Nina Živančević, Italija, Rim

Italija, Rim

Piše: Nina Živančević

 

Charles de Gaule aerodrom, Pariz / Leonardo da Vinči, Rim,

februar-mart 2008.

29. februar 2008,

Vlada i ja ulazimo u veliko predvorje zagušljivog Šarla de Gola i klinac će poverljivo: „Mama, nemoj da se dugo zadržavaš u WC-u, ni u Djuti friju. Znaš, uvek se uplašim kada kažeš da ideš na minut i… onda te nema čitava tri sata, avion će poleteti bez nas ako kreneš u bilo kakav šoping.”

U avionu Al Italia sve devojke (mislim na stjuardese) liče na Lidiju i Emu. Vidiš sine, kažem mu, tvoja baka i tetka su PRAVE Italijanke, one sve liče jedna na drugu, te devojke sa severa Italije – pepeljasta kosa, mekane smeđe oči. Moj sin je takođe meke prirode, isto ono mikelanđelovsko osećanje za mekotu, isti mek nežan pogled – pravi je mediteranac, kao moja majka i njena istarsko-italijanska porodica, kao njegova nana sa tatine strane (pukim slučajem ove dve žene jako fizički liče). U svakom slučaju, ovo putovanje je za nas pravi povratak „porodičnim korenima“.

 

1. mart 2008.

U centru smo Rima! Tu je kolosalni Koloseum, bez Neronove statue, ali ispunjen turistima. Hladan martovski dan. Antonija je divna i gostoljubiva, a Lualda daje sve od sebe da uzvrati gostoprimstvo koje smo joj ukazali u Parizu! Obilazimo Koloseum, objašnjavam Vladi njegovu unutrašnjost savesno, brižnije od svakog klasičnog Čičerona. Evo, ovo su kavezi u kojima su držali gladijatore, a u ovima su držali divlje zveri. Pokušavam da imitiram svoga oca, enciklopedistu, ali njega je teško imitirati: on je o Rimu znao sve, o starim civilizacijama o kojima ja ne znam gotovo ništa. Lualda nam pritiče u pomoć, sa njenim nezaboravno ravnodušnim glasom profesionalnog istoričara umetnosti. Vodi nas drumom Rimskog foruma do Kapitolinskog brda: drum je utaban stopalima bezbrojnih turista i sada pod rekonstrukcijom. „Sve je ovde stalno pod arheološkom rekonstrukcijom. Još uvek pokušavaju da pronađu Neronovu zlatnu kuću, ali nikada je neće pronaći. Nestala je, uništio ju je srednji vek, kao što su tekovine srednjeg veka potpuno uništili u Rimu potonji vekovi – pogledajte šta je ovde ostavio u nasleđe budalasti Vitorio Emanuele: izgradio je drum do svog glupavog spomenika i istovremeno uništio originalni rimski grad. Rim se prostirao od severa na jug, a on ga je situirao od istoka na zapad, postavio je grad naopačke tako da njegova urbanistička bravura blokira saobraćaj, svaku vrstu kretanja i razvoja u gradu”, reče ona. Lualda poznaje Rim izuzetno dobro. Učestvovala je u restauraciji gotovo svih arheoloških nalazišta, zato nas je odmah pitala koji Rim bismo voleli da vidimo. Barokni, renesansni, antički, ranohrišćanski ili moderni? Za svaki od njih potrebno je najobičnijem posetiocu nekoliko meseci ili čak nekoliko godina. Vodi nas do Bazilika, vodi Vladu do Kapitolina i tera ga da pije vodu sa posebne česme „da bi u porodici imao samo mušku decu!“„Ovo je mesto gde se Rimljani žene. I ja sam se ovde venčala”, ponosno nam objašnjava. Onda nas vodi u kafe gde pijemo limunadu i jedemo veliku čokoladnu tortu; materinski nas mazi, i mene i Vladu. Sve naše stare svađe nestaju u lakoj pari prohladnog rimskog popodneva. Ništa joj ne kažem, ali mi vidi u pogledu koliko sam usamljena, povređena i napuštena. „Nešto strašno mi se dogodilo”, najposle ću joj reći, „pokušali su da mi oduzmu ovo dete.” Setila sam se oca i sada sam tek shvatila kako se osećao za vreme našeg prvog putovanja u Italiju. Osećao se kao čovek kome su pokušali da oduzmu dete, ali se on nikada nije tako izrazio. Stajala je ipak ta skrivena, dekirikovska melanholija u njegovom pogledu, kao i reči: „Tvoj otac te mnogo voli, da znaš, možda i više nego što treba, sigurno isuviše za njegovo dobro.” Izgleda da nikada i nisam imala vremena do tog trenutka da razmišljam o njegovom prisustvu, kao ni o njegovom skorašnjem odsustvu, pošto mi je ceo taj vremenski period, sve ono što nazivaju vremenom za razmišljanje, bilo oduzeto. Nisam imala vremena da razmišljam o preminulim roditeljima, nisam imala vremena ni da čitam ni da pišem, o bilo kome ili bilo čemu što sam volela, a što je suštinski obeležilo moj život. Sada pak, dok sam hodala sa Lualdom i Vladijem prema pjaci Venecija (jedinoj venecijanskoj građevini u celom gradu), sećanja su mi se javljala kao što se moje vreme vraćalo meni. Došli smo do balkona gde je Duče održao svoj prvi govor narodu – mesto nije bilo obeleženo nekom komemorativnom pločom, ali mi se činilo da i Rim, poput mene ovde, pokušava da se seti svoje prave prošlosti koju često prećutkuju istoričari. Nekom pukom igrom slučajnosti, kada smo se vratili u Antonijinu kuću, u romantičnoj Via San Đovani di Laterano, upalili smo televizor i gledali holivudski blokbaster Gladijator.

