Image default
Proza

Stefan Teodor – Put u Babilon

Ja, Teodosije Đorđević iz Raške, bedno piskaralo i ukleti zanesenjak, upoznao sam ispred hotela Angela na Kopaoniku, nekog šulca, narkomana i studenta interpunkcije iz Klagenfurta i njegovu šace devojku, vinopiju i studentesu risovanja iz Frankofortea am Main. Jeli su smoki i pili kolu kad sam se naišao pored njih i podviknuo:

„Šprehenzi dojč?”

Oni su složno klimnuli crvenim nosićima i zagledali se u mene pametnim okicama. Odmah sam im, na prosrbskošvabskom, predložio da lagano i oprezno degustiramo sadržinu stare demidžane, jedan galon prepečene šljivovice, koju mi je jutros prosledio, deda mi po majci, Jeremija Jakovljević iz Aleksandrovca Župskog, da uručim, uz pozdrav, njegovom sedmom i najdražem zetu ili mom ocu, (umirovljenom šleper šoferu, okorelom alkoholičaru, narcisu, ciniku, svađalici i kafandžiji), Arseniju Đorđeviću, nosiocu crnog pojasa u karateu i nosiocu nadimka Bagra.

Između šulca fon Klagenfurt mitšace fon Frankoforte am Main i mog dragog i nadasve

cenjenog tate odabrao sam žutokoso rumenobledu dečicu iz dalekog

sveta i sebe, bedno piskaralo i ukletog zanesenjaka, blaženo nesrećnog Teodosija iz Raške… Beše, dakle, leto Gospodnje, mesec surovog Oktavijana, rimskog imperatora, kvartal crnog pape… i beše noć, bejasmo pijani i zavaljeni kao klade po nežno izveštačenom travnjaku hotela Angela, (po potrebi dodati „l“, dvajnoje „l“, doppia), mrmljasmo na osamnaest i po jezika priče, planove, poslove, putovanja, mrmljasmo iz tri ugla sveta okrenuti prema njegovom centru, prema zabrinutoj demidžani, blago firmiranoj, (Korbflasche), staroj devedeset osam godina i u česnici tri rata, dva svetska i građanskog, običnog onog koji je vidno počeo tek uvozom oružja iz Alemanije, na što šace fon Frankoforte am Main uloži protestnu notu, uzdahnu i pogleda prema okrutnom centru sveta ili demižani koja mudro ćuti i čeka pogodan momenat da kaže pravu reč, koje još uvek nema ali se da naslutiti kao što se da naslutiti i moja odluka da otputujem sa rumenobledom šace šulc kombinacijom u prestižnoj maserati kvattroporte krntiji u pravcu velikog Babilona, jer me je mrtvo pijano dete iz Klagenfurta am Vorthersee, (čitaj Celovec na Vrpskom jezeru), uverilo da vlasnik restorana Osud u Babilonu, (čitaj Sudbina, Schicksal), nekakav Jakob, poreklom iz Aleksanderburga Župskog, uspeva zadržati u privatnom vlasništvu najlepšu ružnu priču o okrutnoj igri života i smrti, priču o sudbini, koju je pripovedao pre mesec dana istom ovom studentu hladne i proračunate saksonske interpunkcije i njegovoj usnuloj šace fon Frankoforte am Main.

Udobno mesto u maseratiju kvattroporte, kako se ispostavilo, kad smo krenuli, imalo je svoju cenu, zapravo sam ponudio da napunim njegov smrdljivi tank pomoću odlivka sa vlastite viza kartice dopremljene kao predsmrtni poklon od bake i popunjene sa četiri nule ojera (hibridna valuta toga vremena koja je bila pred krahom).

