Image default
Proza

Stefan Megić, proza

Ko ti je dozvolio da letiš?

Sirena je dopirala do uha. Završićeš misao u zaboravu. Plava odora je vijorila ispred tebe. Kakav je osećaj posmatrati čoveka koji bezuspešno trči ali u poslednjem naletu nestaje u suton i dobija krila! Veruješ li ti u krila, obični čoveče? U mraku je bolje razmišljati, zar ne? Ništavilo tada postaje primarno osećanje. Osećaš li kako svakim dahom nestaješ?

– Da li si ti normalan čovek?  – Stajao si pored čoveka u plavom. Žustro te je kritikovao. Šta ćeš uraditi. Da li ćeš stajati i verovati mu na reč ili ćeš se pobuniti kao što si to uradio malopre… Imaš li petlju da postaneš jači od sebe ili je to samo maska kojom se braniš od spoljašnjeg uticaja?

-Ja sam samo mislio. – Nisam to očekivao od tebe. Takvu vrstu poniznosti, gluposti. Zbog čega si uopšte stao na noge? Da bi te prvi čovek oborio na zemlju? Ne razmišljaj više o krilima. Nekima su stvarno nedostižna.

-Ko je tebi dozvolio da misliš? Ti nemaš prava da kršiš zakon. Kada ti neko kaže, „izađi“ ti izađeš, nisu ti rekli bez razloga. Da si bio kao i drugi ostavili bi te na miru i sada ne bi imali problem, zar ne? – Dobro ti je rekao. Nemoj da se bečiš, ostani opuštena lica. Prehladićeš se…

Sledećeg jutra ustaćeš kao da se ništa nije desilo. Čak ćeš i zaboraviti pola od ovih stvari, naravno, s razlogom. Zbog čega bi se sećao? Tvoj mozak će verovatno potisnuti sve sebi izrečene reči, čisto da se ne bi osetio slabo. Što i jesi! Naravno ti to ne želiš priznati sebi, ali opušteno, i ja sam ti. U tom slučaju ja priznajem. I šta se desilo juče? Pitaš se. Tražiš moju pomoć. Misliš da ću ti je dati. Moraćeš sam zaključiti, nisam ja ovde da bi te navodio. Pronađi svoj put, možda naiđeš i na krila, u međuvremenu. Ali, nemoj leteti dalje nego što možeš. Život ne odobrava junake, oni padaju takvombrzinom da će pre nestati polovina sveta nego jedan od njih preživeti u ovakvom društvu.

U autobusu si. Tresao si se pri svakom ubrzavanju. Da li zbog hladnoće napolju ili zbog podrhtavanja nekadašnjeg vozila. U svakom slučaju bio si u nekakvom strahu. Šta ti se dešava, prokletniče? Možeš li ti jednom stati iza svojih dela, žustro, kao muškarac, čovek, buntovnik? Ne, ne postoji ta reč. Kao da nije zapisana u tvom rečniku. Davno si je zaobišao. Gde si ti uopšte išao. Šta si radio? Šta ti je bio cilj? Da li je postojao? Veruj mi na reč, cilj ne postoji. On je tu da bi opravdao život. Da bi imao nekog smisla. Šta će ti smisao? Samo će te ograničiti, ionako ni sam ne znaš kuda želiš da ideš. Opa, nešto si ugledao? Žutom bojom su te obasjali. Približavali su se laganim koracima kroz gužvu. Šta je? Zašto ti srce kuca tolikom silinom. Ne brini se, još uvek nećeš pasti. ’ajde, budi čovek, stani. Nemoj da se sa ovim penzionerima i dečurlijom poistovećuješ. Oni nemaju kartu, istina, nemaš ni ti. Ali ti imaš veća prava da se voziš ovim prevozom, no oni. Njih su već ubacili u mašinu. Na svakom ulazu oni otkucavaju svoje karte, čekajući taj trenutak pokazivanja. Plaše se, a ni ti nisi drugačiji. Verovao sam u tebe, nekada. Sada shvatam zbog čega me je uvek verovanje u nešto ili u nekoga razočaralo. Budi dosledan, jer ako ti verujem onda nisi sam. Sada već jesi, a ja se tu postavljam kao da ne postojim. Ne moraš ni da me slušaš, ali bilo bi bolje. I za tebe, i za mene. Ispred tebe su, šta ćeš uraditi?

