Image default
Reč i misao

Igra u detektivskom žanru

Moderna adaptacija detektivskih priča Artura Konana Dojla pojavila se u vidu serijskog programa 2010. godine. Sa jedne strane, rodila se radoznalost za modernizovanu verziju Šerloka Holmsa koji se koristi internetom, tehnologijom i forenzikom. Sa druge strane, postojale su sumnje kako će naslednik smeniti najpoznatiju adaptaciju sa Džeremijem Bretom u glavnoj ulozi. Očigledno su Mark Gatis i Stiven Mofat uradili dobar posao, te je u roku od dve godine, „Šerlok“ opravdao popularnost brojnim nagradama, a u ovom trenutku, sa svojih celih šest epizoda ide na tri kanala naše kablovske televizije. Reč je o kvalitetnoj seriji visoke produkcije u koju je uloženo mnogo pažnje, inovacije i kreativnosti. No, nije sve ni do novca, modernizacije i šminke. Sama radnja je zanimljiva i uzbudljiva: gledaoci se jednako oduševljavaju dok prate Benedikta Kamberbača koji postavlja kamere u šumi da bi snimio Baskervilskog psa, koliko i čitaoci koji još od 1900. godine trepte nad misterijom čudovišne zveri Konana Dojla. Detektivska priča je potcenjena i posmatra se često kao žanrovska književnost, ali raznovrsnost tog žanra svakako ima širinu. Kako se ne može osporiti kvalitet onih koji su u vrhu, tako se ne može zanemariti količina osrednjih pisaca koji zapliću i otpliću prosečne misterije u svojim delima. Ipak, u svojoj biti, žanr sadrži čvrsta pravila i podrazumeva njihovu repeticiju, iz čega proizilazi da se čitalački horizont očekivanja neće izneveriti, ali će ga zadovoljiti iskustvo očekivanog.
Igra zahteva da se pravila poštuju, ali iz tog ograničenja proizilazi veliko zadovoljstvo. Le Roj L. Panek smatra da je književnost igra, a detektivska priča je igra u kojoj, što su pravila kruća, zadovoljstvo je veće.
Igra je slobodna aktivnost. Detektivi su većinom amateri, ali se odlikuju natprosečnom inteligencijom, sposobnošću i fotografskim pamćenjem. Šerlok, Poaro i gospođica Marpl su junaci koji postoje od slučaja do slučaja, kako im već put nanese misteriju. Uvek se jasno napomene da je reč o detektivu amateru, koji radi u slobodno vreme i na sopstveni način se angažuje oko slučaja . To takođe znači da igra nije svakodnevna – ona okupira određeni period vremena nakon kog prestaje – igrali odbojku, preskakali lastiš ili rešavali ubistvo, postoji period u kom je igra moguća i u kom se odigrava.
Walter Sickert: The Camden town murder or What shall we do for the rent” – Sikert je bio fasciniran Džekom Trbosekom, slikao je njegovu sobu, a postoji sumnja da je Sikert zapravo i bio Trbosek
Igra zaokuplja. Lik detektiva je najčešće ekscentrik koji nema mnogo dodira sa ljudima i koji posvećuje svu svoju pažnju igri koja mu dolazi –njega slučaj opseda i potpuno ga uvlači u sebe. Ovo je jednostavnije primetiti u sedmoj umetnosti – epizoda otpočinje ubistvom ili klijentom koji traži pomoć, a zatim se detektiv daje u potragu za rešenjem. Ta potraga nema vremensko ograničenje, nema radno vreme od devet do pet, pa čak posvećeni detektiv zanemaruje jelo i san (u podžanru detektivskog zapleta koji se odnosi na policijske ili zaplete koji uključuju rad privatnog detektiva, radno vreme postoji, ali ga montaža vešto izbegava, fokusirajući se na hronologiju istrage). Na isti način i čitalac/gledalac usresređuju punu pažnju na otkrivanje tragova i razrešenje misteriju u jednom dahu – epizode ne traju duže od devedeset minuta, a struktura kratke priče omogućava čitanje u jednom dahu (Po je naglasio važnost kratkoće priče u svojoj „Filozofiji kompozicije“ gde smatra kako priče treba čitati u dahu i bez prekida da se ne bi razbili koncentracija, atmosfera i utisak.)