2. mart 2008.

Ustala sam dovoljno rano da optrčim veliki grad sa malim sinom, ali sam se spotakla o sopstvenu pidžamu te sam sela i počela da čitam pisma Lakanovog zeta, Žak-Alana Milera. Mrzelo me je da se obučem sve do dva poslepodne. Postajem veoma ljubomorna u odnosu na čitalačke sate koje mi oduzimaju, koje mi skraćuju, pa sam spremna da menjam bilo šta za to slobodno vreme – ne, ne bih menjala te sate za vreme provedeno sa sinom, sa starim, vernim prijateljima – vreme provedeno sa njima je dragoceno. Ako su prijatelji stari, oni su dragoceni, ali ako se uvuče i senka sumnje u naše prijateljstvo onda vreme sa njima postaje neprijatno, časovi koje provodimo zajedno se pretvaraju u nervozno iskustvo.

Lualda nas zove tačno u dva, nestrpljiva je i zahteva da je odmah susretnemo ispred Koloseuma. Pošto nas je pozvala u goste i pošto je njen poziv ujedno bio darežljiv i plemenit, bilo mi je odista teško u ovom času da joj bilo šta odbijem. Eto, u tome je počivala priroda ove klopke. Lualda nije bila najprijatnija i najšira od mojih prijateljica, ili barem mi se tako činilo dugo vremena, ali u ovom trenutku pokazala je izuzetno razumevanje za našu situaciju; pozvala nas je u ovu veličanstvenu staru rimsku palazzo da boravimo u njoj nekoliko nedelja dok se Antonija ne vrati s puta. Našli smo nekako jeftine avionske karte do Rima i natrag, ali nismo uspeli da nabavimo neku bolju atmosferu u kojoj bi se Lualda osećala bolje i opuštenije. Tako smo požurili da je sretnemo pred Koloseumom, ali ona se već osećala veoma umornom, osećala se obaveznom da nas vodi drumom do Rimskog foruma. Evo ovde je hram Vestalki, a ovde su prosuli Cezarov pepeo, spomenik Vitorio Emanuelu je grozan, ali Kampo Marčo je ugledno mesto gde je nekada učestvovala u arheološkim iskopavanjima. Bernini je i dalje blistao na pjaci Navoni, a fontana Di Trevi je i dalje bila divna, Karavađo je ostavio najbolje od sebe u crkvi St. Luj dei Frančezi… Ali njeno raspoloženje se izuzetno namračilo čim smo prispeli na pjacu Farnezi, gde je njen pokojni muž Mauricio radio, i sve brže ona mi je priča o tom jako tužnom periodu u njenom životu, pominje prijatelje koji su je izdali – Marko je bio kreten, a njegova Jelena idiot.