-Kartu, molim?

Nemoj da gubiš susret sa maštom. Znam da si žedan. Popij tu vodu pa da nastavimo snoviđenje kroz jučerašnji dan. ’ajde, požuri.

Tog istog jutra probudio te je alarm na telefonu. Prekinuo si prelep san samo zbog svežeg jutra. Da te ne poznajem rekao bih da si idiot. Ustao si, odradio sve što je bilo potrebno. Ali pisanje ne postoji. Ono što te inspiriše je nestalo. Moraš leteti da bi pisao! Kako ne shvataš. Toliko je prosto. Ograničio si sebe, izgubio si krila, sada snosi posledice. Ko te jebe! Poželeo si da ih pronađeš, to te je i nateralo da izađeš na snežnu ulicu. Belom bojom bio si okružen. Slabašan si. Jedan potez vetra je bio dovoljan da padneš i da se rashladiš do te mere da ni meni ne bude prijatno. Zašto mi bar ne dozvoliš da te kontrolišem! Sve bi bilo kako treba kažem ti. Bili bi mi najbolji, najjači. Ali ne, izbacuješ me iz svog dnevnog reda. Ali ja sam tu i uvek ću biti da iskažem ono u čemu grešiš. Trebao bi da posumnjaš u svoje sposobnosti. Gnjido jedna!

A na stanici oro. Karneval. Pijaca. Niski i visoki tonovi, bez ikakvog reda ukrštavali su se praveći sablasni štimung.

-Desiće se nešto loše! Jako loše! Vidim već! Svi ćemo nestati! Svi! – Ne slušaj ga. Priča gluposti. Još jedan ludak u ovom prokletom svetu. Okreni se, ne zanima te šta će on reći. Poslušaj me, ne budi glup. Samo će ti uneti paranoju. Dobro, videćeš…

-Šta će se desiti? – Zašto moraš da pričaš? Da kao odjednom izbaciš svoj čuveni jezik. Čemu to? Šta ćeš postići?

-Ne znam šta i ne znam gde, ali nešto će se jako loše desiti. – Stvarno! Majke ti! Desiće se loše nešto, a on ne zna ni gde ni kad. Čekaj da razmislim? Trenutno makro bije kurvu, majka tuče dete, deca ubijaju roditelje, tinejdžerka je zatrudnela, a jedna je i abortirala, možda su kerovi napali nekoga, možda je nilski konj potopio čamac. Dok na drugoj polulopti mračno je, razne stvari dešavaju se. Ovde nije mrak, zajebi me i ne slušaj idiote. Čekaj, opušteno, to se ne odnosi na mene. Ja sam ti! Kako ne shvataš, ne možeš mene ne slušati. Ja sam tu i proganjaću te do kraja života. Vidi, vidi, sveznalica želi još nešto da ti kaže? Načulji uši, kretenu maloumni. – Ima mnogo ovih žutokošuljaša. Oni su ti koji ograničavaju nas normalne i uzorne građane. – Šta sere ovaj idiot! On mi je uzoran građanin. Sine, da si uzoran građanin poštovao bi državne norme, ne bi pljuvao po njima. Licemerje se deli kao bombona. Zagrizi je i polomićeš zub, nestaće ti dostojanstvo i ostaćeš krezub i bez budućnosti. Dobro, sada bar imaš zube.

