Kroz staklo deset santimetra širine i petnaest dužine nazire pokret u tmini ćelije. Već nekoliko minuta se upinje da spazi priliku unutra, da vidi to čudo zbog kog stoji u zagušljivom, ledenom hodniku i udiše smrad antiseptika. Dahom magli stakla, a to unutra nikako da priđe svetlu.
„Možete li da uključite osvetljenje?“ – pita tehničara koji dosadu ublažava kidanjem zanoktica. Martin Lautner na trenutak pogleda rupe oko noktiju tehničara, potom ponovo u njega. Momak odmahuje glavom, tobože sa žaljenjem, a oči mu pune prezira.
„Naređeno mi je da ne uključujem lampe. Smeta subjektima. Žao mi je.“
Novinari nigde nisu dobrodošli, misli Martin.
„Doktor Goldštajn još nije stigao?“ – pita. Tehničar sleže ramenima.
Martin Lautner još jednom pogleda kroz prozorčić, ali uzalud. Prilika u belom ne mrda iz fetalnog položaja na golom podu. Jedino joj se leđa u košulji razaznaju. Ni vrat, ni stopala, ni ostatak tela. Rečeno mu je da „subjekat” nije okupan otkako je stigao u Centar i što se Martina tiče, prljavština može da objasni stapanje sa mrakom. Bolje i to nego da su ga batinama poplaveli. Pa ipak, Martina ta nepomična bela hrpa daleko više podseća na nabacan veš nego na čoveka.
„Vodi me u doktorovu kancelariju“ – kaže, ali u tom trenutku vrata hodnika propuste starijeg muškarca u belom mantilu.
Iako Martin nikada nije izbliza video doktora Goldštajna, prepozna ga sa gostovanja na televiziji, iz novina, sa predavanja. Uživo zbog visine i gabarita deluje kao još veći grubijan. Zapuštena brada i krupne šake. U dahu mu se oseća razlog zakašnjenju. Fleka od pića na mantilu. Nije nalik drugim naučnicima sa kojima je Martin silom prilika razgovarao.
„Izvinjavam se“ – kaže dubokim baritonom i Martin nehotice pogleda ka tehničaru. Isto lažno izvinjenje. Kao da su svi u Centru navikli na tu uzrečicu bez značenja. Tako su mu mesecima odbijali ulaz u Centar. „Zadržao me je gost. Neodložan posao. Ja sam doktor Goldštajn.“
„Martin Lautner, pišem za Borbu.“
„Čitao sam neke vaše članke. Oštri ste, nepokolebivi“ – kaže Goldštajn. Martinu njegova blizina ne prija. Iako se naslušao priča o razvratnom doktoru, o doktoru alkoholičaru, o doktoru ludaku, ovo prijateljsko peckanje daleko ga više uznemirava.
„Došao sam po priču. Tu nema mesta kolebanju niti uzmaku“ – odseče Martin. „Hoćemo li u vašu kancelariju?“
Doktorovim licem samo na trenutak pređe senka. Potom potapše Martina po ramenu i nasmeši se.
„Vidim, hladno vam je. Verujte mi, ceo Centar je hladan. Ne grejemo ćelije, a ja se solidarišem sa subjektima. Svejedno je hoćemo li razgovarati tamo ili ovde“ – kaže doktor i mahne rukom tehničaru da se udalji. „A ovde smo bliži razlogu zbog kog ste došli.“
Martin ponovo pogleda ka prozorčetu.
„Neprijatno vam je“ – kaže doktor. Martin zausti da porekne, ali doktor nastavi: „Razumem vas. I meni se dešava, a na projektu radim već dvadeset i dve godine. Od rata.“
Prilaze prozoru. Martin ne odoli da ponovo pogleda. Telo je i dalje u istom položaju, na istom mestu, nepomično i nestvarno. Vadi raskupusanu beležnicu i olovku. Hladno mu je na prstima.
„Subjekat F-138 poslednji je primljen u Centar. Pre šest sedmica. Na početku projekta, primali smo i po pet, deset subjekata dnevno.“
„Znači li to da se projekat gasi?“ – pita Martin skidajući poklopac sa olovke.
Doktor Goldštajn se smeši, ali ne odgovara.
