Image default
Proza

Vladimir Bjelajac, Vreme najbrže prolazi kad…

Oblačim crnu košulju i omiljene farmerice. Ulazim u prvi autobus i odlazim kod Jelene na piće. Radi u kafani, tako da rečenica „Dođi na piće“ dobija posve drugačiji smisao od onog što sam umislio.

Voli da priča. Palamudi sve u šesnaest. Saznajem da pije antidepresive i da boluje od epilepsije.

„Znaš, pijem ove tablete, ove tablete i ove tablete,“ nabraja ona u dahu.
„Hm, zar ta-i-ta tableta nije antidepresiv?“ pitam.
„Jeste.“
„Uh…a što to piješ?“
„Propisala mi doktorica. Znaš, htela sam da se ubijem.“

BAM! BAMBAM B-A-M! Svest mi se cepa na sitne delove. Čujem savest kako zbori:
Sačekaj čoveče. Duboko udahni. Da li ti ovo treba u životu? Dovoljno si imao sjebanih žena, devica, maloletnica, mlad si bio, znam, ali čoveče, poslušaj me sada, nemoj da se upuštaš u ovo.

U pravu si, kažem svojoj savesti. Ali, čim je pogledam, vidim te ogromne grudi, lepo lice, želim da je posedujem, želim da je zaštitim od silnoga zla, od nje same, od surove realnosti.

Nonšalantno pitam:
„A što si htela da se ubiješ?“
„A ne znam…tako mi valjda došlo.“

Pokušava da skrene s teme. Dopuštam joj.

Otvaraju se vrata kafane i ulazi glomazna ženska spodoba. Dupe kao trokrilni ormar, lice veličine lubenice.

„Zdravo, ja sam Branka,“ kaže i pruža svoju masnu ruku.
„Drago mi je, ja sam taj-i-taj,“ odgovaram.

Posmatra me. Ne skida pogled s moga lica.
„Imaš kurvanjske oči,“ kaže. „Ti si sigurno kurvar.“
„ŠTA?“
„To ti je kompliment,“ nastavlja. Naručuje kafu i sok i seda za moj sto.

Stiže mi poruka na telefon.
Večeras spavaš kod mene.

Poruka je od Jelene. Gledam je, razmišljam, nije li to suludo, pa znamo se tek dva dana, ja sam dobar momak, nisam kurvar, laže Branka, laže, hej, čuješ li ti mene? Ne mogu ja to odmah, mada želim, da, da, ali ne mogu, znaš, to je posve čudno.

Muško si čoveče, budi se taj unutrašnji glas, iskonski nagon, zver koja riče i želi tu avanturu, ne mogu da je zaustavim, tako da uzimam telefon i odgovaram sa Okej.

Ona je za šankom, pere čaše i šalice, kašike i viljuške, na licu joj se ne može ništa pročitati. Nakon nekoliko minuta opet mi stiže poruka na fon.

:* :* :*

Hm…tri poljupca. Okej. Odgovaram:
:* :* :* :* :* :*. Eto. Duplo. 🙂

Branka me gleda, ne progovara, osećam da shvata da se nešto dešava, osećam da je jedna od onih što guraju nos tamo gde ne treba, ali iskreno me boli briga, probudila se zver i čeka kraj večeri, čeka slatku nagradu.

Uh, sve me neki trnci prođoše :*

Čitam poruku i u glavi odmah smišljam odgovor.
Trnci, eh? A odakle kreću i gde se završavaju? Koja im je…putanja?
Pa kreću od nožnih prstiju…

Znam da čeka nastavak, čeka da ponovim drugi deo rečenice; nemam ništa protiv tako da upadam u kolo i još jednom tipkam

A gde se završavaju?

Poruke nastavljaju da stižu. I odlaze.
Znaš ti…
Ne znam, budi dobra i kaži….
Pa završavaju se….
Daaaaa…..???

Tamo gde ću se počešati za jedan minut!

Čitam poruku i odlazim do šanka, kao slučajno, kao pravimo se ludi, kao niko ništa ne zna. Željno isčekujem njen potez rukom, u mislima se formira cameltoe, vrhunac se bliži, miruj srce ne tuci tako ludo, no njena ruka leti gore, iznad karlice, iznad grudi, ka….nosu.

Grlato se smejem, vraćam se za sto, telefon pišti, novi SMS je stigao, ali se predajem, I’m dignified in deafeat, povlačim se s bojišta, ne odgovaram na njenu provokaciju u vidu 😛

Branka, ogromna ženska spodoba me i dalje posmatra, osećam se nelagodno. Ne želim da pričam sa tim nilskim konjem, tako da samo pijem. Dva, tri, četiri, pet piva.

Ona ustaje, iznervirana odlazi u WC, a Jelena prilazi i seda mi u krilo. Ljubimo se. Odlično se ljubi, jezik joj radi sto na sat, grize me za vrat, obožavam to, uzvaćam i ja, grizem, hvatam je za grudi. Nakon nekoliko minuta ustaje sa mene, popravlja frizuru i vraća se za šank.