-Nerviraju i mene, previše! Siguran sam u jedno, a to je da mrze studente. Imam ja jednu teoriju o tome. – Skupila se dva ludaka i većaju ko će biti veći! Da li si ti normalan? Zašto ulaziš u diskusiju sa mahnitim čovekom. Jebote, on je bio živ za vreme Tita, normalno je da će pljuvati po svemu što se dešava danas. Ali i ti, da se poistovetiš sa njim. Ovo će biti zanimljivo.

-Da čujem. – Zainteresovao si ga. Možda te i zapamti posle ovoga! Pokušaj da ostaviš najbolji mogući utisak.

-Ja iskreno verujem da bi studenti trebalo da budu oslobođeni plaćanja gradskog prevoza. – Dobro si mu rekao. Ali vidiš mu izraz na licu. Znaš li šta to znači? On nije student, što znači da si već izgubio njegovu pažnju. Sluša te iz kurtoazije. – Zamislite osobu koja dolazi ovde iz unutrašnjosti. Živi ovde u domu, plaća menzu, knjige, skripte, retko kada mu ostane za cigare ili za izlazak. I šta, taj isti student bi trebao da izdvoji hiljadu i po dinara za markicu. Pored svega što plaća. On se muči, njegov život se sastoji od dolaska i odlaska, ali na kraju se završava na odlasku. A vreme je takvo da ni oni koji imaju, nemaju dovoljno da bi imali. A toliko je malo akademski obrazovanih ljudi, možda čak i malo više od pet procenata. Došao sam do zaključka da ova država radi sve da bi ih bilo što manje. Tim putem nas mogu lakše kontrolisati. Bićemo glupi i slušaćemo, dok su oni dovoljni sami sebi. Mi im trebamo samo kao proporcija. Jedan čovek – jedan glas. Ništa više, ništa manje…

-Zanimljivo razmišljanje. – Bravo, šampione! Objasnio si čoveku. Verovatno neće moći da spava posle ovoga. Ti si genije. Stiže ti autobus, buntovniče. Da nećeš možda da se kandiduješ! Da promeniš nešto! Da obezbediš studentima sve što oni nemaju i nikada neće dobiti. Ne lupaj gluposti već se povinuj i čekaj da ti daju kreker za to. Refleksno uslovljavanje, na kraju krajeva, svodi se na isto.

Nemoj biti tako anksiozan. Smiri se, moram ti objasniti šta si sve uradio. Sedi, ako ti se pije voda popij je, ali vrati se i slušaj. Ne dozvoli vodi da te obuzme. Ume to ona. Okreni se, čeka te neko. Nisu krila ono što misliš, ono što ti vidiš. Krilima dolaziš do cilja. Zapitaj se zbog čega sam ja ovde?

Upitao te je nešto čovek. Hoćeš li mu odgovoriti? Do sada si pljuvao po organima reda, po nezvaničnim govnima ovog društva, a sada dozvoljavaš da te obasipaju smradom. Pitanje je ko je ovde u pravu? Odgovori mu, prokletniče, ne dozvoli da te pita još jednom.

-Kartu, molim! – I šta ćeš uraditi? Kako ćeš se odbraniti? Poslušaj me, bar jednom u životu. Kreni ti njega malo da zbunjuješ. Da ga ispituješ. Ko zna šta ćeš postići. ’ajde, šta čekaš. Nema on dan stvoren samo zbog tebe.

-A šta je to karta? – Dobro si započeo samo tako nastavi. Pogledaj, zbunio si ga.

-Kako šta je karta? O čemu pričaš?!

-A šta to znači pričati? – To mi reci, care! Promenio je boju lica, nerviraš ga. Rado bi te izbacio iz prevoza i zagazio kao malu gnjidu. Ali ne sme, to zna on, a to znaš i ti. Dokle si spreman da ga testiraš?

-Kartu, čoveče! Imaš li kartu?

-Šta podrazumevate pod čoveče? I kakve to veze ima sa kartom?

