Senka Marić, Kintsugi tijela (Kontrast, 2019)
Piše: Jasmina Vrbavac
Regionalna nagrada Meša Selimović koja se u Tuzli dodeljuje za roman godine pisan na zajednički razumljivom jeziku, konačno je osvetlala obraz i dodelila je ove godine Mostarki Senki Marić za roman Kintsugi tijela. Ovaj kratki roman sabija na 120 stranica energiju crne rupe nastale junakinjinim otkrićem da boluje od kancera. Čitav tok od osvešćenja do izlečenja u maestralnom rukopisu Marićeve sažima u sebi toliko toga da je gotovo i nemoguće na ovom mestu osvetliti sve slojeve ovog romana.
Uprkos tome što Kintsugi tijela jeste između ostalog i autobiografske pozadine, istovremeno kao da je izatkan na tri Suđajina razboja: u tragičkom tonu istinske drame sa katarzom i preobražajem na kraju, lirske osećajnosti gde gustina i jačina emocija eksplodira iz rečenice u rečenicu, ali i epske naracije koja podrazumeva jasnu i precizno definisanu priču junaka čiji je život u osnovi borba.
Tri su i vremenska nivoa u romanu isprepletana. Kintsugi tijela prati osnovnu hronološku liniju od trenutka kada junakinja primećuje promenu na telu, nakon čega će uslediti psihološki lomovi, strahovi i dileme, kao i telesna patnja, neminovna pratnja operacija i lečenja. Glavni tok priče je presecan sećanjima na ključne tačke detinjstva koje emotivno korespondiraju sa situacijama iz sadašnjeg života i tako nenametljivo nude određene zaključke i moguće uzroke sadašnjeg stanja. Istovremeno, na nivou podsvesti, junakinja sneva svoje duhovne pretkinje – Medeju koja je teško podnela muževljevo neverstvo, baš kao i junakinja romana čiji je razvod prethodio bolesti, Amazonke, žene ratnice koje su odstranjivale svoje dojke da bi se lakše borile, Meduzu, privremeno zaspalu od koje se mora bežati dok je smrt ne probudi. Arhetipski slojevi izranjaju iz snova i bodre junakinju da izdrži u borbi, da ne podlegne strahovima.
Kompleksnu naraciju prati i kompleksna osnovna zamisao autorke prepoznatljiva iz naslova. Kintsugi je, naime, drevna japanska tehnika ponovnog oživljavanja polomljenih predmeta spajanjem i naglašavanjem nastalih spojeva, ožiljaka. Kao posledica ljudske rascepljenosti između žaljenja za propalim i prihvatanja pa i radovanja novonastalim promenama, stiže se i do ideje da se destrukcijom i ponovnim rađanjem mogu poboljašati stvari. Istovremeno, sve greške i nagomilani problemi prošlosti se razaraju, gube svoje prethodne forme i oblike i preobražavaju se kroz bolnu katarzu u novi život.
Telo kao posuda jednog identiteta, razbijeno osakaćeno, potpuno izmenjeno kroz istinski bolne promene, kroz bolest i patnju, dobija svoje nove oblike, ali i pokreće neka pitanja – da li se sa telom menja i identitet, u kakvoj su korespondenciji telo i identitet, i konačno, da li telo zaista predstavlja osobu?
Kada se kintsugi filozofija primeni na ljudski život, odnosno na telo za koje se veruje da je osnova svačijeg života, dolazi se do još kompleksnijih promišljanja i teorijskih koncepata između ostalih Džudit Batler o telu koje je konstrukt društvenih ograničenja, ili Isaije Berlina o odnosu tela i slobode. Gubitak i nadomeštanje delova tela težak je proces kroz koji junakinja prolazi prkosno odbijajući da prihvati da je jedino ženski atributi čine ženom. Ali i da je odrednice ženskosti čine osobom. U borbi sa smrću, otpadaju sve nadogradnje, sva manje važna pitanja pa i pitanja roda, pola, prevare, stida… otpada sve ono što nije sama suština bića, a to je veličanstvenost života kao takvog. Stoga će se u jednom trenutku romana začuti direktno iz snovidjenja ono što deluje kao trenutna spoznaja – stih Dejvida Bouvija: You are the life – Ti si život sam.
Jasmina Vrbavac rođena je u Beogradu, gde je i diplomirala na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a magistrirala na Fakultetu dramskih umetnosti. Radi kao urednik u Redakciji za kulturu RTS-a, gde od decembra 2000. godine autorski osmišljava, uređuje i vodi mesečnu emisiju o savremenoj književnosti „Vavilon“. Pored Vavilona, uredila je na stotine drugih emisija iz kulture, Metropolis, Vidik,Tv feljton, Kulturni centar itd. Piše i objavljuje književnu kritiku u većini srpskih književnih časopisa i dnevnom listu Politika. Do sada je objavila knjige: Žrtvovanje kralja, mit u dramama Ljubomira Simovića i dve knjige izabranih književnih kritika i eseja – Tri i po i Identitet u procepu. U nekom ranijem životu pisala je i priče pa je zastupljena u tematskim zbirkama priča domaćih autora: Čarobna šuma (srpska erotska priča), priredili Vasa Pavković i Dejan Ilić, Radio B92, Beograd, 1996. i Na tragu (srpska krimi priča), priredio Vasa Pavković, Biblioteka Reč, Pančevo 1998. Dobitnica je Nagrade Sterijinog pozorja za teatrologiju i nagrade Milan Bogdanović za književnu kritiku. Kuva, pere, čisti, skija se i vozi bicikl, voli i mazi sve životinje u svome stanu i van njega zajedno sa mužem i dvoje dece.
Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.