Krenuli smo u potragu za idealnim sladoledom, ali nijedna poslastičarnica ne beše dovoljno dobra da se u nju sedne. U tom času Vlada se setio da nije dovoljno dobro zatvorio vrata od terase i ona se izbezumila. Morali smo brzo da uzmemo taksi natrag, bio je preskup, ja sam ga platila. Da bismo otkrili da je u stanu apsolutno sve bilo u najboljem redu, ali ona je i dalje siktala. Nije bilo tu mesta ni za kakvu refleksiju, analizu, čas isceljenja nije joj bio namenjen. Rođena je u bedi i stravi Golog otoka, nikada ih neće zaboraviti. Nastavila je da se vajka, da ogovara prijatelje i rođake, završila je sama bokal Kjantija, a onda je iznenada poskočila i uzviknula: „Dobro, sada sam otišla i neću biti u stanju da vas vidim do vašeg odlaska!”

Znam, znam da se neki ljudi veoma trude da stave život na prave tračnice, a onda posustanu, kolabiraju; neki se uopšte i ne potrude; neki mnogo piju i ona je jedna od njih, a lekar joj je zabranio i kapljicu. Divim se njenoj sposobnosti da se kreće kroz situacije, sada pošto je već izgubila dušu i kompas, beše to tako tužan život. Čudilo me je da još tako istrajava; da, naravno, zloba joj je bila dopuštena, ali ja ipak nisam bila taj heroj koji će obrisatu slinu sa njenog lica, koji će skinuti sav taj teret sa njenih leđa.

 

4. mart 2008.

Ustala sam rano ovoga jutra – i potrošila dosta novca, što se često događa kad rano ustanem, valjda da bih sebe častila za dodatnu traumu i trud oko buđenja – 30 evra u supermarketu, sada su napravljeni sendviči; 8 evra za karte u podzemnoj železnici, karte za ulazak u Vatikan – 22 evra, neke staklene brojanice – 3 evra, dala sam ih Vladi da pomno razgleda tu religioznu ogrlicu namenjenu njegovoj baka Lidiji; bio je začuđujuće miran i dobar i izdržao je celu šetnju kroz Vatikan. Ja sam se ponovo dala na škljocanje foto-aparatom. Napravila sam dosta snimaka Poslednjeg suda u Crkvi Svetog Petra, a zatim slike Pijete.
„Majko, je li ovo crkva nad svim crkvama?”, upita iznenada on. „Nikada nisam video nešto taaako lepo”, radovao se omladinac. Lepo je to što voli sve lepo, i znam da zaslužuje sav taj novac koji ja nemam, ali ipak na njega trošim. Veoma se razlikuje od svog oca. Dobroćudan je, ili je i njegov otac takav bio, ali je taj kvalitet sam izmrvio kroz godine. U svakom slučaju, nakon svega što nam se dogodilo s mojim zdravljem, ovo beše jedno mirno isceljujuće putovanje, pa ću i nasloviti sledeću neku knjigu Isceljenje.

Vratili smo se Antonijinom domu; pred vratima nas je čekala An, francuska profesorka uglednog liceja Mišel Montenj koja je uzela sabatikal – neplaćenu godinu sa posla i došla u Rim. Donela nam je telefonski imenik gde nalazim brojeve Enca Kukija i Karle Barukelo. Kukijev broj sam znala napamet i verovala da ga nikada neću zaboraviti, ali su ove poslednje godine hemoterapije izbrisale brojne lezije mog sećanja. Tog popodneva dok sam se sa Vladuškom pela uz pjacu Espanja, Španski trg, i zatim polako kroz park Borgeze, pričala sam mu o mom životu sa Kukijem; odvela sam ga u kafe Rozati na pjaci Di Popolo da proba najbolji sladoled na svetu, kao što je nekada Enco dovodio ovde mene, na trag vanile u sladoledu od jagode i slično. Ali nakon jučerašnjeg mukotrpnog iskustva sa Lualdom i poslastičarnicama, klincu se gadila i sama pomisao na ovu poslasticu.