No moji balkanski snovi su bili isuviše neubedljivi za jednog saksonskog interpunktu šulca koji mi se osmehnuo kao klincu i ponudio ključeve crne krntije uz ljubaznu molbu da je dovučem neuništenu bar do Vajštata, (Veisstadt), kako sam razumeo da će se zvati Beograd ako nekad oni, to jest hladnjikavo-praktični alemani, (tedeski, bavari, žermeni, sasi, pruzi, švabi, itd.), budu većinski vlasnici ušća ove dve vode, (koje po rođenju u njihovim brdima već imaju žermensko državljanstvo i odgovarajući pass). Nevoljno sedoh u mekani sitz maseratija kvattroporte, dok je šace šulc kompilacija spavala pozadi. Na GPS navigaciji prelistah mesta do autoputa: Brzeće, Graševci, Brus, Stubal, Bobote, Novaci, Laćisled, Pepeljevac, Lazarica, Makrešane, Mrzenica, Stalać, Lučina, Ćićevac… Pomislih uzgred da se ne ću moći izboriti protiv sna, da ću morati da odspavam negde pored puta, ionako pijana šace-šulc kombinacija testeriše pozadi kao Stihl Kettensage. Onda se najednom razbudih, setih se zaboravljene demidžane na travnjaku, (demižon, demijohn), i zadrhtah. Zadrhtah kao prut, krntija uspori, setih se zatim da veći deo osoblja hotela Angella znam, te da su me videli sa turistima i da će znati da je demidžana moja, to me ohrabri, dodadoh gas i maserati kvattroporte polete… Tako sam krenuo u Babilon…

Ne više od šest kilometara udaljen od jugoistočne germanske granice, utopljen u čiste češke šume i obavijen ledenim praslovenskim mitovima čekao je Babilon i u njemu kafe Osud mi se smeškao vragolasto i daleko u šestoj zemlji po redu, tako daleko nisam bivao od prošlog leta kad sam greškom otputovao u Oslo… Ovo, međutim, nije Oslo već Osud, (sudbina), a sa sudbinom moramo biti ozbiljni, to znam i ja i šace-šulc grupacija pozadi, a koja počinje da gunđa jer maserati kvattroporte ispravlja moje pijane greške, tužno zapišti i pocrveni od stida kontrolna tabla, zapijuče, (ispred mesta Batrovci), sladunjavi glas na mnogim jezicima: Grenzubergangsstellen, graenseovergangssteder, borderkrossing, passage des frontieres, passaggio di frontiera, hranični prechod…  Moj novi poznanik šulc fon Klagenfurt am Vrpsko jezero, ustaje i traži pasoš, uzgred promrmlja: Guten Morgen, ja mu odgovorim primitivno, nepristojno, balkanski: Ne seri! On to razume kao: Jes sir i bez razloga se zahvali (danke)…

Izgužvana šace fon Frankoforte am Main, zine do petnaestak santima i mađioničarskim potezom izvuče svoj pasoš odnekud iz drečavo šarenih krpa kojima skriva fizičke nedostatke i brojne komplekse, mazno prevuče preko usana Guten Morgen i počinje da prede… Opsujem carinu i govna i pomislim da bih mogao biti za nijansu finiji… Brkati carinik jede pljeskavicu, mljacka i bulji u mene priprosto (A gde je tvoj pasoš, some?).

Biće da je u Raškoj, mrmljam i vadim hrpe papira iz mnoštva džepova, pravim veliku gomilu na praznom suvozačevom sedištu dok me carinik gleda prezrivo i pritom otresa komad pljeskavice sa zamašćenog brka. Najposle mijaukne iza mojih leđa šace fon Frankoforte am Main, izvadi iz hrpe papira moj pasoš i pruži ga cariniku, ovaj nervozno odmahne rukom da idemo na drugu stranu gde su se pritajili kroatijski potražioci putovnica, bez brkova, pljeskavica i sa zavidnim poznavanjem nemačkog jezika…

(Od Kroatije ja spavam, samo povremeno pokazujem putovnicu, potni list, pass… Od tada sanjam demidžanu deda Jeremije iz Aleksandrovca, na travnjaku ispred hotela Angella, kako nestaje u magli… a ja lutam kroz maglu, lutam sam kao slepac i ne mogu je naći, ne vidim ništa samo čujem onaj sladunjavi glas: Grenzubergangsstellen… graenseovergangssteder… terminus tranzitum… peresečenie granici… hranični perechod)

***

Budili su me, (smejući se hladno), ispod okrutnog šulcovog keza razumeh da smo stigli u gradić Furt im Vald, (Furth im Wald), da je blizu češka granica i Babilon (Babylon), je odmah preko…

