Image default
Proza

Ivan Vukadinović – Who killed Mr. Moonlight?

Ovaj Svet nije stvorio ni jedan bog ni čovek već je bio večno vatra živa koja se sa merom pali i merom gasi

‘Mračni’ Heraklit

Priču posvećujem uspomeni na mog drugara iz gimnazije koji je, odgovarajući fiziku, silu zemljine teže crtao na gore. Eto, i to je zamislivo, samim tim i moguće!

„U početku Svet beše rasplinut.” Počela je Dijana svoju priču. Alek je podigao šolju kafe i prineo je ustima. Upravo su sedeli u kafeteriji CERN-a i čekali rezultate najnovijeg kosmološkog istraživanja. Ova priča će izgleda potrajati, ali ima se vremena…

„Ali slučajnim kretanjem čestice bi se približile jedna drugoj i tada bi ih elektromagnetna sila približila. Sudarale bi se i spajale u jednu, a nuklearna sila kratkog dometa sprečavala bi totalni kolaps. Nuklearna sila dugog dometa bi se tada oslobađala i podsticala dalja komešanja u ovakvom svemiru. Ali do sveopšteg spajanja, i uvođenja reda u entropiju, nije moglo doći tako lako. Čim bi se napravile malo veće gromade gravitacija bi ih odbijala.” nastavila je Dijana.

„Čekaj malo,” Alek je prekinuo. „Gravitacija odbija?! Ti govorišo nekom drugom univerzumu?”

„Da, ako nisi shvatio.” Osmeh je otkrio red pravilnih zuba. „A sada bih nastavila.”

„Da naravno, stigla si do gravitacije koja odbija.”

„Ipak povremeni sudari savlađivali su i uvek odbojnu silu gravitacije. Tada bi se pravila malo veća tela sa malo većom elektromagnetnom silom. Ova tela bi privlačila ostala, a njihova unutrašnja nestabilnost bi rasla. Sve do momenta kada bi gravitaciona sila savladala koheziju neuklearnih sila. Tada bi borenje primarnih sila stvaralo nove elemente, koje bi gravitacija (pobednik u ovoj borbi) izbacivala daleko u svemir. Od sveprisutnog gvožđa nastajali su lakši elementi – silicijum, nikl, ugljenik, kiseonik, sve do veoma retkog vodonika koji je ponekad pravio tanku opnu oko grudvi materije. Jer vodonik je toliko lak da ga gravitacija nije terala. Ponekad bi iz ove bizarne borbe proizilazila tela koja su samo izbacivala materiju, trošeći energiju. Ovi ‘izvori’ bili su vrlo čudni jer ništa, baš ništa, nisu privlačili…”

„Zanimljivo… to što pričaš je samo teorija.”

„Da teorija, mada neka merenja ukazuju upravo na to. U Svemiru koji je bio pre ovog našeg.”

„Još su stari Grci govorili da je iz Haosa nastao Kosmos. Zanimljivo je, nastavi.”

I Dijana je nastavila.

„Ogromna pražnjenja strujala su između grudvi materije. Nekada su ova električna pražnjenja dobijala opnu provodnika i poluprovodnika – gvožđa, bakra, silicijuma. Ova opna davala je električnim telima izvesnu autonomiju – ovde već možemo govoriti o životu. Oblici života lebdeli su na izvesnom odstojanju od grudvi materije preskačući sa jedne na drugu grudvu. Oni koji su u svom telu imali izolatore bolje bi prolazili. Nastala je utakmica u grabljenju podesnih materijala – borba za opstanak.”

„A borba za opstanak rađa evoluciju, evolucija ide ka…”

„Revoluciju u evoliciju predstavljala su bića kod kojih struja nije samo cirkulisala od svog izvora ka uviru nego i obrnuto u amplitudama.” Nastavila je Dijana. „Bića naizmenične struje. U njihovom kretanju bilo je sve više svrhe. Sada već možemo govoriti o inteligenciji. Svejedno od nivoa inteligencije sva ova bića su izbegavala nekontrolisane izlive zračenja, koji su još uvek postojali. Kao i kiseonik. Oksidacija je u ovom naelektrisanom svetu predstavljala otrov.”

