Image default
Mesta i ljudi

Paun Es Durlić: Čudesni svet kamene kapije

Prerast, Rudna Glava, opština Majdanpek

Lokalno vlaško stanovništvo ovo mesto zove „Prerast“, rečju nedvosmisleno srpskog porekla i terminom kojim se, i u mestima gde je domaći živalj srpski, imenuju ovakvi prirodni objekti. Kamena kapija p r e r a s t a reku, spaja dve njene obale koje čine visoke litice, uzdignute kao bočni zidovi uskog korita reke. Zbog toga što je reka vremenom usekla korito u krečnjačkoj steni i napravila uski kanjon, kameni „prerast“ se zove još i „pjatra-n preunată“ („spojeni“ ili „sastavljeni kamen“). Speleolozi su ga uneli u karte kao „Šuplju stenu“, nazivom koji je morfološki tačan ali koji više duguje poetskoj slobodi samih geologa nego tradiciji, jer ga niko u ovom kraju tako ne zove. U nekim službenim dokumentima beleži se još i kao „Valja Prerast“, što je takođe pogrešno, jer je ovo oznaka za dolinu kroz koju protiče rečica Prerast, a ne i za sam prirodni objekat koji bi trebalo da označi.

 

Arheologija Prerasta

U neposrednoj blizini „Prerasta“, kao i na ušću istoimene rečice koja protiče ispod kapije i uliva se u Šašku, od davnina ljudi nalaze razne predmete, kako na samoj površini, tako i prilikom plićeg kopanja. Evidentirani su praistorijski kremeni nožići, ali i ležište opala u neposrednoj blizini sa kojeg je, lako je pretpostaviti, uziman sam materijal za njihovu izradu. Najviše je bilo nalaza iz rimskog perioda, i to onih koji su upućivali na topioničarske poslove. Njihovim tragom pošla je sedamdesetih godina prošlog veka ekipa borskog Muzeja i na zapadnoj strani kapije otkrila ostatke metalurgije iz III-IV veka. Pripadali su Rimljanima, koji su, kao što je već bilo poznato, posle povlačenja Aurelijana iz poromanjene Dakije, u ovim krajevima razvili rudarsku delatnost širokih razmera. Bila su, da podsetimo, aktivna rudišta u Crnajki, Rudnoj Glavi, Majdanpeku, Kučajni… U arheološkoj zbirci majdanpečkog Muzeja čuva se, kao slučajni nalaz, crveni zemljani lonac sa Prerasta, bez drški i neobično tankih zidova, koje arheologija, zbog jasnih tragova dugog izlaganja vatri, tumači kao trag metalurške aktivnosti. Posvedočeni su i slučajni nalazi ingota od olova, oblika i veličine pogača koje se na selu peku u crepuljama.

 

Etnologija Prerasta

– Osnova

Karakteristični za kraške terene, „prerasti“ nastaju u predelima nepogodnim za život, što znači da su udaljeni od naselja, koja se zasnivaju tamo gde su uslovi za život, u datom trenutku, najpovoljniji. „Prerasti“ su često i teško pristupačni. Stoga su svuda obavijeni velom tajanstva i mistike. Ljudi ih smatraju za opasna mesta, koja se u normalnim okolnostima izbegavaju, ali su istovremeno bogomdana za obavljanje određenih verskih obreda ili magijskih radnji. Vremenom postaju i mesta oko kojih se spliću najrazličitija predanja i gde se smeštaju događaji sa čudesnim radnjama i fantastičnim likovima.

 

– Sakralizacija vode

Prolaz planinske vode preko kamena ili kroz kamen,deluje lustrativno, čistilački, i, ma kakva bila voda, ona se posle tog prelaza smatra simbolički čistom i može se koristiti u obredne svrhe. Na otvorenom prostoru, tekuća voda treba da prođe preko „devet kamenova“ da bi se pročistila, ali kod ovakvih „prerasta“ simboličko filtriranje vrši sama kapija, čije lustrativno dejstvo pojačava i kameno korito kojim voda teče. Kapija i sam prostor ispod nje, postaju sakralna liminalna zona, sveta granica koja menja svojstva svemu što tuda prolazi, a sakralizuje ono što se tu zadržava, ili čini na obredno propisan način.