Igra nema interesa. Igra nema interesa u smislu da novac nije motiv detektivu – rešenje zagonetke je pravi motiv, novac je simbolična nagrada koja može i ne mora da usledi. Kod Poa, čiji je Ogist Dipen jedan od prvih detektivskih likova, postoji naknada za pomoć. Ali je češće reč u trijumfu nego o stvarnoj plati. U Poovom „Ukradenom pismu“ Dipen maše čekom ispred nosa Perfekta policije i isporučuje mu pismo i zadržava novac, pokazujući svoju nadmoć nad celom pariskom policijom i njenim metodama. Ako je neko detektiv amater i nema posao pored svog hobija, mora postojati način da se ta osoba izdržava. Dakle, faktor novca postoji, ali je stavljen u drugi plan.
Igra ima svoj seting. Za sve postoji vreme i mesto. Možda se krađa i ubistvo ne mogu predvideti, ali repeticija setinga izaziva prijatnost kod čitaoca/gledaoca. Ponavljanje zadovoljava, jer obećava isti ishod – zadovoljstvo rešenja. Nije slučajan podroban opis sobe Šerloka Holmsa: velika fotelja, violina, čudni predmeti iznad kamina. Kod Poovog Dipena je slična scenografija; soba u koju ne ulazi svetlost, vatra iz kamina, biblioteka i mir. U zlatno doba detektivske priče i romana, tokom 20tih i 30tih godina prošlog veka u modi su bili privatni detektivi koje prati određen „tough guy“ imidž. Likovi Dašijela Hameta su šarmantni, prekaljeni, opasni muškarci u ranim tridesetim godinama, sa cigarom u ustima, viskijem na stolu i kišnim mantilom na čiviluku. Možda je najizražajniji seting kod Agate Kristi i njenog debeljuškastog Belgijanca – Herkula Poaroa. Rešenje se uvek odigrava u istoj scenografiji: Poaro okupi svedoke i osumljičene u jednu prostoriju i redom iznosi argumente protiv svakoga od njih, da bi, na kraju, ukazao prstom na zločinca. Kako se pojavi ta scena okupljenih interesenata, napetost raste i čitalac zna šta sledi – dokazivanje, kontradokazivanje i razotkrivanje. U sceni preokreta, sâm čitalac već nagađa ko je ubica i na ivici stolice čeka da vidi da li je pogodio. Seting ima ulogu navigatora kroz tekst – on upozorava na važna mesta čineći ih tipičnim.
Igra podstiče udruživanje. Udruživanje može biti „sa nekim“ ili „protiv nekog“. U detektivskoj priči najčešće su oba udruživanja na snazi. Čak i oni koji nisu ljubitelji ovog žanra znaju da Holmsa prati Votson, Poaroa Hejstings, a Dipena neimenovani narator. Pozicija lika rezonatora je jasna – on je neophodan da se misli i proces traganja iznesu u dijalogu čitaocu ili gledaocu. Takođe, pozicija koju zauzima čitalac/gledalac je upravo ta – istina je da se svi identifikuju sa velikim detektivom, ali znanje i količina informacija koju dobija čitalac odgovara količini koju poseduje lik rezonator. Kako detektiv poseduje brilijantan um, rezonator poseduje zdrav razum koji ponekad dovodi i do rešenja slučaja. Tandem ima i treću stranu protiv koje se pritajeno igra, to je najčešće policija. Oni se, u nemoći, obraćaju velikom detektivu, a on ih pretiče u rešavanju zločina, te tu uvek postoji takmičarski duh, ko će pre da stigne na cilj. Dipen se kladi sa pariskim Perfektom pre nego što mu otkrije da je slučaj rešen, samo da bi mu se narugao. Ta druga strana, „legalnog“ istraživanja gotovo je uvek predstavljena kao prosečna, komična ili nesposobna, strana koja traži pomoć, a ipak u izvesnoj meri stoji kao oponent. U izvesnim slučajevima postoji i treća strana – strana poznatog neprijatelja koji se povremeno pojavljuje u serijalu. On je „zli blizanac“ brilijantnog detektiva, koji poseduje jednako genijalnosti, umešnosti i okretnosti koliko i junak. Prema S.S. Van Dajnu i njegovih „20 pravila detektivske priče“ iz 1928. godine, negativac (bio jedan jedini ili promenljiv od slučaja do slučaja) mora biti jedan inteligentan čovek, koji planira i maskira zločin isto kao što ga junak otkriva. Ne mogu se uključivati natprirodne sile, duhovi ili čudovišta, kao ni grupe i organizacije kao što su masoni, gangsteri ili sekte. Van Dajn smatra da zločin mora biti iz ličnih motiva te bi uključivanje onostranog kao i organizovanih grupa, ugrozilo korake planiranog ubistva, ličnih motiva i odgovornog