-Molim! Je l’ ti mene zajebavaš! Karta! Ono što se kupuje i otkucava, i onda ja dođem pogledam, kažem dobro je imaš i odem i na zamlaćujem se sa nekim kao pametnim bajom.

-Ja stvarno ne znam o čemu govorite? – Koji si lik. On je kipeo, uspeo si. Iznervirao si ga do maksimuma. Prati priču, prati priču! Vidiš traži pojačanje. Došla mu je koleginica, evo trenutka da ih oboje iznerviraš.

-Šta se dešava? – A ovo je pitala ona, zar ne? Njega. Smeškaj se. Nemoj se mrštiti, misliće da imaš nešto protiv njih lično. Pokaži mu da ovo nije napad na njega već na sistem.

-Ovaj dečko se pravi lud. – Šta si mu uradio, ja ne verujem. On ludi. Vidim mu u očima da ne može više sa tobom. Obratio se koleginici izgleda da će ona preuzeti inicijativu. Nije loša, moram ti priznati.

-Dobar dan. Karte na pregled.

-Šta je to karta? – Uspeo si da nasmeješ okolinu. Zanimljivo, nisam očekivao takvu reakciju. Iza tebe se nalazi devojka koja se sve vreme cereka. Sve oči su sada uprte u tebe.

-Znaš li da zbog takvih kao što si ti mi smo u ovom sranju pod nazivom kriza. Zar je toliko teško kupiti jebenu kartu? – Već počinje da se izmiče kontroli. To je ono što sam čekao. Naterao si kontrolora da opsuje, to znači da je već spreman na sve. Drži oba oka širom otvorena i slušaj me, možda naučiš nešto novo. On je našao tebi da soli pamet, kao da si ti kriv zbog svega. Objasni mu kako stvari funkcionišu. Ništa nije crno-belo, nijanse žutog uspavljivale su autobus kao što je tek izniklo Sunce topilo ledeni breg u okolini. Šta on radi? Čekaj izvadio je telefon. Šta ćutaćeš? Ništa nećeš reći! Ja ne mogu da verujem. Pogledaj ga, zove pandure. Sad će oni da ti se najebu keve! Jebiga… Igrao si se, sad je došlo vreme da se predaš. Ali nemoj u autobusu, pokvarićeš imidž. Već te posmatraju kao novog Obilića, pusti ih nek’ se nadaju.

I zajebi vodu kada je kraj priče. Posle ćeš piti do mile volje, sedi i seti se. Ja sam tu da ti pomognem. Ko da je voda bitna. Veruj mi, to ti samo podsvest govori da bi trebalo da me se rešiš. Ne može se to desiti, to znamo obojica. Eto na primer, zbog čega ti je plavo oko? Nisi to primetio, ne? Previše si zaboravan care, da nije mene, ko zna šta bi se desilo. Ćuti i slušaj!

Evo je stanica. Trenutak istine. Kontrola je izašla ali ne do kraja. Čekali su tebe, zar ne? Toliko si ih nervirao da su pozvali pandure. Bravo, uspeo si.

-Izlazi napolje! Bolje bi ti bilo. – Vidi ti kontrolora. Da li se on to dere na tebe? Osećaš li nešto u stomaku? To se zove bes, adrenalin je proradio i naterao te je da se iznerviraš. Opušteno, to je normalna stvar. Izađi, šta čekaš? To si i želeo. Inspiraciju. Krila. Život na papiru. Čekaj, čekaj! Ispratio te je aplauz! Koji si baja, ’ladno su te svi slušali. Dobar si, bar si nešto uradio. Budi srećan zbog toga. Ali već si napolju i ti isti ljudi koji su ti sada aplaudirali, zaboraviće te za nekoliko trenutaka. Nemaju oni vremena da pamte nasumične radnje. Budi srećan ako budeš ti zapamtio ovo sve.