 

– Magijska snaga vode

Voda koja se čisti na ovaj prirodni način, samim prolaskom kroz sakralno mesto, poprima posebna svojstva: iako nije sa izvorišta, ne nastaje iz htoničnih dubina zemlje, ona prolaskom kroz kamenu kapiju – postaje sveta, nenačeta voda. Zato vodu sa tog mesta uzimaju vračevi iz okolnih sela kada treba da sprave neku posebnu mađiju. U njoj obitavaju moćna akvatična bića čiju snagu vračevi preuzimaju na sebe, ili koje direktno, kroz posebne rituale, angažuju da samostalno, za dobru nagradu, izvrše neki težak i po same vračeve opasan zadatak!

Ovim bićima, kao i celim okolnim mističnim prostorom, gospodari moćna demonka Danica (ili: Lenkica); ona stoluje nedaleko odande, u jednom drvetu blizu ušća Ravne reke u reku Šašku. S obzirom na to da se vračevi njoj obraćaju  i bez njene dozvole uzeta voda nema dejstvo, Danica se može smatrati jednom od lokalnih varijanti Šojmana – prastarih ženskih božanstava koja upravljaju magijom, ali, zbog njenog neobičnog staništa, spada i u kategoriju šumskih demona, poput Muma Paduri – „Šumske majke“ koja je, kao gorjanka, kod ovdašnjih Vlaha i danas na glasu. Ime Danica, koje označava jutarnju objavu planete Venere, srbiniziran je naziv za vlaškog Lušjafura, koji kod Vlaha još uvek čuva astralno i uransko, prebiblijsko značenje. Danica je opasan demon, i često traži ljudsku žrtvu u zamenu za najjače moći koje vračevi od nje žele da prime. Posvećenici u Daničine tajne tvrde da su gotovo svi tragični saobraćajni udesi u Gornjem Poreču, dokle se inače proteže njena vlast, posledica takvih ugovora. Vračevi smeju da joj pristupe jednom godišnje, a ugovor sklopljen sa njom traje godinu dana, koliko i magijska snaga vode zahvaćena, uz njenu dozvolu, sa kapije Prerasta.

 

Obredna libacija vode

Kamena kapija pod kojom teče voda, asocira na mesta gde se, u posmrtnoj geografiji Vlaha, sa ovog prelazi na onaj svet, tačnije rečeno: na mesta gde se maltene direktno ulazi u Raj! Jer Raj se u ovoj drevnoj kulturi zamišlja kao pastoralna slika proplanka, daleko u planini, u čijem se središtu nalazi veliko drvo i ispod koga izvire hladna i bistra voda, a odande teče dalje, preko proplanka kao Rajska reka, nekada zvana „Reka Nedelje“! Ali, u Raj se dospeva tek kada se izvedu mnogobrojni i složeni pogrebni i posmrtni obredi, u njega se prelazi iz posmrtnog sveta koji je pust, taman, hladan i bezvodan! Dok je pokojnik u takvom svetu, njemu je potrebno svetlo, hrana, toplota i voda, jer se u vlaškom poimanju smrti ne vrši razdvajanje duše od tela, kao kod drugih naroda, već čovek nastavlja postegzistenciju kao celovito biće, u gotovo neizmenjenom vidu, i zato ima i dalje iste potrebe kao za života. Ali sada više ne može sam da ispuni svoja htenja, već to čini, sa osobitom predanošću i dubokim poštovanjem, njegova živa rodbina! Živopisni obredi libacije vode, vrše se, kad god je to moguće, na posebno lepim mestima, kraj čistih i bistrih planinskih potoka i reka. Prerast je jedno od takvih mesta i ovde dolaze Vlasi da izlivaju vodu kad im je pokojnik bio neki posebno drag i voljen rođak; trude se da to za njega urade na ovom mestu makar jednom u sedam godina, koliko u kultu mrtvih traju osnovne obredne obaveze.

