Piše: Dragana Paunović
Dvadeseti vek je određen posteriornim pravcima, postmodernom, poststrukturalizmom, nadrealizmom. Obično je nemoguće odrediti naziv i osobenost novog doba dok je ono još kontemporarno, ali je jasno ukoliko je reč o novom pokretu, konzervativizmu ili liberalizmu. Dvadeset prvi vek je, kao naslednik dekonstrukcije, uplivao u sivu zonu uživanja u razlaganju svega što je ikad zacrtano, ali je, vremenom, i to uživanje izanđalo. U pravom trenutku da se dogodi nešto novo, što ne bi bilo prefiksirano sa neo – i post-, ne događa se ništa. Istina je da je ovaj vek potrošio samo prvu dekadu, ali uslovi za nastanak novog su prilično mršavi. Našto to i čemu?
Višak informacija. U internet eri (o kojoj ću rado i češto raspravljati) dostupnost informacija olakšava radni i privatni život, ali u velikoj meri vodi ka konfuziji nastaloj usled nemogućnosti da se odabere ili pronađe željeni predmet. Kako kvalitet formalnog obrazovanja opada, opšti ukus se sve više kvari i veliki izbor moderne umetnosti, umesto švedskog stola više liči na narodnu kuhinju. Pitanje slobode izbora, ta differentia specifica slobodnog i mislećeg čoveka, onemogućeno je na jedan pasivan način. Što, u daljem tekstu, ne daje povoda da se čovek aktivno odnosi prema konglomeratu svakavih ideja koje ga napadaju sa svih strana. Zamisao slobode izbora u dvadeset prvom veku zvuči primamljivo – svako ima pravo na sve. Možete raditi od kuće, slušati u HQ formatu francuske šansone koje je volela vaša baka i gledati retuširanog Nosferatua kako se sladi nad grlom mlade device, a nakon svega izaći na neku psihodeliju kao pubertetlija. Sve je dozvoljeno, kaže Ivan Karamazov, na šta Kami tvrdi da je to jedna gorka konstatacija. Čini se da postaje sve gorča.
Moderni čovek (istina, ova sintagma postoji već dva veka, pa se malo i izlizala, koliko i modernost sama, uostalom), dakle, moderni čovek, pritisnut kvantitetom mogućnosti, bira ono što se prvo nađe na dohvat ruke. Pa, čak i ako je ljubitelj nemih filmova ili Vergilijeve poezije, posle mehaničkog desetočasovnog posla, pustiće sebi pedeset i prvi sitcom sa istim zapletom kao i prethodnih pedeset, da ispere sve sećanja na protekli dan i da pusti da ga mutni plićak repeticije zapljusne mlakim talasima poznatog. Istina, ne radimo svi, no odsustvo obaveza gura dokoličara u još veće sivilo istosti. Još je Katul znao da je dokolica ubistvena zabava, ali slobodno vreme je to koje omogućava traganje. Na kraju krajeva, svakome ko se iole zapita nad svakodnevicom, zasvetleće sijalica kao i meni – elektrodistibucija pokriva istu teriroriju. Poenta u konkretizaciji mučnoga stanja leži u mogućnosti da se vidi bolja strana. Šta je pajtonovska bright side ovde i sada? Mogućnost. Kao što tvrde svi tele-šopovi u kojima popijete pilulu i oslabite dvadeset kilograma za noć (pre će biti da vam porastu uši, i to magareće), moguće je prebaciti se iz letargije u živahnost, uz malu upalu mišića.
Đavo je, kao mitološka i religiozna figura od srednjeg veka do danas, preselio svoju personu sve bliže središtu mete, tako da, kako su to mnogi teoretičari lepo zaključili, prebiva unutar čoveka. Novovekovni đavo je demon letargije. Protiv sistema se može boriti jer je spoljašnji, samo su neophodni vreme, mesto i sredstva, a za borbu protiv unutrašnjeg sistema može se boriti bilo kad, pomalo i naveliko, kako kome odgovara. Postoji rizik od vraćanja na staro, no nije li to lepota novog veka? Sve je dozvoljeno.
Pažljivom čitaocu nije promaklo da je ime ove rubrike preuzelo posteriornost kao žanr, ali bih za odbranu svog kredibiliteta uzela dva citata – američku poslovicu „It takes one, to know one“, i nikad prevaziđenog Balzaka: „Društvo je istoričar, ja sam samo sekretar“.
Dragana Paunović, rođena 1986. Završila je master studije na Filološkom fakultetu u Beogradu na odseku za komparativnu književnost. Živi i radi u Šangaju gde je uključena u književne krugove. Prevodi poeziju, piše i objavljuje kratke priče i vizuelnu umetnost.