Crna mrcina prozvana maserati kvattroporte S, klizila je nečujno pored železničke pruge ulicom Banof (Bahnhofstrase), a onda je naglo i preko nadvožnjaka, skrenula ulevo u ulicu Krojckirh (Kreuzkirchstrase), i nakon dvadesetak metara napravila polukrug i zaustavila se ispred picerije Roma

Mesto (Ristorante Pizzeria Roma, Kreuzkirchstrase 2.) je imalo, za njih, nekakvu pagansku simboliku, ja sam video samo staru jednospratnicu sa tamno crvenom fasadom, prozorima uokvirenim belom i dve tende ispred, (sešćemo ispod desne tende i jesti picu, ja ću jesti sićiljanu (siciliana), šulc je odabrao napolitanu, a šace margeretu.

Dok upisujem nekoliko umornih ćiriličnih rečenica u dnevnik, šulc nepristojno zagleda nerazumljive mu znakove, zapaža da ne treba da koristim tri tačke jer one označavaju nedovršene, nejasne i nepotrebne misli, svakako nešto beskorisno. Ja, međutim, primećujem da se, u krajevima iz kojih dolazim, tri tačke koriste kako bi se prikrile misli koje se ne smeju napisati, niti izreći, niti pretočiti u reč… Onda mi student iz Klagenfurta počinje drsko nabrajati principe demokratije i slične gluposti i počinje hvaliti slobode u Dojčlandu, naposletku zahteva od mene da mu navedem neku od rečenica koja bi stajala umesto te tri tačke, to jest koja se ne sme reći, jer on ne zna ništa na ovom svetu što se ne bi smelo reći. Navodim mu, kao primer, rečenicu: Vi ste uništili i rasparčali moju zemlju da biste je mogli pljačkati. Šulc će pokazati zdrave i krupne zube, uvređeno će konstatovati da ih nisu tako učili i reći će srdito da odavde idem sam…

***

Istovremeno su padali noć i kiša, gledao me je prezrivo taksista ispijenog, bledog lica, nije progovorio ni reč tokom vožnje, čak se nije ni zahvalio kad sam mu dao napojnicu. Kafe Osud (Sudbina), bejaše mračno zdanje preko puta hotela Praha, samo su slova imena kafane bila osvetljena slabim plavim neonom. Na mračnim stolovima napolju dve male sveće povijaju se pod naletima vetra i kiše i ljudska prilika u uglu upita me šta ću piti. Odlučujem se za šljivovicu…

Kiša pada sve jače, počinje bivati hladno, pomišljam da sam uzalud došao u Babilon, da me je šace šulc kombinacija izigrala. Onda zaškripe vrata, teška, drvena, natrula, osetim jezu zbog hladnoće ili straha, kreću se prema meni koraci, stari su i umorni, teški, neodlučni. Izborana ruka spusti na sto onu demidžanu (demijohn, Korbflasche), vlasništvo dede Jeremije Jakovljevića, povereno meni na čuvanje… Vrisnuh i probudih se. Bejah sam na travnjaku (hotela Angella na Kopaoniku), koji su zalivali vrtlari i uzgred se smejali mom vrisku.

Korbflasche je bila ukradena, deda mi to nikada neće oprostiti, tim pre što je u mene imao ogromno poverenje, sad ga više nema i ne treba da ga ima ni on, ni vi, niti bilo ko drugi, jer ja sam samo bedno piskaralo i ukleti zanesenjak, blaženo nesrećni Teodosije Đorđević iz Raške.


Stefan Teodor (Novak Kovačević), rođen je 2. januara 1961. godine u Međuriječju. Napisao je više romana, pripovedaka, scenarija, zastupljen u antologijama, časopiimai zbornicima.


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2012, u okviru temata Apokalipsa (malo) sutra.

Pročitajte i ostale tekstove objavljene u rubrici Proza.

Možda će vas interesovati i:

Jagoda Nikačević – Gola trka

Povezani članci

Miloš K. Ilić – Inicijacija

Milena Ilić – Osetljive praznine

Gala Odanović – Deda srećne ruke

Ostavite komentar