„Nemoj, mama”, reče on, „nećemo baš tu. Znam da nemaš pare za sve te slatkiše.” Nije lako biti siromašan roditelj, deca sve to osećaju. Ovog jutra u Vatikanu sricao je natpis na kićanki brojanice: „Da vas Bog hrabro vodi kroz sve mračne šume života”. Želje i nadanja sličnog kova su jedine koje mogu da mu u životu podarim.

 

6. mart 2008, sedmi dan u Rimu

Čudi me da bi iko mislio da je Rim nešto drugo osim onoga što on stvarno jeste – barokni grad. U stvari. Antička prošlost Rima je predbarokna tvorevina i prethodnica je baroknom stilu. Ni u antičkoj rimskoj umetnosti, kao ni u baroknoj, nemamo onu smirenost grčke linije i harmonije. Nikada o tome nisam razmišljala, ali ovog jutra, pošto smo već videli Mikelanđelov Strašni sud – sav taj bes i buka, Sturm und drang, ljudi koji upiru prste, noževe, jedni u druge, sva ta strast – svi oni stali bi nogom na zmiju, igrali se otrovnicom kao sa igračkom, itd. A onda, gledaj, u sredini je neki svetac koji mirno čita svoju knjigu u sredini sve te oluje, dok se oko njega prolama nebo; on je tih (savršen moj portret). I odmah potom, dok smo šetali parkom Ćelio i gledali kako se taj savršeni park kupa u suncu, sa stotinama dugorepih zelenih papagaja koji su leteli kroz krošnje drveća (a papagaji su bili naša kućna božanstva pre nego što smo ih izgubili, a zatim izgubili i krov nad glavom), dok smo uživali u tom zaleđenom dragocenom trenutku večnosti, primetila sam i da je park Ćelio barokno delo! Pomislih: Rim je odista najbarokniji, najuvrnutiji grad na svetu! U kapitolinskom muzeju Kampidoljo videli smo da su sve antičke statue bile barokne. Statua ’ranjenog borca’, koju je preradio Pjer Etjen Mono, barokna je, Lizip sa njegovim statuama mladih krilatih bogova je imao baroknu osećajnost, statua Lede iz 4. veka p. n. e., vajara Grka Timoteja, bila je barokno delo, Kapitolska Venera (1. vek p. n. e.) nasleđe je baroka, kao i sve statue iz Hadrijanove palate (svi oni kentauri, pijani fauni, pospani satiri – originalna izdanja Praksitela) i svi pali gladijatori (ovde pre svega Ranjeni Gal) pa i ranjeni dečak (Spinario), svi su oni prethodnica baroka ali i prethodnica svih vrsta ekspresionizma.

Dakle, naći ćemo (An, Vlada i ja) ogroman broj ovih divnih baroknih statua još u većem sjaju u vili Borgeze tog popodneva; mogli smo da dotaknemo, skoro da zagrizemo u šećernu kocku od Berninijevog mermera koji nam je izmicao, uzletajući u neprikidnom zmijolikom zaokretu, a treptaj koji nam je podario Bernini u vili Borgeze bilo je osećanje koje se osećalo u arhitekturi celoga grada. Čovek je mogao skoro fizički da dotakne ovo osećanje baroka u Rimu, mogao je da ga udahne, da se uhvati sa njim u koštac ili sa njim da zaigra! A vila Borgeze je bila samo njegov simbol i epifanija! Nesumnjivo zbog ovog osećanja je otac uvek odlazio u Rim, a čim bi u njega pristigao, odlazio bi odmah do vile Borgeze da mi pokaže, između ostalog, sve te umetničke starine, ne samo mermer već i pinakoteku, predivnu memljivu kutiju retkih slika.

