POSLEDNJI ČOVEK – VINSTON SMIT
Piše: Nikola Teofilović
Mi smo stari onoliko koliko je star svet. Zar vam se ne čini da su današnja deca mladoliki penzioneri kojima je dosta svega, ne veruju ni u šta posebno, već onako starački čeprkaju po svojim tastaturama i gledaju svoja posla? Nemaju ideale, „nikad, nikad, bolje, nikad biti neće“, govori nam utopljeni Dis. „Dižemo ruke od svega, neka nam bude udobno i fino dok smo živi, radićemo, zaradićemo, ali ništa ne možemo da promenimo.“
Kad Olivera Ivanjicki kaže kako svojim radom slika svoj mitološki lik u raznim fazama, u promenama, traganju za izrazom, to mladim ljudima danas ništa ne znači, jer oni su zapravo matore individue smeštene u Dom staraca, dovršenih bigrafija, sa Lenonovom „instant karmom“, sa nasleđenim iskustvom svetske istorije koja nije mnogo više od riznice promašaja. Zapravo, na istorijskoj pozornici, promašaji se neprekidno nižu jedan za drugim, i pitanje stoji pred nama: postoji li uopšte istorija koja nije pisana, književna tvorevina koja pod maskom egzaktnosti i navodnih dokaza, matematičkih čak (a koji se uglavnom odnose na broj mrtvih, vojnih i civilnih žrtava).
Naravno, govorim o opštem ambijentu, ali i o svom ličnom, takođe staračkom, velikom razočaranju u dolazeće generacije, o nemogućnosti reakcije, o opštoj apatiji, samozadovoljstvu i užasnoj tišini koja od njih dolazi. Zapravo, oni i jesu samo privremeno ovde i otići će poput nekog Pavla Isakoviča u obećanu zemlju i tamo zaboraviti sve.
Ali, ova priča vrlo lako može može imati i drugu stranu. Nema kraja 1984. godini. Ipak je Orvelov Vinston Smit zaista zavoleo svog Velikog brata, duhovno je vezan za njega, jer robovanje i ulizištvo su duhovna stanja, iskreno se predaje, odustaje od pobune, pristaje na to da je sve što dolazi spolja jedina istina a da unutrašnji život i ne postoji već je samo nekakva anomalija u pojedincu koja mu otežava uklapanje u društvo. Možda tu i nije reč ni o kakvoj apatiji već prosto prihvatanju činjenica i to je kraj. Nekako se morao organizovati svet posle pokolja dvadesetog veka. Pobune su donele samo užase, masovne grobnice i razaranja. Mir se mora održati po svaku cenu.
Dok Frensis Fukujama, tamo još 1992. godine, piše kako je došao kraj istorije u smislu da je liberalizam pobedio u carstvu ideja i da više nije moguće ništa zamisliti izvan okvira liberalnog kapitalizma, on nam govori možda i nenamerno i o smrti mita.
Ako mit kao istina umire, onda opstaje kao pogodan ambijent za manipulaciju, nacionalni, internacionalni mitovi, ono što je prethodilo svemu. A upotreba nacionalnih mitova nas je koštala mnogo u poslednjim decenijama. Na našem tlu, u idejnom opsegu vukovskog govora kroz vokabular stočara i „crvenog bana“, mi koji nismo ni osetili šta je liberalni kapitalizam, tek ćemo praviti mitove o Titu, zlatnom dobu Jugoslavije, komunizmu, jer za drugo ne znamo. Kroz mitologeme vidimo i današnju političku stvarnost, budućnost i sliku sveta.
Zajedno sa Hristom, život mita je na drugoj strani postojanja. Bar toliko možemo uzeti od psihologije koja se na početku i organizovala kao nauka uz pomoć mitova, a danas je organizovana kao predstavništvo farmaceutskih korporacija. Otud, ako nema mita u ovom prostačkom postkomunističkom i kvaziliberalnom svetu sadašnjice, ima ga unutra. Zatrpan snovima, slikama sa bilborda, reklama i video igrica.
Još je tu muzika orfejske lire, začarani pogled Euridike, zaljubljeni Narcis, Svetovid i Svarog, Vesna i Perun Gromovnik. Mitologija samoće i mira, ta čestica koja još živi u nama, a nije porobljena virtualnom imperijom svetlucavih tričarija. I još je to, jedino mesto koje se može braniti i verujem, neosvojiva suština tog Fukujaminog „poslednjeg čoveka“. Jer ovde spasonosno zvuče reči da je ljudsko biće „ništa“, da je stvoreno od „ništa“ „Ništa“ se ne može osvojiti, ljudska suština se ne može posedovati. „Ništavilo“ sveta napada unutrašnje „ništa“.
Mit ne može umreti i pored svih udaraca koje mu zadaje primitivni empirizam ovog banalnog vremena koje želi da bude sve, uređivač i organizator istorije, načina života. Pod maskom tolerancije u toku je mitološka kastracija Urana, boga neba, svoda na kome više ničeg božanskog nema osim satelita, nebeskih tela i svemirskih stanica, uostalom, kastracija je već pri kraju.
Nikola Teofilović, 1977. profesor književnosti. Član Srpskog književnog društva i Udruženja dramskih pisaca Srbije.Zastupljen u zbornicima širom srpskog govornog područja. Objaljene knjige:
Zbirka priča „ Jeste li čitali Zaratustru u originalu“, 2011.
Drama „Poslednja želja Dragiše Nedovića“, 2014.
Roman „Strelci iz magle“, 2016.
Knjiga poezije „Kalendar apokalipse“, 2019.
Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.