– Demonologija prostora

Nekada davno, u vremenima do kojih možda ne dopire samo mitsko sećanje, verovatno da je ovaj uzani prolaz bivao začepljivan granjem i muljem koje su nanosile prolećne bujice ili letnje kiše. Snaga nakupljene vode u jezeru koje se stvaralo uzvodno od kapije, izbivala bi čep iz prolaza i povodanj bi pokuljao uskom dolinom, plaveći sve pred sobom. Sudeći po predanjima, poplave su, izgleda, bile dovoljno česte, i dovoljno pustošne da nateraju ljude da se zamisle o njihovim uzrocima. Iz korpusa bića koja, u natprirodnom poretku, brinu o vremenu, vode oblake i upravljaju kišom od koje zavisi rodnost zemlje, kod Vlaha se izdvajaju Vlve! Svaki kraj ima svoje Vlve, i one nastaju od živih ljudi, koji, kada zatreba, ostavljaju tekući posao, padaju u trans i u tom transu, popud drevnih šamana, lete na nebo! Ali, ako seoske Vlve čine dobro, ko onda nagoni oblake kuda ne treba, ko iz njih lije potope, plavi zemlju, ništi useve, ruši kuće, potapa ljude i stoku? Koji zli naum zatvara Prerast samo da bi ljudima naneo štetu? Veruje se da su to takođe Vlve, od živih ljudi iz istog kraja, ali koji – kad padnu u trans, postaju sluge tuđinskog naroda, onoga koji vreba sa granice atara, ne bi li te uplašenog oterao sa grude, i rodno zemljište preuzeo za svoje ljude! Do skora su u obližnjim selima seljaci po imenima znali svoje dobre Vlve, koje su nazivali srpskim: „Vlve sbrješć“, i zle, izdajničke, koje su nazivali bugarskim: „Vlve bugarješć“! Kad god bi se nad zemljom nadvili teški oblaci, kad god bi zapretio grad ili potop, srpske Vlve bi dozvale jedna drugu, i zajedno se dizale na nebo da zapodenu bitku za odbranu kraja. Vlve su imale svoje vođe. Jedan je živeo krajem 19. veka, zvao se Trailo, iz roda Dragoja koji su nastanjeni u neposrednoj blizini Prerasta. Drugi je bio Strain, iz iste familije, ali je živeo u veku iza Traila, i bio je nastanjen na drugom brdu, niže niz dolinu Šaške. Umro je pre desetak godina, upamćen po neobičnom ponašanju u oči nevremena, i, u mlađim danima, po kafanskom hvalisanju da ima zasluge za dobrobit sela, zbog čega je tražio da mu se piće toči besplatno.

O Trailu se priča da je, služeći vojsku u Beogradu, iznenada pao u komu, da zbunjene starešine, narednici i kapetani nisu znali šta mu je, a lekari su bezuspešno pokušavali da ga povrate. Srećom, među oficirima se našao jedan koji se dosetio da Vlasi imaju narav da padaju u trans, iz koga se sami bude, pa im je naredio da vojnika sklone u hlad i da ga puste na miru. Kada se Trailo posle sat-dva povratio, i bio podvrgnun vojnoj istrazi, ispričao je da su ga bili pozvali viloviti saborci iz njegovog kraja, da je morao hitno da ode tamo i preuzme komandu, jer su bugarske Vlve uspele, u njegovom odsustvu, kriomice da začepe Prerast, pa je pretio neviđen potop koji je trebalo da uništi ceo porečki kraj, sve do Dunava. Kada je stigao, već se među uskovitlanim teškim oblacima, uz pratnju gromova i sevanje munja, vodila ljuta bitka i jači bugarski demoni samo što nisu nadvladali srpske, koji su, bez vođe, gubili boj! Trailo je ispričao kako je morao, ne imajuću šta drugo, iz jednog dvorišta da podigne volovska kola i da njima, kao tojagom, navali na neprijatelja. Kada su se kola slomila, počupao je, veli, sa jednog visa ogromnu krušku i njome je konačno uspeo da razbije neprijatelja, i njegovu vojsku otera van seoskog atara. Sumnjičave oficire zamolio je da pođu s njim, i sami se, na licu mesta, uvere u istinitost priče. Kada je komisija došla, videla je, priča se, slomljena zaprežna kola, daleko od kuće iz čijeg ih je dvorišta, po svedočenju vlasnika, vihor podigao, na drugom mestu videli su ogromnu svežu rupu u zemlji sa ostacima korenja počupane kruške, a stablo našli na drugom kraju planine, bez ikakvog traga u zemlji da bi se moglo pomisliti da je odnekud, iz blizine, to stablo moglo biti odvaljeno. Saslušali su i mnoge svedoke, koji su potvrdili da se tokom nevremena na nebu iznad doline, čula cika, vika, vriska i dranje, nalik na ljudske glasove, ali se ništa nije moglo razaznati jer je sve bilo pomešano sa grmljavinom i tutnjavom koja je bila jača nego ikada pre. Videli su kola, kažu, koja sama lete nebom, videli su svojim očima kako se, kao da ih vodi neka džinovska ruka, zarivaju u oblake i kako slomljena padaju na zemlju; videlu su, potom, kako se sa drugog mesta diže ogromna, stoletna kruška, kako se kreće preko neba, kako razbija i rasteruje one najcrnje i najteže oblake iz kojih se stvara potop, iz kojih biju strašni gromovi koji pale kuće, ambare i stogove sena, a neretko ubijaju stoku zatečenu u polju, ili ubijaju ljude koji se sklanjaju pod usamljeno drveće. Predanje kaže kako je vojna komisija bila zadivljena, i da je, po povratku u kasarnu, Traila unapredila i darovala sabljom, koju je ovaj s ponosom pokazivao do kraja života, a o velikim praznicima kačio o pojas i paradirao sa njom pred okolnim svetom. Sablju su, posle Trailove smrti, njegovi unuci prodali nekom Ciganinu koji je išao s vašara na vašar i otkupljivao stare predmete.