Ovo putovanje se dosta odvija u znaku sećanja na pokojnog oca, i u znaku sećanja na njegovu veliku ljubav ka baroknim platnima ovog kvarta! Sada sa Vladom, njegovim unukom, ova sećanja dobijala su na težini i na značenju. Na Kapitolinu pokazala sam dečaku ne samo najbolja dela Pijetra da Kortone, Gvida Renija, Pjer Frančeska Mole, Karavađa, Koređa i Veronecea, već sam imala i zadovoljstvo (o kako to beše nežno i tužno, barokno zadovoljstvo) da mu kažem koje je od svih tih radova njegov deda najviše voleo. Vlada je bio očaran. Sećam se dana kada me je stari Vlada odveo po prvi put u vilu Borgeze. Zaustavio se otac pred slikom Đirolama od Treviza Usnula Venera i pred njom dugo stajao, pokazujući mi njene barokne obline, pejzaž u pozadini na koji je „uticao Đorđone”,, njeno pospano metafizično lice, zlatni tanani veo islikan sa izuzetnom istančanošću. Moj sin, njegov unuk, pratio je sada istim dedinim pogledom pokret slikareve ruke i kako se sve više udubljivao u Đirolamovu sliku, odjednom se osetih slobodnom. Znala sam da će biti spasen. U najdubljem smislu te reči, umetnost će biti njegovo utočište kao i većini osetljivih i nežnih bića. Ostvarila sam misiju – ovo putovanje je, u svakom smislu, urodilo plodom. Svako putovanje, kao i svaka epoha, ili kao i svaki grad, imali su nekoliko slojeva iskustvenih doživljaja. Ovo putovanje odvijalo se u znaku sećanja na roditelje. Gde su sada bili da im kažem koliko sam im zahvalna što su od mene načinili umetnika, i koliko su mi samo nedostajali, i koliko glupo beše što sve ovo nikada nisam uspela da im kažem.

Lualda je kasno svratila te večeri do nas, bila je užurbana i vesela – zaista značajna promena za nju – i ispričala još neke nove priče o mom ocu, o svojim roditeljima – očigledno su se poznavali iz godina Kominterne. Atmosfera u kući Antonije prijatno se zagrejala, dobro smo se obe sećale kako smo otišle iz kuće, na šta je naš dom ličio kada smo odlazile; u Srbiji beše neko čudno vreme, a kad opet u njoj nije vladao permanentni barok?

9. mart 2008, deseti dan u Rimu

Vlada je insistirao da ponovo odemo u Kampidoljo: „Nismo posetili dve sale u njemu, mama!” Bio je toliko metodičan i nalik svom dedi, dok ja nikada nisam posedovala toliku dozu akademske upornosti. Ostala sam pred statuom Ranjenog Gala dosta dugo. Ličio mi je na Džonija Holideja koji je iznenada bankrotirao; čak sam se i sama osetila kao ratnik iz prvog veka p.n.e., sama među Galima, posustajala sam, sa konopcem oko vrata. Rimljani su bili patriciji, aristokrate, dok su Gali bili predstavnici ’plebsa’, robovi i prostaci. Sve sam ih uvažavala, i Rimljane i Gale, nakon mog petnaestogodišnjeg boravka provedenog među Galima, navikla sam se da ih demokratski poštujem, a poticala sam iz nekog trećeg klana.

10. mart 2008.

