Image default
Poezija

Šimon Cubota, Vodič za reku

Vodič za reku

nosači kamenja su jutros sanjali reku
pored koje rastu baobabi i kiše

izdaleka se može videti jedan predeo
rasečen u samom dodiru
pristrasnih vetrova
i pustinjskih ruža
u kome rastu novembri
koji često liče na
spora umiranja cvetova maka
ili na smeđe oči u svitanje
(ne možete promašiti taj vidik)
i on se jedino može videti
u onim noćima
kad vetar nasluti ostve svojih razmicanja
i kad iz mraka počnu padati
delovi nesazrele bele mahovine
koju neki nazivaju mesečinom
i kad shvatite da ne treba ići za rekom
već da treba pratiti te mokre šake
koje vas dozivaju za sobom
i nestaju
u tom čudnom drvoredu visina i kiša
do jednog od mnogih baobaba
u čiju su koru urezani
nečitki opisi zaborava

zatim treba u reku baciti jedan kamen
radi jedne legende
radi slepe nežnosti nosača kamenja
da bi se voda spasila od obala
a onda
dugo netremice posmatrati
koncentrične krugove težine
i patetike padova
njihova širenja i večna povlačenja
do svih uglova sveta
dok zauvek ne nestanu
i ne ostave duboku boru u kamenu

začkiljiti očima dovoljno jako
da bi se razumelo zašto ovdašnja plemena
imaju samo jednu reč
za ceo taj nedokučivi mehanizam
za crnu vlas devojačke kose
koja se mirno ruši niz njeno lice u sumrak
i zašto su upravo tako nazvali reku

i ukoliko ste poneli dvogled sa sobom
možete videti stidljive berače novembra
kako se polako spuštaju do reke
i u njoj peru ruke od svitanja


Preobraženja
(Plač Euridike)

ne opravdati njenu nemost
ne prihvatiti njeno hiljadito rebro

u ovoj mračnoj sobi
ona gasi sveću
dok hiljadu ispruženih ruku
dotiču čežnju
ispod njene kože

divlji konji
kroz čeoni režanj magle

bledi odrazi kormorana
u kapi vode
prerano otkrivaju kopno
na kome tople senke putnika
jenjavaju i uočavaju
nepoznatu stranu sveta

u tajnom spaljivanju
nedovršenog polukruga večnosti
kome se odala

neko ju je tražio pre mene
taj dokaz oblika i prolaznosti
oblik zaustavljen u svojoj promeni

biti zatočen
u svakom okretu –
skrivena umetnost metamorfoza
i sposobnost da se drugačije
imenuje zemlja

dodir u kom je jednom davno
grimizno napukla večnost

prvi put je svet postao mesto
gde daljine ne postoje

ako joj priđeš
ne prihvataj njenu nemost
niti njen pokret s hiljaditim rebrom
(a ne želiš da je odvratiš)
jer će prići tvom nagom telu
i šaputati ti ime
koje nikako ne može biti tvoje

a to će biti drugi put
da gubiš nevinost
i drugi put
da ne možeš
da je vratiš


Šimon Cubota (Shimon Tsubota), rođen je 1998. godine u Beču. Objavio je zbirku pesama Poslednji trag Hiperboreje (Festival kulture mladih Srbije, Knjaževac, i Radio Beograd 2, 2018) koja ulazi u najuži izbor za Brankovu nagradu (2018). Dobitnik je nagradeTimočka lira (2017) i Andra Gavrilović za 2019. godinu.

Piše poeziju i prozu.

Živi u Beogradu.


Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.


Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Poezija.

Povezani članci

Ljuti starac (vlaška balada)

Tomislav Raum

Jelena Radovanović, poezija

Ostavite komentar