„Srpske“ i „bugarske“ Vlve nastavljale bi svoje nerešene nebeske sukobe i u svakodnevnom životu. Ponekad su ljudi morali da razdvajaju razgoropađene babe koje bi se, naoko bez razloga i valjanog povoda, posvađale, pa i počupale za kosu, psujući jedna drugu zbog štete, lukavstva ili prevare koje su činile, kako su ljudi razaznavali, u vreme kada su vodale nekakve oblake i bile bitke po nebesima, braneći – kažu – srpsku ili bugarsku stranu!

 

Prerast i zlatna groznica

Neobične kraške konfiguracije, sa podzemnim špiljama i tajnim hodnicima skrivenih ulaza, udaljen od sveta i skrovit, Prerast je jedno od onih mesta koje „bije“ glas o zakopanom blagu. Neverovatno velike rupe iskopane u samom ljutom kamenu, ogromne količine izbačene zemlje i nepoznati ljudi koji se stalno vrzmaju okolo i raspituju o Prerastu, svedoče o pravoj zlatnoj groznici, o pomami za zakopanim blagom kao retko gde u istočnim stranama Srbije, koje se smatraju mekom za ovakve priče. Mnoge je na licu mesta, prilikom kopanja, hvatala i policija, ali se o mnogima sa zavišću priča i da su se obogatili, našavši silne tovare blaga! Kada bi se odali samo oni koji su ovde kopali u poslednjih pola veka, mogao bi se sačiniti spisak od više stotina ljudi, sabranih odasvud iz beloga sveta, poreklom iz naših i drugih krajeva, državljana naših i državljana stranih, a fela svakojakih: od običnih, priprostih ljudi, preko skitnica i probisveta, do učene i uglađene gospode, koja je plaćala druge da za njih ovde lome krampove i lopate! Sve ih povezuje strast za ličnim bogatstvom do kojeg se dolazi bez imalo truda!

Nažalost, u slučaju Prerasta, ova slepa sebična strast ne uspeva da otkopa blago koje su navodno nekada, gonjeni neprijateljem, neki drugi ljudi tu zakopali i sakrili, u nadi da će se jednoga dana po njega vratiti, ali uspeva da uništi ono pravo blago koje je ovde stvorila priroda, više za sebe i svoj račun, u vreme kada možda ljudi još nije ni bilo.

U nadi da će jednoga dana, kada čovek bude stvoren i kada mu Tvorac da upravu nad zemljom i njenim blagom, taj isti čovek otkriti i ovaj biserni kutak, i da će se, zbog njegove lepote, uzvisiti toliko da će moći da je sačuva, da bi je, nesebično, podelio sa drugima!


Paun Es Durlić je diplomirani etnolog koji se službeno vodi kao radnik u Muzeju u Majdanpeku, na poslovima i zadacima kustosa. Po nacionalnosti je Pesnik, poreklom iz roda Liričara, podvrsta Homo Ludens. Neki ga smatraju čistim Vlahom, što je istina, jer se redovno kupa.

 

 

 


Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.


Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Mesta i ljudi.


Fotografije: Marko Momirov.

Povezani članci

Sofija Živković, Dušanova-Cetinjska

Nesiba Palibrk-Sukić: Pančevačko-beogradski period života i rada V. A. Mošina

Milica Špadijer, Moskva

Ostavite komentar