Sledećeg dana išli smo na EUR, taj čudni neokolonijalni, fašistički kvart izgrađen u stilu italijanskog ranog futurizma; počeo je da gradi u svoje vreme Musolini, sa nadom da će 1942. godine ugostiti Univerzalnu izložbu u Rimu. Trebalo je da posetimo davno izgubljene a voljene prijatelje moje majke, grofa De Bura i njegovu ženu, Petriju, uglavnom da bih upoznala Vladu sa nekim od poslednjih živih prijatelja njegove bake. Pristojni, plemeniti buržuji, koji su stalno ponavljalikako su „neizmerno voleli moju majku“ jer je ostala sa gospođom Milevom, Petrijinom majkom, cela dva dana kada je ova dobila zapaljenje pluća. Usput su umetnuli da je majka ostavila mene samu u stanu, takođe bolesnu od nekog gripa i tako su shvatili da je ona predivan doktor. Ali možda ne baš i jako dobra majka. Dobro, Petrija de Buro nije to baš tako objasnila, ali se ono što je želela da kaže više podrazumevalo – ta žena je imala redak dar da na divan i elegantan način umetne mnogo toga u svoj iskaz; nije je krasio dar teškog direktnog iskaza koji ćemo naći u govoru raznoraznih budala. Evo, na primer, mene. Zatim je sledilo: „Šta se to vama događa? Što si toliko mršava?” Nije to pitala baš tako, nego je naprosto rekla: „Treba malo da se ugojiš, lepše ti stoji jer si visoka.” Ona je, kako kažu, prava dama, ta srpsko-italijanska grofica, te su ostatak večeri ona i suprug proveli podučavajući nas umetnosti jahanja. Mrzela je, pak, Francuze, i nosila samo loše uspomene iz Francuske, nešto slično meni, ali sam se ja nakanjivala nekih desetak godina da napustim Pariz, pravila bezbrojna putovanja u nadi da ću na jednom od njih odlučiti da tu ostanem zauvek. Sutra je naš poslednji dan u Rimu i pitam se, odista se pitam, kako još da smognem snage da se vratim u Pariz?

Međutim, u trenutku kada sam se vratila u Antonijin stan, bacila sam poslednji pogled na njenu izvanrednu biblioteku (Kant, Niče, Rasel) i u njoj pronašla predivnu knjigu Daria Belece Pazolinijeva smrt, koja me je vratila mom pravom kulturnom nasleđu, mojoj pravoj produženoj porodici pisaca, pesnika i umetnika. Nije odista važno gde boravim sve dok su oni, posredno, svojim delom, u mom društvu. Setila sam se čoveka koga sam nazivala svojim ’italijanskim mužem’ koji me je naučio dobrom italijanskom jeziku i ohrabrio me da prevodim Sandra Penu, Daria Belecu i Pazolinija na srpski, a zatim na engleski. Beleca kaže da je Pazolini „imao običaj da rizikuje opstanak svoje retke vizije u nekoj mračnoj stranputici sumnjivih predgrađa. Uzimao je istovetni rizik kao i Verlen i Oskar Vajld”, kao i Karavađo dosta ranije. Beleca kaže: „On je stalno pokušavao da pronađe na svom putu samoubistvo, ali ga je iza okuke sačekalo ubistvo.” Pazolini jednom reče: „Sono libero perché sono un po’più libero da me stesso.”(Slobodan sam jer sam se donekle oslobodio od samog sebe). I još je Beleca dodao da kod Ničea, kao i kod Pazolinija, seks služi kao uteha od prevelike bede. Da se Niče bunio i budio u Pazoliniju da ga podseti na neku vrstu povređene muškosti.

Put u Rim bio je završen.

*Iz knjige “Ono što se pamti”, Kornet, 2017.

---

Nina Živančević: Pesnikinja, esejistkinja, prozna autorka i umetnička kritičarka, Nina Živančević je objavila svoju prvu knjigu «Pesme» 1982. godine, za koju je dobila nagradu Branko Radičević, za najbolju prvu pesničku knjigu. Laureatkinja književne nagrade Z-Press iz Njujorka. Objavila je petnaest knjiga poezije na srpskom, engleskom i francuskom, kao i četiri knjige pripovedaka i tri romana u Parizu, Londonu i Beogradu. Njene studije o Milošu Crnjanskom (doktorski rad, 2001) i o umetnicama u egzilu objavljene su u Francuskoj. Prisutna je u brojnim antologijama svetske savremene poezije.