je priredio mr Dušan Stojković. Dobio I nagradu na konkursu Šumadijskih metafora iz Mladenovca 2011. godine, kao i nagradu Studentskog kulturnog centra iz Кragujevca za neobjavljen rukopis. Štampan u izborima nove srpske poezije: Prostori i figure – izbor iz nove srpske poezije, priredio Vladimir Stojnić, Beograd (2012), Van, tu: Free – izbor iz nove srpske poezije, priredili Vladimir Đurišić i Vladimir Stojnić, Cetinje (2012) i  Panorama nove poezije u Srbiji – Restart, priredio Goran Lazičić, Beograd (2014), Antologija srpskih pesnika rođenih u periodu 1946-1996 – Figure u tekstu – gradovi u fokusu, priredili Miljurko Vukadinović, Vidak M. Maslovarić i Radenko Bjelanović, Кragujevac (2019). Priredio i uredio, samostalno i u koautorstvu, nekoliko revijalnih knjiga. Prevođen na engleski jezik. Živi i piše u Mladenovcu.


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Jadranka Čavić – Iz dnevnika autsajdera

Sanja Pavošević Alisa – F-139

Vjećeslav Berar – Priručnik za pravljenje groteske

Ostavite komentar