Image default
Poezija

Vladimir Vukomanović, poezija

Bliska sam slika.
sakrivni blesak videla. sunce i arabeska.
neuskladiv peskani kivot, pripitih usana.
(ne)očekivana živopis tela, laka kao senka obeliska.

Ipak, jedino je naša želja dirljiva. Jer, voljenje i jeste daljina.

Nozdrvice su nam, upravo, bliske i mi se samo, poput nadražljivih životinjica njuškamo, ćudljivo.
Od njih drukčije, sigurno je naše isključivo poređenje, krtošću reči,
ali sve da nanovo bivamo, kao za igru, krtice: taj burni naprstak praha što sobom ga tare i razmrvi zemlja.

Izgledalo je lako, nekad, drugom priviti se uz telo,
nezamislivo da od samog nagoveštaja treperiš, ispod gladnog ponora, živo.
Stoga što tkivo je teško i ruka pusta. Pokret – krhak.
Stoga što, shvataš, tugom se traži plot, teže kad žudnja je nužna i ukroćenje slučajno.
Stoga nam pršljenovi pod jagodičnom čiodom čile kao daleke, teško zavejane jelke
i, tako samotnom, samo tegobna predstoji – belutak što ledenom noći po leđima besputno pluta
da pod njim neprekidno postaje živa maglina – kakva divna, i nežna, a nedohvatna bledožuta dina.

Između, ostaju oćutane reči, mogućnosti glasa, oćutana haotična sudaranja sunačnih čestica.
Da, prisustva su nam, onakva, bila laka i razumljiva, ali živa tek u lepoti iščeznuća.
Stoga prst na usne (na usne) i sklopljenih očiju poljubiti, sklopljene;
da ne mine poruka mimo nas uzmimo tiši za voštane uši vosak, da što je u njemu u svoje ih utisnemo,
i osluhnemo – kako školjkom se mreška, kako prihodi
sustvo

Dodir, nisi.
Nisi, možda, živo.

I pri svem tom, ti neporecivo, i verno, miluješ što nisam tu.
Šta bi s celinom – toliko prisnije kad u dve nemirne ribe, drhtavih očiju,
kao u okno u okean, u ogledalo, pa poveruješ da nema mene van tebe, da tebe van mene nema,
željom si utopljeno?

Jer, tvoja vrlina je slabost.

stoga sada drukčije bolešljivo prozirno tiha malaksalost
na koncu raširenih ruku ogolelo rebro
bez prezrenja nema bola o čekanje obešeno zagrliš

I, bezazleno, sad možeš, i kao lahor,
da osmotriš korak, poslednji put, pa pustiš se njime.
Januarom prošetavši, naše ništa da zgusneš u sušto šuštanje i jednu višu tišinu,
da njima navestiš iskrenost, naš susret i smeh.
Topli sneg.

Da, (ne)jasno, s ivice iskustva vidiš
kako je rađanje uvek i svega rađanje iz,
kako ovo sad suro jutro je topla žena, naručje, blago napuklo jaje u utrobi majke;
ova obala obla i bela oblačna šaka, slepo dodirno oko, pod kojim crvena pa bleda naša košulja
spada – da tim samičnim prozorom, pa obzorjem, lepota napusti oklop


Vladimir Vukomanović: rođen 1986. godine u Kraljevu. Objavio zbirku pesama Upornost sećanja (IK Ljubostinja, 2005; nagrada Matićev šal) i izbor iz mlade srpske proze Pucanja (Službeni glasnik, 2012). U pripremi mu je druga pesnička knjiga (Kana). Živi i radi u Otrocima i Beogradu.


Pročitajte sve tekstove ovog autora:
Vladimir Vukomanović – Eleške (Ecce Femme, mart 2012)

Ovaj članak je objavljen marta 2013, u okviru temata Libartes amatoria.

Pročitajte i ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Poezija.

Možda će vas interesovati i:

Uroš Kotlajić, poezija

Povezani članci

Srđan Gagić, poezija

Zorana Milić

Semir Avdić, poezija

Ostavite komentar