„U početku smo ih smeštali u osvetljene, tople prostorije. To se pokazalo kao potpun promašaj. Subjekat F-012 je golim rukama ubio mog prvog asistenta.“
„I zato ste ih premestili u frižidere?“
„Subjekat F-012 nije izolovan slučaj. Tehničari koji rade u Centru navikli su na svakakve prizore. Navikli su na nasilje, na svaki mogući otpad i izlučevinu ljudskog tela, na buku i na tišinu. Priroda projekta je takva. Međutim, sve originalno osoblje odavno je napustilo projekat jer nisu mogli da se nose sa onim čemu su bili izloženi. Moj poslednji asistent je dao otkaz posle mesec dana. Momak kog ste videli radi godinu dana i to samo zato što je na psihološkom testiranju imao izuzetno niske rezultate na polju emotivne inteligencije.
Doktor gotovo setno gleda kroz prozorče.
„Drugim rečima, gospodine Lautner, ovaj posao nije za svakoga, a naročito ne kada su subjekti na svetlu i na toplom. Prizor nije za osetljive. Ne krivim nikoga ko je napustio projekat.“
„Razumeo sam da ste promenili petnaest asistenata za dvadeset godina.“
„Više. I bezbroj tehničara, pomoćnika, sekretarica. Čak i pomoćnog osoblja. Na početku sam mislio da su ljudi posle rata spremni da rade sve, ali nisam bio u pravu.“
Martin pogleda u beležnicu. Stranu je popunio žvrljotinama. Prsti mu se koče, a doktor još ništa konkretno nije rekao.
„Jeste li ikad bili u kontaktu sa nekim ko je bio na ratištu, gospodine Lautner?“ – pita doktor iznenada. „Premladi ste za veterana, ali neko od vaših, možda…?“
„Moj otac je poginuo ‘56. godine, kad su Ergoni stigli do granice.“
„Jedna od poslednjih bitaka, zar ne? Sećate li ga se?“
„Nisam došao da pričam o ocu, doktore.“
„Da je poživeo, desilo bi mu se isto što i subjektu F-012, Martine.“
Martin prebledi. I pobesni.
„Ostavite se mog oca. I radije bih ostao na „vi” sa vama.“
Doktor Goldštajn podigne ruke. Ponovo to lažno izvinjenje, pomišlja Martin.
„Izvinite, gospodine Lautner. Znate, svi oni koji su bili na ratištu završe u Centru, ranije ili kasnije. Najpre ih pošalju u bolnicu, kad se požale na umor. Onda ih pošalju psihijatru koji njihovo stanje ne može da objasni običnim posttraumatskim stresom. Kako i bi? Ono što se dešavalo na bojnom polju protiv Ergona nije ni nalik ma čemu što su čak i prekaljeni vojnici doživeli u borbama sa ljudskim bićima… ili, uostalom, nekim drugim rasama.
Iz dubine hodnika, iz mraka, začuje se prituljen krik. U magnovenju, Martin nije siguran da li je glas ljudski.
„Ergoni su jedina rasa protiv koje nismo imali adekvatan odgovor. Dok smo se međusobno ubijali biološkim, hemijskim, vatrenim oružjem, nije bilo problema. Znalo se. Najjači pobeđuje. Tako je bilo i tokom kolonizacije. Svaka rasa na koju smo naišli imala je neku slabost i tu smo slabost jako dobro koristili. Čak i kada su nas napadali, znali smo kako da se odbranimo. Odgovor uvek postoji… sem za Ergone.“
Martin se odmakne od vrata. Beležnica mu je potpuno izgužvana među prstima.
„Kad smo shvatili da su među nama otkako smo pošli sa Zemlje, bilo je prekasno. Ta je rasa stara stotinama hiljada godina. Sve što smo smislili da im se odupremo, već su iskusili. Rat je bio sprdnja. Nijedno oružje nije opalilo. Vojnici koji su ubijali decu i silovali preklane žene, ljudi koji se ni đavola nisu plašili, pred Ergonima su ispuštali laserske puške i upišavali se u pantalone.“
„Šta se desilo subjektu F-138?“
Doktor Goldštajn zuri kroz prozor i čini se da ne čuje Martina. Staklo se magli od njegovog daha. Crven je u licu, da li od pića, od priče ili hladnoće, Martin ne zna.
Novinar se nakašlje. Grlo ga boli.