„Zanimljivo je to.” Rekao je Alek. „Dođosmo i do inteligentnih bića. Nego, nije mi jasno kakav bi bio taj svet. Zamisli kako bi izgledalo da neko od tih bića sedne na kamen i zapali cigaru…”

„A što bi zapalilo cigaru?! Možda su oni na vreme shvatili da to nije zdravo… Uostalom ne moramo spadati na nivo loše naučne fantastike. Nastaviću dalje. Sad malo moje fikcije.” Rekla je Dijana kroz pobedonosni osmeh, otpila malo svoje kafe, pa nastavila.

„Na jednoj od ovakvih gomila grudvi, koju ćemo nazvati Kvat (zvuk u ovom svetu ne postoji, jer ne postoji medijum koji bi ga prenosio), bića su gledala nebo. Ravnomerno raspoređenu gvozdenu prašinu prekidale bi ‘rupe zračenja’. Oko njih su bile jedva vidljive gomile grudvaste materije. Takav je bio i Kvat. Na nebu su sevale nuklearne munje. Ove munje i nekontrolisana zračenja Kvati su zvali bogovima.”

„Čekaj malo!”, opet je prekinuo Alek. „Kako ta bića mogu da gledaju? Zaključujem da je taj Svemir ravnomerno gust, sa nekim rupama kako kažeš…”

„Pitanje ti je na mestu. Recimo da imaju neki rendgenski vid – koji vidi rupe u nečemu što je kompaktno, celo… i oni, ti Kvati su se pitali ima li života na tim svetovima, odnosno oko tih rupa koje su uočavali. Spekulisali su o drugim bićima.”

„Da, kao što i mi spekulišemo.”, rekao je Alek, „I zamišljamo ih kao dvonožne humanoide koji često govore engleski, samo što imaju špicaste uši ili malo veće glave, i neke malo čudnije navike…” Dijana se ovde nasmešila pa nastavila priču.

„Smatrali su da su ta druga bića provodničke prirode kao i oni, ali predstave o njihovom obliku bile su različite. Pored toga težili su spoznati prirodu svojih bogova. Posle religije, na red je došla nauka.”

„Otkrili su da sve četiri sile deluju u vidu zračenja koje ima konstantnu brzinu. Ova ‘brzina zračenja’ bila je maksimalna brzina u poznatom univerzumu. Takođe su otkrili da sile deluju privlačno ili odbojno, u zavisnosti od polariteta. Jedino je gravitaciona sila delovala uvek odbojno i nije postojao materijal koji bi zaustavio njeno polje. O ovoj sili se najmanje znalo. Došlo se do modela Svemira. Tri dimenzije gravitacija je krivila u strukturu nečega što će se mnogo kasnije nazvati ‘jež’. Kvat je bio u jednoj od igala ovoga ježa. Trebalo je pronaći prečice do drugih igala. I dovoljan izvor energije.” Alek je otpio još malo kafe, pažljivo je slušajući.

„Unifikacija, spajanje svih sila u jednu delovala je obećavajuće. Ali nesaglasnost u jednoj od jednačina mogla bi biti katastrofalna. Ipak, akcelatori koji su spajali tri sile (osim gravitacione) već su uspešno radili. Prvi eksperimenti sa gravitacijom bili uspešni. Bližio se D day.”

„Stani malo, ti govorišupravo o ovome što mi sada radimo. Šta je ovo, mambo-džambo priča?”

„Ali mašina građena za putovanje do drugih svetova nigde nije otišla. Umesto toga, brzinom zračenja, širio se novi unirverzum anhilirajući postojeći.” Završila je Dijana umesto odgovora na postavljeno pitanje. Mogla je ovo biti samo priča za ubijanje vremena, nije ni izgledalo drugačije. Za strah i upozorenje već je bilo kasno.

