Oblici koje nastanjujemo
(Drugi evropski književni festival Keln Kalk)
Piše: Željana Vukanac
Uprkos zabranama i restrikcijama, umetnici opominju da postoje. Pronalaze načine da njihove glasove i instrumente čuju i oni kojma samo svoje misli odjekuju u prostoru. Drugi evropski festival književnosti (2. Europäisches Literaturfestival Köln Kalk ‒ ELK2) održan je od 4. do 6. septembra, u manje ili više popularnom (zavisno sa koje strane Rajne gledano) delu Kelna. Kalk je deo grada gde je šarenolika komšijska zajednica našla svoje mesto pod suncem (uzevši u obzir klimatske prilike u ovom delu planete) uz čaj marokanskog kafea „Kazablanka“ ili sveži hleb (i blakavu) kod „Nimeta“. Potpuno opravdano sam se od prvog boravka tamo, a to je bilo prvo izdanje festivala održano 2019. godine, osećala pozvanom da tu postojim. Raznolikost stanovnika, društveni život pred trgovinama, frizerskim salonima i baštama restorana, mali deo Orijenta u Evropi, doprineli su da se osećam skoro kao na Balkanu. Ova poredbena konstrukcija znači „da se osećam dobrodošlom uprkos sveopštim nevoljama“. Možda je tome najviše doprineo tim koji organizuje festival čije sam članove postepeno upoznavala na različitim manifestacijama tokom proteklog perioda. Kreativni ljudi koji su organizovali festival (Integrationshaus e. V, Kölner Literaturzeitschrift, KUNST e. V, parasitenpresse) i posetioci uspeli su da stvore energiju koja prinosi osmeh, kada se učini da ćeš još dugo samo da ga naslućuješ pod zaštitnim maskama.
Kao deo uvodne reči prvog dana festivala, organizatori su opisali ELK2 sledećim rečima: „Da je ELK biološke prirode, na primer biljka, bila bi biljka penjačica ‒ raste kuda god poželi i najdraže tamo gde sunce sija. Da je ELK životinja, verovatno bi to biooktopod ‒ samootkrivajući pipci, puni dodirnih tačaka i mastila iza njih. A da je ELK osoba, bila bi obdarena višestrukim ličnostima, uključujući njihove biografije, i potpuno opuštena“. Pesnici i pesnikinje različitih delova planete, kultura i jezika ujedinjeni su, naizgled, vrlo jednostavnom idejom: da se njihovi glasovi čuju. Ukoliko ova rečenica ostane obezličena, njena i ideja organizatora festivala se gubi. Oni koji treba da čuju su u ovoj prilici, kao i u svakoj drugoj, važni. Glas se lako izgubi u buci koju stvara životna ugroženost, politička manipulativnost, konzumeristička zavisnost. U tom smislu, smatram važnom nežnost i volju posetilaca, i učesnika, da poklone čulo sluha jedni drugima i otvore mogućnost rezonanci.
Glavni deo programa je bio fokusiran na autore i autorke koji su se izražavali rečima ili muzikom: Krišjanis Zelgis (Letonija), Rasmus Nikolajsen (Danska), Margarita Atanasiou (Grčka), Pablo Hofre (Čile), Zahava Kalifa (Izrael), Zoltan Lesi (Mađarska), Eleonore Šonmajer (Holandija/ Kanada) i moja malenkost. Iako Eleonore Šonmajer i Krišjanis Zelgis nisu bili na festivalu zbog ograničavanja prilikom putovanja, njihove reči su dobile glasove na maternjem jeziku i u prevodu na nemački, kao i u slučaju autora koji su bili prisutni svojim fizičkim obličjem. Predstavili su se časopisi „mozaik“ i „kon“, kao i peto izdanje kelnskog časopisa za književnost „Kliteratur“. Trećeg festivalskog dana su svoj književni rad predstavili polaznici radionica kreativnog pisanja za odrasle i mlade, kao i autori koji su doprineli da izdanja časopisa „Kliteratur“ i izdavača „parasitenpresse“ govore o vremenu u kojem živimo kroz perspektivu onog koji oseća, naizgled, previše i u rečima pronalazi mogućnost da promisli i uobliči u smislenu celinu mali deo svoje ranjivosti.
Pored programa na bini, postavljeni su i štandovi organizacija koji kroz različite forme i nazive naglašavaju ideju važnosti različitosti. Trenutna stvarnost preuzima oblik belog muškarca u odelu sa aktovkom koji seče šume, dižezidoveukrašene bodljikavom žicom, stavlja poveze na usta i oči svima oko sebe kako bi njegove zlatne poluge odjekivale glasnije praznim hodnicima reka. Međutim, zbog ovakvih događaja, svojih kolega i prijatelja,dopirem do toplije stvarnosti bez obzira na to koji oblik nastanjujemo i odakle dolazimo.
Željana Vukanac – rođena je 1990. u Zadru. Živela je u Žegaru, Obrovcu, Obiliću i Beogradu, gde je završila V beogradsku gimnaziju, osnovne i master studije Srpske književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Prva zbirka poezije „Prostori“ (2019) nagrađena je prvom nagradom književnog konkursa „Mak Dizdar“ u Stocu, 2018. Radila je kao nastavnica srpskog jezika i književnosti. U martu 2019. nastavlja studije u Kelnu. Većinom živi kao književni junak.
Ovaj članak je objavljen u septembru 2020, u okviru temata TELO.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Mesta i ljudi.