„Isto što i drugima. Ergoni su razvili oružje koje je neuočljivo, a potpuno pogubno, još kad se ljudska rasa igrala rata mačevima i kopljima. F-138, F-012, vaš otac, svi drugi vojnici, generali, čak i određeni državnici, svi pate od iste boljke. Sve su ih Ergoni zarazili u najranijoj mladosti.“
Kad se doktor Goldštajn okrene Martinu, ovome se sve dlačice na vratu podignu u stav mirno.
„Znate li koji je prosečan životni vek Ergona? Dvesta pedeset godina. Njihove matice žive i duže. Njihovi projekti i planovi daleko su dugovečniji nego ljudski. Jedan Ergon može da isprati generacije i generacije ljudi. Da vidi kako subjekti napreduju. Subjekat F-138 bio im je meta i pre rođenja.“
„Šta su mu uradili?“
Doktor Goldštajn se nasmeje i to izgleda kao oblak pare razbijen o prozor.
„Kad se F-138 rodio, osmislili su mu formativni period života na takav način da doživi traumu.“
„Uplašili su ga?“
„Osmislili su situaciju u kojoj će u psihi subjekta nastati nepopravljiv problem. Subjekat F-138 je bio osuđen na propast od najmlađih dana. Kao i drugi ljudi za koje su procenili da bi mogli da im naškode. Ljudi izuzetne fizičke snage, ljudi iz vojničkih porodica, bogati. Svakome su izazvali traumu. Možete to nazvati „plašenjem”, ali bojim se da je situacija daleko ozbiljnija. Na bojnom polju, dovoljno je da samo vide Ergone i da ne mogu da se odbrane.“
Doktor Goldštajn izvuče elektronsku lulu, pripali, povuče dim. Ponovo se odnekud čuje krik. Sad je Martin uveren da to muškarac vrišti visokim glasom u kom nema razuma.
„Kod F-138 uspeli smo da dođemo do srži problema, ali nije vredelo. Ličnost mu je formirana sa tim problemom u tesnoj vezi i na način koji ne dozvoljava korenitu promenu bez potpunog kraha ličnosti. Svaka terapija koju bismo mogli da osmislimo trajala bi godinama. Decenijama. A i onda ne bi bilo garancije da bi se F-138 oporavio. Lek, ako postoji, preskup je i neisplativ.“
„Zašto to rade?“ – pita Martin. „Oni su daleko napredniji od nas. Zar nije daleko lakše da nas napadnu i pobiju na… na stari način?“
Doktor Goldštajn odbije dim koji filteri odmah usisaju. Ali smrad ostane. Antiseptici i elektronski dim. Martinu se vrti u glavi.
„Verujte mi, gospodine Lautner, biološko ili vatreno oružje ništavno je u odnosu na psihološko. Pokušali smo da pomognemo ovim ljudima, ali uzalud. Ergoni imaju daleko više vremena i mogućnosti. Više ih je. Ima ih preko dvadeset milijardi širom galaksije. Uspeli su da nas pobiju a da ostanemo živi. Ljudska rasa je ropska rasa. Kao i sve druge rase na koje su naleteli.“
Martinu se steže grlo. Pogleda u beležnicu koju bi najradije bacio.
„Šta vi radite uopšte? Šta radite tim ljudima?“
„Više ništa“ – kaže doktor Goldštajn. I dodaje ledenim, mrtvim glasom: „Čekamo da umru. Gledamo ih dok sve što postoji u njima polako odumire. I kladimo se koji će prvi da se preda. Tehničar i ja. Nema više nikog ko će to da radi.“
Martin umalo ispusti beležnicu. Od besa ili neverice, nije siguran. Najradije bi udario Goldštajna u zube.
„Smestili ste ih u te ćelije… bez svetlosti…“
„Dođavola više sa svetlošću!“ – prasne doktor Goldštajn. – „Olivere, budi ljubazan i uključi osvetljenje u ćeliji F-138. Gospodin Lautner bi da izbliza vidi našeg štićenika.“
Martin podigne ruke – da se odbrani od prizora, da udari Goldštajna, da potpomogne glas kojim bi se pobunio, ali tehničar kao da je sve vreme čekao da izvrši naredbu doktora Goldštajna. U hodniku se popale svetla. Iznad vrata ćelije uključe se svetla.
