Image default
Poezija

Željana Vukanac, Poezija

Popravke

Oštećena tela nose oznake
tuđih života, stranaca, uljeza, neprijatelja
kroz maglu letnjih dana.
Tamni vetrovi, vulkanski crni dimovi sede na njihovim čelima,
kriču najmirnijim noćima;
glasovi lome zvezde bežalice
da se nebom raspu i oštrinama
zaseku tuđi san;
terete svoje ostavljaju u razgovorima,
po malo,
odlome krivinu i za sto grama vihora olakšaju sebi.

Treba slušati oštećene
kada govore o slabosti sveta, lošim izborima gradskih tendera;
kada viču kolegi u usta;
oni tada cvile za pomoć.
i kada krive
krive samo sebe,
svoje nejake reči i klimave noge.

Oštećena tela pune svoje praznine,
mažu ožiljke drugima;
treba ih pustiti, dati im malo sebe
ne bi li poravnali neravnine.


Veze

Tvoja vezana kosa me podseća na snop pruća
obgrljenog zlatnom travom
zaledila ti je lice
od zlokobnih pogleda i nemilosrdnih reči
osmehom braniš sve što se u tebi skrilo

kad bi se asfalti raspršili delićima
bespovratno u etar
pronašla bih prugu razapetu između nas
obešena naopačke dopuzala bih
ostavljajući za sobom sluzav trag
svega što si me naučila da ne budem

Proći ćemo
naše reči, naše ruke, naša leđa i lepe glave
odneće nas vetrovi da bi drugo izniklo
oslobodimo dlanove zato
da podelimo ljubav


život zmaja u trešnjinom cvetu

smejemo se plamenim venama grohotom
neustrašivi smo
u radijatorima ostaju zarobljeni naši vuneni neprijatelji
surovi smo
svlačimo im odela
stavljamo cvetne maske
udaramo u metalno da odjekuje talasima
oblaci će oprati njihove zemljane tragove
pepelom ćemo osloboditi svoje puteve u stratosferu

sve što imamo može na tučak da stane
na svim jezicima praznina je prazna
hrana nam je niština
dok ne umilimo duhove
dok se oči ne priviknu na tuđe svetlo
sečemo po ivicama misleći da to pomaže

dobaciće kamen da ga primi obraz i nazvaće ga poljupcem
govoriće gromoglasno dok mukli deklamujemo rukama i nogama
mahaćemo sveli i pogrešni stavljajući glagol na prvo mesto umesto sebe

možete tražiti sve od nas
sami stvaramo mučninu
nema veze sa tuđim licima
podsetimo se
mi smo plameni koji će osloboditi budućnost

zemljina jezgra gore u nama
setimo se
neka nas ne nose duhovi kuće sa sobom
setimo se
da ne pomisle talasi da smo njihovi
nas vatra pokreće
setimo se
nazovimo sebe imenima svojim
setimo se
da ne zaboravimo kako smo ih dobili


Željana Vukanac – rođena je 1990. u Zadru. Živela je u Žegaru, Obrovcu, Obiliću i Beogradu, gde je završila V beogradsku gimnaziju, osnovne i master studije Srpske književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Prva zbirka poezije „Prostori“ (2019) nagrađena je prvom nagradom književnog konkursa „Mak Dizdar“ u Stocu, 2018. Radila je kao nastavnica srpskog jezika i književnosti. U martu 2019. nastavlja studije u Kelnu. Većinom živi kao književni junak.


Ovaj članak je objavljen u septembru 2019,  u okviru temata Libertas Libartes.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.


Povezani članci

Stefan Mitić, Fijaker

Srđan Gagić, poezija

Marina Drobnjaković, poezija

Ostavite komentar