U novom unirverzumu sve je bilo postavljeno obrnuto. Gravitacija je ovde privlačila, dominirajući elemenat je bio vodonik. Vodonik se gomilao u zvezde koje su znale i da po nekoliko puta umiru, oplemenjujući svemir novim elementima. Sve do gvožđa – poslednjeg stabilnog elementa. Od materijala odbačenog sa umirućih zvezda nastale su planete. Na jednoj planeti bogatoj vodom pojavila su se složena ugljenična jedinjenja. Stepen njihove autonomije mogao bi se nazvati životom. Ova bića su ojačavala svoje telo skeletom od krečnjaka. Važna promena je bila kada je skelet postao unutrašnji. Nešto pre toga počela je kolonizacija kopna. U morima je bilo vrlo inteligentnih bića, ali tehničku inteligenciju ostvarilo je biće kopna – čovek. Ljudi su posmatrali ostala nebeska tela u dugim noćima razmišljajući kako da da dopru dotle. Sastavljen je model svemira – trodimenzionalna površina kupe, iskrivljena gravitacijom. Brzina zračenja bila je nepremostiv limit – osim ako se preseče svemir. Unifikaciona teorija i radovi na akcelerator ima obećavali su pogodan izvor energije. Za potpunu unifikaciju preostala je još neuhvatljiva sila gravitacije.

Prvi eksperimenti su izvođeni na tamnoj strani Meseca. Zanimljivo je da je orbitalna stanica na Marsu uspela da uhvati dosta mezona koji su dospeli do nje brže od svetlosti – što se objašnjavalo efektima kvantne neodređenosti. Ono što je izgledalo nemoguće – kao da su ove čestice emitovale neku poruku.

Onda je usledio prvi pravi pokušaj proboja svemira, negde između Neptuna i Plutona. Dijana i Alek su baš u to vreme vodili svoj razgovor, na (kako su mislili) bezbednoj udaljenosti ispod švajcarskih Alpa. Njihovi moćni računari su upravo dešifrovali ovu poruku, mada to više i nije bilo bitno, jer uskoro će imati rezultate očitovane iz pravog proboja Svemira. Tada rezultati eksperimenta i neće biti mnogo važni.

Ono što oni nisu mogli znati, mogli su samo iz Dijanine priče/teorije naslutiti je da će to biti kraj Sunčevog sistema, odakle će brzinom zračenja krenuti u širenje novi Unirverzum. Par minuta pre nailaska ovog fronta sudnjeg dana, neke čestice slučajno brže od svetlosti upozoriće Zemlju. Naravno, prekasno. Tačno u momentu Eksperimenta, a nekih 12 sati pre nailaska smrtonosne svetlosti, kompjuteri su dešifrovali poruku sa tamne strane Meseca. Nekoliko dežurnih naučnika, asistenata nižeg ranga, bili su prisutni u sistem sali dok su se ostali odmarali u iščekivanju radosnih vesti. I uspeli su ne malo da se iznenade kada su kao dešifrovanu poruku videli tekst jedne pesme. Nisu mislili da je toliko bitno zbog jedne zanimljivosti da u znemiravaju svoje kolege zauzete bitnijim Eksperimentom. Svejedno, stihovi su bili.

All our stories burnt our films lost in the rushes

We can’t paint any pictures as the moon had all our brushes

Extracting wasps from strings in flight

Who killed Mr.Moonlight?

In the shadow of his smile…

Ali poruke u stihovima niko nikad nije bio potpuno svestan. Jer kao rezultat eksperimenta Sunčev sistem će uskoro prestati da postoji.

Ovakva koincidencija izgleda nemoguće. Iz naše perspektive uzročno-posledičnih veza sve izgleda beznadežno determinisano. Ali Bog se kocka. Iako to deluje kontradiktorno, objašnjenje je jednostavno. Za Boga ne postoji ni prostor ni vreme. Bog je bacio svoje kockice – ovoga puta ishod je bio ekstremno nepovoljan.


Ivаn Vukаdinović je rođen 1974. u Beogrаdu. Zаvršio je VI Beogrаdsku gimnаziju i Fаkultet orgаnizаcionih nаukа. Prvu SF priču Vile nаpisаo je 1997, što je bio početаk Rimske trilogije.  Osim fаntаstike piše još i putopise i eseje. Objavio je romane Agarta i Artefakt. Nаvijаč je Liverpulа i ljubitelj težeg i žešćeg zvukа.


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2012, u okviru temata Apokalipsa (malo) sutra.

Pročitajte i ostale tekstove objavljene u rubrici Proza.

Možda će vas interesovati i:

Igor Marojević – 25 godina ljubavi

Povezani članci

Miloš Petrik – Monstrum

Dušan Gojkov – Kako je počeo rat

Vladimira Becić – Savršeno oružje za ubojstvo

Ostavite komentar