Image default
Reč i misao

Sanja Postfestovska, Prihvatimo daljine

Prihvatimo daljine

Piše: Sanja Postfestovska

It looks a lot better from up here than it does down there, dont it?

Yes. It does.

There’s a lot of things look better at a distance.

Yeah?

I think so. I guess there are. The life you’ve lived, for one.

Yeah. Maybe what of it you aint lived yet, too.

Cormac McCarthy, Cities of the Plain

Blizina bi, nasuprot daljini, kako se to uobičajilo u našem shvatanju, predstavljala nešto srcu blisko, razumljivo, toplo, dok su daljine te koje su hladne, izmaknute i nedostižne. U blizini tražimo podršku, prihvatanje, ljubav. Istomišljenike očekujemo u svojoj najbližoj okolini, u porodici, među prijateljima, u istom gradu, državi. No, nije li to pretenciozno, nadmeno, pa i dečije naivno? Odakle ta uvrežena misao da blizina podrazumeva idejnu i duhovnu bliskost? Ne potiče li odatle i sva frustracija usled ne(spo)razumevanja sa onim što nam mali isečak vremena i prostora u koji smo bačeni daje? A možda bi sve bilo lakše i jednostavnije, samo ako bismo se upoznali sa tim ozloglašenim daljinama, i ako bismo im prišli dovoljno blizu. Tada bi moglo postati očito da je u daljinama sadržano ono što istinski jesmo ili za čim uporno tragamo, dok nas uobičajene i podrazumevajuće, pa zašto to kriti, i nametnute, blizine, uporno izneveravaju.

A kako se uopšte približiti daljinama?

Krenimo od Rečnika sinonima ka pojmovnom razumevanju daljina, u njenim najučestalijim formama. Na prvih pet mesta, ograničimo se na toliko, u ponudi su nam alternative: odstojanje, razdaljina, odmaknutost, razmaknutost, razmak. Daljina se, dakle, primarno percipira kao (raz)udaljenost od posmatrača koji vredno zapaža i, mogućno je, zapisuje. Daljina biva tako pokretnija no što bi se očekivalo, ona se miče i meri u odnosu na subjekta, posmatrača. Observant je može povećati ili skratiti u zavisnosti od toga šta je njegova odluka – da stoji u mestu ili da joj krene u susret. Isto tako, može se i odaljiti od nje, bez daljeg izgovaranja. Postoje i nešto manje subjektivne spacijalne (raz)daljine, one ispresecane meridijanima i drugim geografskim (a opet našim) definicijama, koje se mogu učiniti važnim u razmatranju pojma ili čak biti korisne u nekakvom metričkom razmatranju razmaknutosti među ljudima.

Daljine isto tako mogu biti temporalne. Iz ugla hroničara vremena, udaljenost se isključivo meri u vekovima i godinama. Kretnja je linearna i horizontalna, arbitrarnim hronologijama ispresecana. Koliko je neki događaj od važnosti (u)daljen stvar je konsenzusa na koju ćemo se vremensku koordinatu pozvati. Prostorno kretanje kroz istorijsku ravan je izvan naših poimanja trenutačnih zakona fizike, iako se nikada ne treba isključivo postavljati prema njima. Valjalo bi, ipak, ponešto reći o drugačijim daljinama, još daljim od spacijalno-temporalnih, ali neizostavno umetnutim u nj. Postoje takvi trenuci u povesti koji od nas zahtevaju prepoznavanje ne samo vremenske udaljenosti (nekoliko vekova ranije, nađimo se na tri), ne samo prostornog udaljavanja od uobičajenih mesta gde se rađalo i umiralo (nađimo se na moru), već i uzmicanje od normi vremena i očekivanja kako se naročito treba živeti. Odmaknutost, poslužimo se samo jednim od već spremljenih sinonima, od vremena i načina života svoje epohe, tema je koja nas istinski zaokuplja.

Samim rođenjem, možemo se prema životu postaviti kao da su svi naši životni problemi rešeni, ukoliko smo dovoljno hrabri da prihvatimo sudbinu unapred skrojenu po tuđim merama. Zašto uostalom dolazimo na svet ukoliko smo rešeni da živimo drugačije no što nam je namenjeno? Kako nemamo voljnog udela u samom dolasku na svet, ne bi trebalo ni kasnije, po prispeću, da se jogunimo u pokušajima da sami napišemo svoj libreto. Uloge su podeljene, a nama se čak ni predstava ne sviđa?! Mnogo je to zakerenja, pošteno govoreći! Ne bi se reklo da je pisana istorija bila blagonaklona prema ovakvim odmetnicima od kanona, ali tu-i-tamo se dalo pribeležiti ponešto i o onima čija su ponašanja razočaravala epohu.