pojedinca po kojima se detektiv, a i čitalac, vraćaju u potrazi za krivcem. Možda je najpoznatija nemeza upravo iz Dojlovog serijala – Morijarti. Na njegovom primeru lako je uočiti ono što i svi jednokratni krivci sadrže u većoj ili manjoj meri – harizmu negativnog junaka. Iako vidno polje čitaoca odgovara vidnom polju lika pomagača, čitalac se prirodno identifikuje sa glavnim junakom, on takođe želi da reši zagonetku prateći detalje i tragove. Ipak, postoji identifikacija i sa zagovaračem Haosa: lik negativca je, u suženom obliku, konstruisan kao neko ko ima u izvesnoj meri prava i razlog za počinjeno zlo. Ono se ne opravdava, ali se racionalizuje i približava čoveku. Sa velikim likovima negativaca, reč je o predstavniku Haosa samog. Čitalac prati borbu između dve izjednačene strane, navija za junaka, ali biva provociran stavovima anti-junaka. Ovaj aspekt je do kraja razvijen u najnovijem serijalu o Šerloku, čiji je Morijarti kompletno izgrađen i osenčen lik kog pokreće želja da dekonstruiše (pandan i uzor bi mu, u svetu nedetektivske fikcije, svakako bio Džoker iz „Mračnog viteza“, anti-junak koji je gotovo izgurao junaka sopstvene priče i došao na njegovo mesto).
Naravno, od sheme junak – oštećena strana – realni anti-junak postoje odstupanja. Jedna od prvih detektivskih pripovedaka je „Gospođica Skideri“ E. T. A. Hofmana. Koliko god imala realističan zaplet u odnosu na druge njegove pripovetke, „Gospođica Skideri“ ističe se zastrašujućim scenama smrti, jezivom atmosferom i elementima ako ne natprirodnog, a ono neobjašnjivog. Sličan je slučaj sa „Ubistvima u ulici Morg“ E.A. Poa gde je ubica ogroman majmun koji nije imao nameru da povredi bilo koga. I u trećem slučaju, mačo detektivi Dašijela Hameta rade na ulici, otkrivaju ubistva sitnih dilera, pretresaju i preslišavaju cinkaroše i otkrivaju mafijaške zavere. Takođe u „Ubistvu u Orijent ekspresu“ Agate Kristi imamo kolektivno ubistvo koje su počinili svi osumnjičeni zajedno. Stoji i do umešnosti samog pisca da proba da prevaziđe pravila žanra.
Igra je repetitivna. Od slučaja do slučaja, od jedne do druge istrage, čitalac retko vidi šta je između, akcenat je na novom zločinu, novom zapletu i novoj igri. Ovo pravilo utiče i na sâm oblik detektivskog zapleta – najčešće je u formi pripovetke, gde se u okviru jedne priče otkriva i razrešava jedan zločin, što se dolaskom ekranizacije pretvorilo u serijski program. Čak i ako je u pitanju roman, on ima nastavke ili se glavni junak seli iz romana u roman. Retki su pisci koji napišu jedan detektivski roman i tu stanu, mada postoje izuzeci kao pomenuti E.T. A. Hofman sa „Gospođicom Skideri“. Po ima samo četiri detektivske priče, a Čarls Dikens ima sporedni detektivski zaplet u „Sumornoj kući“. Ovde je reč o počecima žanra zato on i nije dominantan u formi ili učestalosti u opusu pisca – kasnije će žanrovski pisci preuzeti striktnu formu i biće dosledni izabranom žanru.
Repeticija postoji i u okviru samog zapleta. Ona se razlikuje od pisca do pisca, kao što je već rečeno, Poaro okuplja sve likove da bi im saopštio ko je ubica, Dipen se koristi matematikom i kriptografijom, Holms u depresiji ili u pokušaju koncentracije svira violinu. Najčešće opšte mesto jeste donošenje samog zaključka: nakon par pogrešnih zaključaka, neka sitnica, izgovorena reč ili potez daju rešenje detektivu koje se ne otkriva rezonatoru (kao ni čitaocu) do velikog finala. Ovaj princip je temelj svake detektivske priče, od Dipena i gospođice Marpl do doktora Hausa, koji posle inicijalnog zaključka da nije u pitanju lupus, iz nečijeg komentara izvlači rešenje i spasava život pacijentu.