Sirena je dopirala do uha. Završićeš misao u zaboravu. Plava odora je vijorila ispred tebe. Kakav je osećaj posmatrati čoveka koji bezuspešno trči, ali u poslednjem naletu nestaje u suton i dobija krila. Veruješ li ti u krila, obični čoveče? U mraku je bolje razmišljati, zar ne? Ništavilo tada postaje primarno osećanje. Osećaš li kako svakim dahom nestaješ?

-Da li si ti normalan čovek?

-Ja sam samo mislio.

-Ko je tebi dozvolio da misliš? Ti nemaš prava da kršiš zakon. Kada ti neko kaže, „izađi“, ti izađeš, nisu ti rekli bez razloga. Da si bio kao i drugi ostavili bi te na miru i sada ne bi imali problem, zar ne?

-Valjda. – Koji si ti ponizni sluga. Uopšte se ne razlikuješ od tog čoveka u plavom. Možda je on čak i dosledniji od tebe. Bravo, treba da budeš zajeban da bi te pandur zajeb’o.

-A sad ti nije zanimljivo da ispituješ, zar ne? – Evo ga, pomera ruku. Dobićeš šamar i to toliko jak da će ti u glavi zujati godinama. Šta godinama decenijama! Ali ostani na istom mestu, ne pomeraj se. Dopusti mu da te udari. To je vrhunac igre, nemogućnost uticanja ni psihički ni fizički na tebe. Ostani u mestu. Ukopaj se. Koji si ti kreten, ja ne mogu da verujem. Nisi mogao čak ni to da me poslušaš. Da, on jeste potegao ruku na tebe ali ti nisi morao da se pomeriš, spotakneš i udariš glavom o kamen. Što si toliko retardiran? Nije smeo da te udari. Ne rade to oni na sred ulice. Kako je lagano manipulisati tobom. Ja stvarno nemam reči. Boli a, jebiga, tako to ide.

-Šta uradi to čoveče, ja sam samo hteo ruku da ti stavim na rame i da ti kažem kako sam ponosan na mladež koja ne sluša. Veruj mi, iako sam sada ponizni sluga koga kao u šahu pomeraju sa jedne strane na drugu, ja jesam bio kao i ti, nekada. Dok je mojim venama tekla mladalačka krv. To je možda i poenta mladosti. Otpor prema svemu postojećem. Ulio si mi nadu da još postoji mogućnost preporoda i da smo možda čak i bliži ostvarenju tog cilja. Ti si dokaz da u Srbiji postoje ljudi koji misle svojom glavom. Jedan čovek je dovoljan da napravi razliku. Zapamti to. – U jebote, ovo je neki pametni pandur. Sine, to se ne viđa. Da li si ga čuo? Da li ti misliš da je to pandur izgovorio? Ili se tešiš samo sopstvenim rečima. Bilo kako bilo, izbegao si ga, sa šljivom na oku i još jednom inspiracijom.

Krila su sve vreme bila tu, samo su zakržljala zbog tvojih misli i osećanja. Moraš biti slobodan i dosta mali da bi leteo. Jer samo te tako niko neće videti i nikome nećeš smetati. Zašto bih morao da ti objašnjavam pravu verziju priče kad je ova skroz zadovoljavajuća, zar nije? Šta je bilo, a šta ne? Istina ništa neće promeniti, bolje je živeti u lažima. I laž je nečija istina. Zašto ne bi bila tvoja.

Uzmi tu vodu, ’ajde. Vidim da umireš. Sa peskom u ustima grabio si molekule vodonika i kiseonika. Uživaj u životu, dok ne budeš shvatio neke stvari. I dok se celim svetom prožima motiv svađe, ti sedi, posmatraj i zapisuj. Dok ne dođe još jedan kraj.

 

Verujete li u novi tramvaj?