Branka izlazi iz WC-a, plaća ceh i izlazi napolje. Ostalo je još petnaest minuta do kraja radnog vremena, tako da i ja napuštam kafanu. Koračam do autobuske stanice i čekam da Jelena izađe sa posla. Uzimam telefon i palim muziku. Doorsi.

Well, I’ve been down so Goddamn long
That it looks like up to me
Well, I’ve been down so very damn long
That it looks like up to me
Yeah, why don’t one of you people
C’mon and set me free

Mrzim da čekam. Ipak, seksualna želja u osnovi sve slama, taj poriv, instinkt, eros, libido, psihička energija od koje se sav tresem; moje misli oblikuju žensko telo, tako skladno, sočno, lepo. Vreme brzo prolazi kad ovako razmišljam i pojavljuje se Jelena.

***

Tiho ulazimo u kuću i odlazimo u sobu. Svlačim se i upadam u krevet dok ona odlazi u kupatilo da se istušira. Palim televizor, gledam Velikog brata, grozničavo mislim na kondom koji sam zaboravio kod kuće. Šta sad? Ne bih nasuvo vodio ljubav, ali činjenica je, čoveče, nisi spavao sa ženom ima već pola godine, zagorio si kao kaubojska tava, moraš to sad uraditi, moraš se istresti, samo nemoj da se istresaš u nju i biće sve okej. Da, da, biće sve okej, govorim i nesvesno klimam glavom.

Nakon pola sata Jelena izlazi iz kupatila. Nosi ružičasti bade mantil i dok se uvlači u krevet vidim da ispod njega nema ništa.

Sjajno.
Piša mi se.
„Jao, ostavi taj film!“, govori dok prebacujem kanal za kanalom.

U prvom planu je devojka u venčanici.
„Znaš ja obožavam venčanice, a najviše volim venčanice zelene boje,“ kaže.
„Mhm…“
„Kad se budem udavala, zelenu ću venčanicu nositi,“ ponavlja. „I hoću gomilu dece!“
„Šta?“
„Hoću gomilu dece.“
BAM BAMBAM B-A-M!

Opet čujem savest kako zbori:
Sačekaj čoveče. Duboko udahni. Da li ti ovo treba u životu? Dovoljno si imao sjebanih žena, devica, maloletnica, mlad si bio, znam, ali čoveče, poslušaj me sada, nemoj da se upuštaš u ovo.

Mislim, deca? Šta ona sad želi da kaže? Da hoće da pravimo decu? Ženo draga, ja imam samo dvadeset i pet godina! Neću decu! Ne još! Ne s tobom! Definitivno ne s tobom!

Erekcija splašnjava, penis postaje sve manji i manji, jadnik se skupio, ne može da poraste, boji se da povrati tekućinu koja život znači, baš zato što život znači.

Ne odgovaram. Jelena me ljubi, ruka joj leti dole, pokušava da probudi momčića ali glava samo misli na decu, nema te šanse da se erekcija ponovi, ni popijenih pet piva tu ne pomažu, ni njena ruka, niti usta. Ne možeš mi pričati o deci u ovom trenutku, Bože, sačuvaj me molim te, ne želim decu, ne želim, ne želim, ne želim, ne želim, ne želim!

„Umoran sam,“ govorim famoznu i otrcanu rečenicu, okrećem joj leđa i zatvaram oči, pravim se da spavam, ona se pribija uz mene, ne pušta me, napaljena je, ali mog erosa više nema, ne, ne, u glavi mi je samo njena rečenica „Hoću gomilu dece.“

Opet ostaješ suvog kurca budalo, viče đavo u meni. Šta te briga, majmune (nastavlja da me grdi taj glas) nemoj svršiti u nju i biće sve okej, nemoj misliti na decu, odradi posao, umoči ga!

Ignorišem ga i ne otvaram oči. Jelena odustaje i okreće mi leđa. Deca, deca, deca, vreme brzo prolazi kad ovako razmišljam.

***

Jutro, budim se. Zgurala me na kraj kreveta i leži tik uz mene. Kratka crna kosa, lepo oblikovane obrve i tek tako lako nadilazi erekcija, ljubim joj vrat, ona mrmlja, budim je, mazim, grizem, otvara oči, udara mi šamar, potom mi uzvraća poljubac, deca su u drugom planu, njena ruka leti dole, sve je na svom mestu.

Gore-dole, levo-desno, napred-nazad, vreme najbrže prolazi kad ne razmišljaš.


Vladimir Bjelajac: Rođen u Banjaluci, 1983. godine. Apsolvent psihologije i polaznik kursa transakciono-analitičke psihoterapije. U slobodno vreme voli da piše, čita, svira i gleda anime.


Ovaj članak je objavljen u avgustu 2012, u okviru temata Igraj, igraj, igraj.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Možda će vas interesovati i:

Vladimir Bulatović – Slom

Povezani članci

Vesna Kapor, Osećaš li, tu je ono što tražimo

Jagoda Nikačević – Iza zavese

 Slavko Mali – Nona

Ostavite komentar