Image default
Proza

Marija Krtinić Veckov, Husbands and Wives

Husbands and Wives

 

Muževi.

Nameste se svi oko stola.  Dobro se najedu i tu ostanu. Ne mrdaju se odatle. Pričaju, smeju se, piju… Veseli i zadovoljni. Punih stomaka i praznih glava. Pričaju o poslu, prijateljima. Zajebavaju se međusobno. Podsmevaju se jedni drugima. I piju. Mnogo piju.

Kao da je ta čaša vazduh za koji se bore dok im voda polako ali sigurno dolazi do guše. Kao da se na njenom dnu nalazi sva mudrost ovog sveta pa do nje treba što brže doći. Na iskap.

Počinju da govore sve glasnije. Da se smeju sve glasnije. Fore im postaju sve banalnije i lascivnije. Sećanja sve opakija i zlobnija. Ne mrdaju se iz svojih stolica kao da su pustili korenje koje se uvilo oko sedišta i nogica. Kao da ne mogu da se iščupaju iz njihovog teškog zagrljaja. Kao da su im se veliki stomaci zaglavili ispod stola.

Brbljaju. Bez prestanka brbljaju. Svi u glas. I piju. Mnogo piju.

Žene.

Raštrkale se po celom stanu. Jure za decom k’o bez glave. Na brzinu su nešto pojele dok su hranile ćerkice i sinove. Razgovaraju međusobno usput. Uglavnom pričaju samo s decom. Svom decom.

Kad se jedna drugoj obrate, govore o lekarima, domovima zdravlja, bolnicama, vrtićima… Dele savete koja jedna od druge nisu ni tražile jer svaka od njih zna najbolje kako biti savršena mama. Negoduju kada deca jedu slatkiše. Zgražavaju se ako se uhvate za smoki ili čips.

Žale se na vaspitačice u vrtićima, na babe i dede. Žale se kada imaju pomoć, žale se i kada nemaju pomoć. Jure za decom k’o bez glave. Izgovaraju polu rečenice koje su naučile napamet kao papagaji samo za ovakva okupljanja. Izgovaraju ih bez reda i bez pitanja. Jure za decom k’o bez glave.

Muževi i žene.

Komuniciraju međusobno dimnim signalima. Tiho i bez buke. Svako sa svojom. Kada neka žena i dođe do stola s muževima, ponašaju se kao da je konobarica upravo stigla da primi još jednu porudžbinu. Naručuju novo piće, pričaju joj šta da raskloni, pomeri, dobacuju joj komplimente i prave lascivne fore, ne bi li je tako odobrovoljili. Smeju joj se zadrigli i prebledeli. Razrogačenih očiju gledaju u njenog muža ako mu se slučajno obrati. Ako ga slučajno zamoli za pomoć, zafrkavaju ga da ga drži na lancu. Smeju joj se. Ne slušaju je šta govori. Piju. Mnogo piju.

One jure za decom k’o bez glave.

Muževi.

Kada počnu da ustaju, pridržavaju se da ne padnu. Teturaju se do vrata i viču ženama da krenu. One jure za decom k’o bez glave. Ulaze u automobile govoreći da nisu previše popili.

Pričaju jedva razumljivo zavezanog jezika. Voze manijački, nasilno. Trube, psuju. Naglo skreću, koče. Brbljaju. Stalno brbljaju. I osećaju se na alkohol.

Žene.

Ulaze u kuću poluuplašene-polusrećne. Jure za decom k’o bez glave. Hrane ih, kupaju, oblače.

Pokrivaju muževe kad onesvešćeni od alkohola zadremaju na trosedu. Govore deci da ih ne bude jer su im očevi malo popili. Lažu ih da su bili umorni od obaveza, pa su se malo opustili. Lažu sebe. Smeštaju decu u krevete. Uspavljuju ih. Peru sudove.

Ležu da spavaju k’o bez glave.


Marija Krtinić Veckov rođena je u Smederevskoj Palanci. Diplomirala je Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radi u dnevnom listu Danas gde piše o kulturi, filmu, pozorištu, književnosti… Novinarske članke, intervjue i reportaže objavljivala je i u drugim štampanim i onlajn medijima u Srbiji. Prozu tek ponegde. Dobitnica je nagrade Vip Iskorak za novinarsku izuzetnost i popularizaciju umetničke igre u Srbiji. Majka je jedne devojčice.


Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.


Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Aleksandar Petrović, Jedinica

Mateo Tercagi, Tri priče

Lucija Butković – Majko

Ostavite komentar