Jutro je. Stojim na stanici sedmice, gde je pre 48 sati pušten u pogon novi tramvaj. Kažu da je bešuman, brz, efikasan, ogroman, da malo troši a mnogo pruža. Radoznalost i novinarski duh su me podstakli da napravim reportažu o jednoj veoma zanimljivoj pojavi koja se dešava pored mene. Naime, desetak ljudi već dva dana kampuje na ovoj stanici u nadi da će novi tramvaj naići. Da vidimo kakvi su utisci do sada.

-Ja ne živim u Beogradu, ali kad sam čuo da je pušten u pogon ovaj novi tramvaj, rekao sam ženi, pakuj prnje idemo u glavni grad. I evo već deset sati smo ovde, čekamo, nadam se da ćemo dočekati.

-Znači, brate, ja tebi da kažem nešto! Ja mislim da taj tramvaj ne postoji. Stojim ovde bre, zaledio sam se, bre. Mogao sam da budem gajbi, da ležim a ja se ovde žrtvujem, radi čega, čoveče. Radi čega?

-Ovoga nije bilo kada sam ja bila mlada. Tada se znalo ko kosi a ko vodu nosi, a ne da nas ovako zajebavaju. Ranije si mogao u parku da spavaš, na klupi i da se osećaš spokojno, kao kod kuće, a sada se svi drogiraju, piju, puše, nije bilo toga u moje vreme. Nije da vam kažem.

-Ovo je nečuveno. Već dva sata ne prolazi ništa. Ja sam znate kontrolor, mora od nečega da se živi… A o novom tramvaju je reč. Nisam ulazio u njega, baš čekam da proverim kakvo je stanje. Znaš onaj osećaj kada te svi gledaju i plaše se. Uh, dozvoljava mi da budem ono što nikada nisam mogao. Znam da nema veze sa temom ali ja volim da budem u centru pažnje. Čekaj, gde ćeš! Imaš li kartu…

-Ovo je sve izmišljotina raznih umova. Masoni su krivi za sve to. Videli ste nadam se znak na tramvaju, u malom uglu je ugraviran trougao sa svevidećim okom, znate šta to znači. Dani su nam odbrojani, ne možemo ništa promeniti. Čekaćemo…

-Pa, mislim, bila sam u šopingu i baš je beautiful ovo što sam uzela. Videla sam ove ljude kako čekaju i rešila sam da sačekam sa njima. Bože, ovo dugo traje, već mi se umastila kosa. Moraću da se okupam kada dođem kući, to nisam ja. to je moja šauma…

-E tebra, imaš deset dinara treba mi za pivo. Molim te, brate…

-Ja sam ovde sasvim slučajno, krenuo sam da kupim hleb i shvatio sam da je poenta nešto drugo, to što me moji čekaju već dva dana to nema veze. Ja verujem da će ovaj tramvaj doneti mnogo više od hleba, doneće toplinu, sigurnost, nešto što dosta dugo ne možemo naći u kori hleba.

Na horizontu pojavljuje se beličasta svetlost. Silueta tramvaja se približava. Izgleda tako prelepo, nikada nisam video ništa slično. Na njemu piše ’’za garažu’’ i upravo prolazi pored stanice i nestaje u suton, dok se na licima ispitanika vidi da nisu okrznuti odlaskom, da i dalje veruju u taj ponovni dolazak. Do tada, valjda će čekati…


Stefan Megić, rođen 1991. godine u Prokuplju. Trenutno živi u Beogradu. Studira svetsku književnost. Piše prozu, poeziju, svira gitaru i komponuje.

 

 

 

 


Ovaj članak je objavljen u avgustu 2012, u okviru temata Igraj, igraj, igraj.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Možda će vas interesovati i:

Vjećeslav Berar – Priručnik za pravljenje groteske

Povezani članci

Ivana Maksić, Mačići

Mlаden Šljivović – Malo (od) sutra

Zoran Ilić – Sanda Žanin

Ostavite komentar