U ćeliji kao da je buknuo požar.
Martin pokuša da se izmakne ali doktor ga zgrabi za okovratnik i gurne na vrata. Lice mu se nađe uz staklo, staklo koje se više ne magli već mu, tako uzbunjenom, deluje kao uveličavajuće staklo.
F-138 je ustao sa poda.
Sa njegovog tela visi prljava, vrećasta košulja. Koža mu je siva i smeđa od prljavštine i krvi i ko zna čega. Ispod ruba okraćale košulje viri skvrčen penis pun ranica. Svugde ima rane. Po rukama. Po grudima. Nogama. Stopalima. Glavi. Na nekoliko mesta izgleda kao da mu je kosa očerupana.
Počinje da vrišti.
Martin ne može da odvrati pogled od bezumnog, prljavog tela koje vrišti, čiji su zubi rasklimatani a kosti štrče. U magnovenju se zahvali proviđenju što je to čudo iza zatvorenih vrata a ne pored njega. Zvuk mu se zavlači u um, u stomak u kome naglo nema mesta ničemu, koji bi da sadržinu kroz sve otvore izbaci.
Subjekat F-138 podiže prste i zariva ih u oči.
Martin tek tada uspeva da se odmakne od vrata. Ali zvuk ga prati, to besomučno, nepodnošljivo vrištanje, i povrh njega, potmuo, ružan zvuk nečeg žitkog što kaplje.
„Ugasite svetlo. Zaboga, ugasite svetlo. Ugasi jebeno svetlo!“ – urla Martin dok se ne nađe u tami, dok mu mrak ne padne na ramena kao zagrljaj.
Ne zna koliko dugo drhti u mraku, ali zahvalan je doktoru barem toliko što ga ništa ne pita.
„Svetlost im smeta jer su uglavnom Ergone napadali po danu“ – kaže doktor Goldštajn. „Držimo ih u hladnom jer su mirniji kad se smrzavaju. Držimo ih dok ne umru jer nema šta drugo da se radi sa njima.“
„Zašto…?“
„Iz dosade“ – odseče doktor. „Ergonska civilizacija je tu duže nego ljudska. Nemaju čemu da se nadaju a imaju vremena na pretek da eksperimentišu. Nema načina da im se odupremo, shvatite.“
Neko vreme ne čuje se ništa sem odbijanja dimova u tami.
Martin se pridigne. Čelo mu je orošeno znojem. Oči su mu razrogačene jer zna da će, ako ih samo zatvori, videti F-138 kako prstima rije po očnim dupljama.
„Neće se zaustaviti na veteranima i vojnicima, gospodine Lautner.“
Martin odmahuje glavom. Ne zanimaju ga civili. Samo mu je jedna stvar u mislima.
„Doktore… rekli ste…“ – zagrcne se i nastavi, „pomenuli ste ljude iz vojničkih porodica. Moj otac…“
Doktor Goldštajn ne odgovara. Samo mu se licem razvuče osmeh koji ne dotakne oči.
„Šta će mi uraditi?“
„Već jesu“ – kaže doktor.
Odnekud do Martina dopre poznat zvuk. Novinar u prvi mah pomisli da mu se učinilo. Onda počne da se moli da mu se učinilo.
Mora da mu se učinilo da čuje korake.
Doktor Goldštajn pali novu lulu.
„Mislim da se vlasnik Centra vraća“ – mrmlja doktor.
Koraci se približavaju, odjekuju. Koraci su ceo svet.
Posetilac je iza ugla, a koraci ne prestaju.
Nisu ljudski.
Sanja Pavošević Alisa rođena je u Beogradu. Prvi tekst objavila je u Vremenu, prvu priču u Emitoru, a zastupljena je u časopisu Terra, kao i zbirkama: Anomalija #1 i #2, Apokalipsa juče, danas, sutra i U znaku vampirice. Za priču Trkač je dobila nagradu Ljubomir Damjanović za najbolju priču 2012. Završila je engleski jezik i književnost, što joj ne piše na diplomi. Retko se bavi prevođenjem. Piše prozu, uglavnom kratke priče, u poslednje vreme penkalom radije nego na tastaturi.
Ovaj članak je objavljen u decembru 2018, u okviru temata Strašni Libartes.
Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Proza.
Možda će vas interesovati i: