Image default
Proza

Siniša Tucić – Popino prase (iz romana u nastajanju)

ODLUKA I SASTANAK

Polovinom jula 1991. bol nije prestajao. Popino prase se i dalje skrivalo u mojim plućima, a borbe su se pojačavale pedesetek kilometara zapadno od bolničke zgrade u kojoj sam ležao. Otac je to pomenuo kada je pričao na hodniku sa jednim čovekom čiji je sin boravio u sobi do mene. Vojska je gomilala oružje oko grada u ravnici kada se pređe reka. Roditelji mi nisu pričali o ratu. Hteli su da me poštede informacija iz spoljnog sveta. Ipak, slušao sam razgovore starijih.

Doktori su i dalje bili bespomoćni. Sa nevericom su pratili moje stanje. Ulazili su u sobu u kojoj sam ležao. Nisu više ni morali da gledaju rezultate. Dovoljno im je bilo da vide kako se mučim u krevetu. Ofanzivna travka je uništavala moje desno plućno krilo, iako je u kartonu još uvek pisalo da bolujem od upale. Morali su nešto da preduzmu, jer sam sve teže i teže disao. U sobu je sve češće i češće navraćao primarijus Fejzulahi. Želeo je da preuzme moj slučaj i o tome je svakodnevno razgovarao sa načelnikom Rebićem.

Polovinom jula su odlučili. Operisaće me. Otvoriće mi grudni koš hirurškom intervencijom. Pozvali su roditelje u kabinet koji se nalazio u drugom krilu bolnice da im saopšte sledeće korake u lečenju. Iako mi ništa nisu rekli, po šaputanju na hodniku znao sam da se nešto bitno dešava.

Za stolom su pored primarijusa Fejzulahija sedela još dva hirurga. Načelnik Rebić je stajao sa strane i nije se mešao u razgovor. U kabinetu je bio prisutan stariji hirurg. Iako je već nekoliko godina bio u penziji, pozvali su ga da se vrati na hirurško odeljenje zbog težine mog slučaja. Njegova specijalnost je bila vađenje stranih tela koja su deca unela u organizam. Vadio je koštice od voće, igle, dugmad, klikere… Zvali su ga da pomogne u pronalaženju  popinog praseta. Najmlađi doktor vodio je zapisnik.

Otac i majka sedeli su na foteljama naspram hirurškog tima. Bili su ponuđeni pićem. Otac nije mogao da pije. Majka je pristala na konjačić. O svemu su mi pričali kasnije. Poznat mi je svaki detalj, kao da sam bio prisutan na sastanku.

Primarijus Fejzulahi predstavio je starijeg kolegu koji je radni vek proveo u bolnici.Zatim su prešli na glavnu stvar. Fejzulahi je ponovio da je situacija veoma ozbiljna i da poslednji rezultati pokazuju kako mi se kapacitet pluća poprilično smanjio. Moraju nešto da preduzmu, inače će mi život biti u opasnosti. Roditelji su se sledili. Prvi put je tako nešto izgovorio. Ćutali su bez hrabrosti da postavljaju dodatna pitanja.  Otvoriće mi plućno krilo sa strane i kroz rupu pokušati da lociraju strano telo. U mom slučaju je to bilo popino prase. Usput će pokušati da očiste koliko god mogu unutra da prodru.

Otac i majka su se bojali da nešto pitaju.  Svaka sledeća rečenica unosila je neizvesnost i strepnju. Ipak, prva se usudila majka:

– Da li to znači da će problem biti rešen i da će Oliveru biti bolje?

Najmlađi hirurg  preuzeo je reč. Govorio je o novim dostignućima u grudnoj hirurgiji. Koliko može da se dopre unutrašnjost pluća  i da se očisti. Napomenuo je da je skoro bio na nekom seminaru. Ipak, moje roditelje medicina nije preterano zanimala. Važno im je bilo da čuju šta će biti sa mnom. Otac je mudro ćutao, majka je pokušala ponovo.

– Ali doktore, mi želimo da znamo nešto. Naš sin leži već dve nedelje u bolnici, a mi ne znamo kuda sve ovo ide. Njemu je sve gore i gore…

Nekoliko sekundi  trajala je napeta situacija, a onda je primarijus Fejzulahi ponovo preuzeo reč. Prekinuo je majku u pola rečenice. Činilo se kao da želi da ponovo uđe u sukob sa njom. Skrenuo je priču na to kako je najvažije da se pluća očiste i da ja normalno prodišem. Izbegavao je da da odgovor na pitanje da li će mi izvaditi popino prase. Samo je napomenuo da će se intervencija dogoditi za nekoliko dana i da je potrebno da mi ponovo urade sve pretrage – krv, mokraća, rendgen, ekg…

Majka je popila konjak i zajedno sa ocem napustila  kabinet. Zbunjeni su silazili niz stepenice ka plućnom odeljenju. Nisu mi odmah sve rekli. Jedino su pomenuli da ću ponovo proći kroz sve pretrage. Vađenje krvi iz vene, ekg, snimanje pluća. Znao sam da se nešto sprema. Slušao sam razgovor sa medicinskom sestrom ispred sobe na hodniku. Pominjali su hiriršku intervenciju. Dovoljno sam bio pametan da shvatim da se nešto dešava. Otac mi je rekao da neće biti ništa strašno. Ipak, zamolio sam ih da mi ubuduće govore istinu ma kakva ona bila.

TRODON

Nekoliko dana putovao sam kroz dugačke bolničke hodnike. Odlazio sam na ispitivanja. Gurali su me u kolicima ili na krevetu sa točkićima. Ležeći na pokretnom krevetu, gledao sam plafone bolničkih hodnika. Oko mene su prolazili doktori u belim mantilima. Kada bih  izdigao glavu, gledao sam decu kako sede na klupama ispred ordinacija. Deca su bila izlečena i čekala otpusnu listu da idu kući. Ja sam ostajao u bolnici.

Najteži je bio dan pred operaciju. Zdravko je tog popodneva došao da me obiđe i ostao u poseti samo 10 minuta. Doneo mi je strip Alan Ford. Mislio je na mene po ceo dan. Tumarao je po gradu. Izlazeći iz studenskog doma, pokušavao je da pobegne od samoga sebe i od situacije u kojoj se nalazio. Mogli su svakog momenta da ga  odvedu na ratište. Njegova dva druga iz sela već su bila mobilisana dok su kosili u dvorištu. Zdravko je bio napet, pa je brzo otišao. Svakog momenta je mogao da ode u rat.

Popodne je bilo pakleno toplo. Popino prase nije mirovalo. Probadalo je na svaki udah. Moje telo je gubilo poslednje atome snage. Temperatura se popela na trideset i devet sa pet, pa su me sestre trljale alkoholom. Osećao sam jezu i drhtavicu pomešanu sa bolom. I medicinske sestre i otac i majka i dežurni doktor na plućnom odeljenju, pomagali su da pronađem zgodan položaj u krevetu. Okretali su me na stranu, ali nije vredelo. U bolovima, otkrivao sam imena analgetika. Počeo sam da pamtim nazive. Novalgetol je bio fantastičan lek. Nešto najfenomenalnije što je u tim trenucima moglo da mi se desi. Kada bi mi ga ubrizgavali u venu,počinjao bi jako da me peče. Ipak, ta mala neprijatnost je bila znak da će bol utihnuti. Mučio sam se bez predaha. Popino prase nije mirovalo. Iznutra je tuklo moje levo plućno krilo. Bolnica nije mogla da ublaži bol. Noalgetol nije bio dovoljan. Potrebno je bilo učiniti nešto spolja. Primarijus Rebić poslao je moga oca u apoteku da kupi trodon. U najjačem bolu setio sam se Pere i Lemija koji su uzimali Trodone uz alkohol. Slike iz spoljnog sveta bile su upečatljive kad je najviše bolelo.

Lek iz spoljnog sveta nakratko mi je pomogao, ali su se bolovi kroz nekoliko sati vratili. Kako je padalo veče, počinjale su pripreme za operaciju. Ujutru je trebalo da mi otvore grudni koš. Prvi put u životu išao sam pod skalpel. Raca me je odgurao u prizemlje na rendgen da mi urade još jedan snimak. Pluća su bila u potpunom kolapsu. Operacija je bila neophodna da bih prodisao. Pozvali su roditelje u kabinet primarijusa Fejzulahija. Majka je dala saglasnost kada su mi radili bronhoskopiju. Za odlazak pod skalpel trebao je potpis oca. Hirurška intervencija je muška stvar. Celu noć pred operaciju grcao sam u bolovima. Primao sam infuziju. Stavljali su mi limun na usne.

 

DREN

– Olivere, Olivere, Olivere! – slušao sam glasove roditelja i medicinskih sestara.

Budio sam se  iz anestezije dok su me premeštali na krevet.  Nisam imao pojma u kojoj prostoriji se nalazim. Krevet je bio prostran i mnogo veći nego onaj na kom sam ležao pre operacije. Shvatio sam da se više ne nalazim na plućnom odeljenju, ali nisam znao da su me prebacili na intezivnu negu i da ću tu nekoliko dana boraviti, a da otac i majka neće moći da budu sve vreme pored mene. Majka mi je, stojeći na vratimadoviknula da ne smeju da uđu, jer se nalazim u šok sobi.

Operacija je uspela, ali popino prase nije bilo izvađeno. Hirurzi su uradili sve što su mogli. Tačno ispod pazuha namestili su mi dren koji je crpeo gnoj iz mog levog plućnog krila i bio povezan sa dve staklene boce. Nisam više imao bolove pri udahu. Prodisao sam, iako je popino prase još uvek bilo u mojim plućima. Primarijus Fejzulahi osmislio je strategiju borbe. Mislio je kad prodišem da će gnoj povući strano telo koje će izaći kroz dren. Ipak to su samo bile pretpostavke hirurga koji su me operisali. Slučaj kao moj još nisu imali, tako da nisu mogli da prognoziraju kako će se sve to završiti. Važno im je bilo da me više ne boli i da mogu normalno da dišem.

Ostao sam sam u šok sobi okružen medicinskim sestrama. Pokušao sam da se okrenem, ali me je jedna od njih sprečila u tome. Rekla mi je da zbog drena ne mogu da spavam na boku. Morao sam da ležim na leđima. Prvu noć u bolnici bez majke. Na intezivnoj nezi postojao je poseban režim poseta. Roditelji su mogli da dođu samo jednom dnevno. Za mene je ovo bila sasvim nova situacija. Gledao sam u plafon neonku koja je osvetljavala šok sobu. Vreme je čudno prolazilo. Ne mogu da kažem da li je prolazilo brzo ili sporo. Ne sećam se vremena. Bio sam prikopčan za nekoliko infuzija na levoj i desnoj ruci, jer sam morao da primam više antibiotika odjednom. Na grudi su mi bile prikačene elektrode za praćenje rada srca. Moje telo je dobilo produžetke. Bio sam ugrađen. Prikovan za krevet šok sobe. Moje telo je bilo u bolnici, bolnica je bila deo moga tela. Popino prase je i dalje boravilo u levom plućnom krilu.

 

UNIFORME ZA POSETU

Sutradan su  roditelji došli u posetu. Obilazak sina koji leži u šok sobi značio  je novo iskustvo za njih. Nisu mogli zajedno da dođu do mog kreveta. Morali su da ulaze odvojeno. Bolnica me je uzela pod svoje. Bio sam izolovan. Popino prase je napravilo distancu između nas.