Igra uključuje egzibicionizam. Amater detektiv u tajnosti sprovodi svoju istragu, krije zaključke od policije, čak ni ne deli sve svoje misli sa partnerom. Proces otkrivanja zločina je fragmentaran i otkriva se pomalo, ali zato ličnost detektiva zauzima veliki deo narativa. Sposobnost detekcije čini junaka specifičnim i na fizičkom planu – on je genijalni ekscentrik, momak sa ulice koji se ne boji nikoga ili stara gospođica koja ima dar za rešavanje misterije. Kao što je seting poseban, tako se i poseban junak uklapa u taj seting – Holmsova zavisnost i sviranje violine, Dipenov prezir prema dnevnoj svetlosti, Poaroovi brčići, šeširići gospođice Marpl. Da bi ispunjavao prethodna pravila kao što su zaokupljenost igrom, udruživanje i sloboda, junak mora biti specifičan, najčešće neko ko je izolovan od sveta, posvećen samo svom poslu/hobiju, u pratnji svog para sa kojim čini tandem i sa poznanstvima vezanim za policijske krugove ili samu istragu. Junak je, u izvesnoj meri i određenom smislu, Ničeov Nadčovek, onaj koji prevazilazi čoveštvo u smislu neposedovanja pobuda, strasti i niskih poriva. Njegov um je taj koji ima prevlast, i njegova sujeta se odnosi isključivo na mentalnu nadmoć. Ova ideja je skrivena u vrsti šale koja se provlači kroz odnos svih detektiva i njihovih rezonatora: detektiv naziva prosečnog čoveka „idiotom“, jer ne vidi očigledne veze među pojavama u čemu ga ometaju želje, strasti i lični porivi. „Kao što stoji majmun prema čoveku, tako stoji čovek prema Nadčoveku“. Budućnost čovečanstva ne leži u približavanju liku velikog objektivnog detektiva, ali takvom liku filozofska misao o Nadčoveku daje punoću i živost.
Egzibicionizam Nadčoveka leži u samom činu razotkrivanja misterije. Sva pažnja je uprta u genijalnog istražitelja, on donosi tačan sud koji niko nije mogao da dokuči i zadobija slavu, divljenje i priznanje. U tome se iskazuje njegova sujeta uma – Dipen u „Ukradenom pismu“ namerno ostavlja Ministru lažno pismo da bi ovaj znao ko ga je prevario, naslađuje se nad Perfektovim očajanjem i zastrašuje i zadivljuje mornara i naratora u „Ubistvima u ulici Morg“ svojim zaključcima koji su naknadno njima, a i čitaocu objašnjeni. Jasna je razlika između običnog, „razumnog“ uma lika rezonatora i asocijativnog i nadprosečnog uma detektiva.
Igra je zabava. Iznad svega, igra nije ozbiljna, ona nije posao – igra služi da razonodi. Traganje i otkrivanje je ponekad opasno, ugrožavajuće po život i strašno, ali time dobija na uzbuđenju. Otkrivanje tačnog odgovora zabavlja likove detektivske priče, a ponajviše zabavlja čitaoca/gledaoca. I tu dolazi do dvostruke igre – sva pravila detektivske igre važe i za igru čitanja. Ona ima svoje vreme i mesto, zabavna je, ponavlja se i slobodna je. U tome je i radost čitanja detektivske proze i čitanja uopšte. Detektivski žanr bi, u terminima Rolana Barta spadao u tekst Naslade, suprotno od teksta Zadovoljstva. Ne zato što je detektivska proza žanrovska književnost ili što pripada pop kulturi, već upravo što je najjače zadovostvo vezano za ovu prozu neizrecivo. Čitalac i gledalac su na muci: bivaju zbunjeni, uzbuđeni, bačeni u ćorsokak, iznenađeni preokretima, oduševljeni završnicom. Oni prate narativ uz grč pod imenom: „Šta će sad da se desi?“; grč koji je donekle olakšan repeticijom, pa je moguće usresrediti pažnju na samo jedan tok u narativu. Igra praćenja tragova i asocijacija je potpuno poznata, ali je upravo sigurnost u pobedu logike i uma naslada koju ova proza nudi. Možda samo u retkim slučajevima ovaj žanr prerasta u klasičnu književnost, ali u svakom slučaju pruža zadovoljstvo. A to je i namera ove igre.

Dragana Paunović, rođena 1986. Završila je master studije na Filološkom fakultetu u Beogradu na odseku za komparativnu književnost. Živi i radi u Šangaju gde je uključena u književne krugove. Prevodi poeziju, piše i objavljuje kratke priče i vizuelnu umetnost.

Povezani članci

Odnos junak-prostor u „Velikim očekivanjima“ i „Padu kuće Ašer“

Jelena Dimitrijević se može čitati i kao školska spisateljica

Dostojevski i nemačka filozofija

Ostavite komentar