Pripitomljena usamljenost
Pripitomila sam usamljenost.
Znaš kako ponekad ume da pobegne –
zaboravi da nije divlja i da sam joj davno slomila zube.
Predugo sam u sebi videla ženskog Prometeja –
nudila vatru snegovima,
а zaobilazila trave koje su bile spremne da buknu.
Zakolanu za izolovanu stenu, muči me misao neostvarenih htenja.
Zašto sam mislila da misao može otopiti sav taj sneg?
Uspela sam da pripitomim usamljenost!
Ih, pa nisam ja jagnje kojim me svi smatraju!
Ipak, još uvek se ne usuđujem da zbacim jagnjeću kožu,
Strah me je da i vuk u meni ne maše belom zastavom…
Zašto sam mislila da vuk može bobediti čitav zverinjak?
Ne treba penjati se na brdo ako ti preti odron.
Ne vredi stremiti brdu kad te doline gađaju tupim kamenicama.
Uostalom,
kako znati da je i s najvišeg brda pogled ponekad pustoš bez kraja?
Pripitomila sam usamljenost,
i mogu joj se vratiti razočarana
ako me iskre životnosti ikada ponovo uvuku među ljude.
Videla sam sebe u krilima ptica
Tuđim uspesima sebe uzvisujem,
jedino tako smognem snage da prezivim svaki udisaj.
I tvoj mi osmeh više ne pomaže da zaboravim sve provalije
niz koje sam se stropoštala.
Ono čemu sam stremila i ono gde sam ja sad,
ne bi premostila ni Nojeva barka,
sa svim životima koje u sebi nosi.
Jedini titraj jeste želja za tvojim likom.
Vidim li te, ta se želja pretvara u prazan odjek nečega,
što nikada nije moglo biti.
Videla sam sebe u krilima ptica,
u jednom od zrakova s Velike zvezde.
Ne, sada mi nije slomljeno krilo, nije se rasuo taj zrak –
ptica uopšte nema krila, a Velika zvezda ne postoji.
Nisam se izgubila ni u jednoj šumi,
nisu me tamo rastrzali vukovi,
ali ipak tražim negde izgubljenu sebe,
rastrzane delove spajam u senku nekadašnjeg celog.
I sećam te se…
Nemaš više snagu vetrenjača.
Gledam da se ne sećam
Gledam da se ne sećam
što zbog njega još uvek ne umem da sperem
sve blato sa svojih pragova.
Ne sećam se ni da sam zbog onog pre njega
bila nedozrela jabuka,
iako je u meni prezrevala trešnja.
Gledam da se ne sećam
što se i onog sledećeg neću sećati.
Ne sećam se ni da sutra, Njemu,
neću priznati sve one kojih se ne sećam.
„Kao da se ništa nije dogodilo.“
Kao da ispod ovog mosta
dovoljno vode nije proteklo.
Kao da sve to nesećanje nije gorelo
jedan ipak neispisani papir.
Gledam da se tog gareža ne sećam.
Crno-beli ljudi
Osuđuju me crno-beli ljudi.
Oni, kojima je Raskoljnikov uvek ubica,
a Ana Karenjina besramna preljubnica.
U svojoj bajci uvek su nezaštićene kćeri,
dok su ostali zle maćehe i ružne polusestre.
Crno-beli ljudi bi uvek mogli bolje,
kao da nije preširoko ovo naše životno polje.
Osuđuju me ljudi skice.
U njihovoj biti samo je obris čoveka.
Nedorađena je, i osakaćena za osećanja njihova duša.
Crno-bele skice našle su meni, Čoveku, da sude!
Pogađate li ko je beo,
a ko crni deo?
Ne shvataju da meni ne smeta
što sam u njihovoj svesti crna.
Ja sam bespogovorno jedna od onih
kojima je beli deo krema uvek bio previše beo.
Nevena Ristić, rođena 1988. godine u Aleksincu. Diplomirala na Departmanu za srpski jezik i komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Nišu. Poeziju objavljivala u časopisu Avangrad i na internet portalu Glas poezije. Radi kao lektor veb-sajtova Nish magazin i Studentski dnevni list.