Prva je bila naredu majka. Rekli su joj da uđe u pripremnu prostoriju koja se nalazila odmah pored šok sobe. Dobila je zelenu uniformu  od specijalnog materijala. Skupila je kosu rukama i stavila medicinsku kapu na glavu. Zatim je navukla bolničke najlone na cipele, pa je dezinfekcionim sapunom oprala ruke. Došla je do kreveta pogledavši u čudnu medicinsku spravu koja se zvala dren. Bio je to posle operacije prvi susret sa sinom koga je rodila. Odmah me je zagrlila i poljubila. Zatim je sela na stolicu. Trudila se da izgleda opušteno. Čak je izgovorila i neku šalu koje se više ni ne sećam. Pokušala je da mi kaže kako će sve biti u redu. Doktori su joj rekli da je hirurška intervencija uspešno okončana i da čekaju da gnoj izgura popino prase kroz dren. To mi je saopštila uverljivo. Kao da je bila sto posto sigurna da ću brzo ozdraviti. Savetovala mi je da pokušam što više da spavam jer će mi trebati snage za oporavak. Kada je izlazila iz ordinacije, pogledala je dve medicinske boce u koje se cedio gnoj iz desnog plućnog krila. Ponadala se da će videti popino prase. U staklenim medicinskim bocama nalazila se sudbina njenog sina.

Zatim je ušao otac. Morao je da prođe kroz istu proceduru. Obukao je  sterilnu svetlozelenkastu uniformu u pripremnoj prostoriji i oprao ruke specijalnim sapunom.Kao da se priprema za drugarski boks meč sa rođenim sinom. Bio je to susret dva muškarca u šok sobi.  Zagrlio me je i poljubio, pomažući mi da se pridignem. Pričao mi je šta mu se događa na poslu, pokušavajući da me zabavi.Govorio je koliko kutija alata trenutno ima u magacinu.  Rekao mi je da me je pozdravio njegov saborac Mitar sa čijim sam sinovima gacao po vodi na Kambodži nekoliko dana pre nego što sam stavio popino prase u usta. Ponašao se  kao da moja bolest nije bolest. Saopštio mi je da su se on i Mitar dogovorili da ćemo  ponovo ići na pecanje kad izađem iz bolnice…

Vreme za prvu posetu u šok sobi je prošlo. Otac i majka su mahali sa vrata, a ja sam ležao u krevetu. Ostao sam sam u bolnici. Borba sa popinim prasetom je trajala…


Siniša Tucić je rođen 22. februara 1978. godine u Novom Sadu. Masterirao je na odseku za srpsku kljiževnost i jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu na temu „Slika sveta u delu Dositeja Obradovića”.
Objavio sledeće zbirke poezije „Betonska koma“ (1996), „Krvava sisa“ (2001), „Nove domovine“ (2007), „Metak“ (2012), „Pobacani pasvordi“ – izbor iz poezije sa prevodom na engleski (2012). Jedan je od priređivača zbornika nove novosadske poezije „Nešto je u igri“ (2008) Zastupljen je u sledećim antologijama i izborima iz poezije: „Iz muzeje šumova“ – antologija novije srpske poezije 1988-2008, priredio Nenad Milošević, Zagreb (2009), Ulaznica – eintrittskarte, Panorama srpskog pesništva 21. veka, Panorama der serbischen Lyrik im 21. Jahrhundert, u saradnji sa časpisom Ulaznica iz Zrenjanina, priredio Dragoslav Dedović, Drava, Austrija (2011), „Prostori i figure“ – izbor iz nove srpske poezije, priredio Vladimir Stojnić, Beograd (2012), „Van, tu: Free“ – izbor iz nove srpske poezije, priredili Vladimir Đurišić i Vladimir Stojnić, Cetinje (2012) i i „Restart“ Panorama nove poezije u Srbiji „Restart“, Beograd (2014).
Urednik je edicije kratke proze „Iza barikade“ koju izdaje Asocijacija „Kulturanova“. Aktivista je Novog kulturnog Naselja.


Ovaj članak je objavljen u okviru temata Buđenje.

Pročitajte ostale članke objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Ivana Milaković – Bubeštije

Emina Japalak – Akvarij

Mikica Ilić: Dosije „Sudnji dan”

Ostavite komentar