Ana Boni i Meri Rid bile su baš takve žene, čiji životi, malo je to reći, predstavljaju udaljene kutke u svetskoj povesti. Udaljene od morala i životnih pravila svoga doba, udaljene od svoga pola i njegovih očekivanja, od namenjenih im rodnih uloga, ali i od primarne, normativne, seksualnosti, učinile su golem trud da o sebi zatru svaki pisani trag. Belim prostorom u istorijskim knjigama uvek se štedljivo raspolagalo za račun onih sa manjom težnjom da sebe udalje od očekivanog. Pomenuti dvojac je rođen u zabavno vreme, koncem 17. veka, u imperiji koja je tek izranjala i u kojoj je Sunce još uvek zalazilo, i po voznom redu epohe, imale su voditi živote namenjene nižeklasnim ženama. To bi otprilike značilo život siromašan i materijalnim prilikama i duhovnim iskustvima. Teško je živeti život u vidu kostimirane predstave u kojoj čak ni sopstveni tekst ne izgovarate već vam šaptač dobacuje. Neki srećniji ovu teskobu dožive manje lično, ali to nije bio slučaj sa Anom Boni i Meri Rid. Rukovođene tom nepristojnom nelagodom, koje se poštene žene gnušaju, a dobrim delom i nešto manje povoljnim životnim okolnostima, obe naše junakinje su se postepeno udaljavale od pozornice svoga doba, sve dok nisu završile kao piratkinje na dalekom, pustom moru. Tako udaljene od namenjenog života, mogle su da ispitaju i neke druge daljine u sebi. Nedostatak pisanih izvora nekada se smatra manom, ali u našem slučaju, može biti i prednost. Jer previše činjenica zna da zaguši vidik i onemogući da se vidi ono najočitije. Kako je o njihovim životima legenda ostala važnija od svake činjenične pojedinosti, tako ćemo i mi reći da su obe žene pre svega pokazni primer, kojim redosledom udaljavanje obično ide: prvo je potrebno obezbediti prostorno izmeštanje, otići iz tih fizički zadatih okvira, u kojima je odista teško dozvoliti neobičnoj misli da se razmahe. Jednom kada je prostor ograđen društvenim očekivanjima zamenjen slobodnom teritorijom, možemo se posvetiti razmatranju društvenih normi, tako lako obgrljenih sa prvim plačom. Možda je taj plač trebalo bolje protumačiti, ali za to bi morao biti zadužen neko manje revnostan od čuvara društvenog morala. Na čistom vazduhu, pak, neke istine postaju samopodrazumevajuće i kristalno jasne, a dojučerašnji zabrani smešni. Hostis humani generis, ti neprijatelji celog sveta, apatridi i parije, ostavljeni na vetrometini između svetova, istinski su neprijatelji društva protiv kojih se svako može pobuniti. S pravom, jer odakle uopšte ti ljudi, koji uzimaju na sebe da ljuljaju moralnu vertikalu i mute vodu poštenja, časti i svima znanog reda?

No, kada jednom spoznate lepotu sveta bez duhovnog korseta, proširili ste prostor margine na kojoj već može da se diše. Svaki put ka margini kreće zbog preuskih okvira, velika je istorijska istina. Kada ste se jednom domogli svoje margine, sada možete da krenete i sa promišljanjem na teme koje se u poštenom društvu drže za drugorazredne. Odjednom ni te rodne uloge ne izgledaju više toliko prirodne, bogomdane, zakonomerne. Žena može da obuče pantalone, i da se jasno izražava, i da puši. Time ona ne dobacuje bogzna koliko daleko, ali je nekuda krenula. Zašto stati tu, kada daljina nastavlja da vas mami? Možda ni ta heteroseksualnost, tako biološki determinisana, nije najveća istina našeg doba. Odjednom, osvojili ste marginu i zabeleli stranicu, četiri skokovita koraka su bila dovoljna, i sada kada nema više nijednog slova iz vladajuće azbuke koji se može primeniti na vas, margina postaje glavni tok i oslobođenje je potpuno. Samo je putovanje moralo da bude zaista daleko. Ana Boni i Meri Rid, osvojile su svoju marginu i ispisale svoju povest. Nećemo se začuditi, ako dodamo da su završile kako se uobičajeno završavalo sa takvim drznicima, nasilno i beskompromisno. Jer poredak zna i šta čuva i kako da se sačuva.

Istinski čin subverzije jeste odluka da se pređu na prvi pogled (i prvi refleks) nepremostive daljine. One izvan nas, ali još važnije, one u nama. Istorijske pouke nisu tu da nas ohrabre na takav put. Budimo iskreni, često putovanja u daleko i nepoznato, nisu ona skopčana sa srećnim opisima, i srećnim krajem, kao što pokazuje i naša epizoda. Nekada te daljine ne izgledaju bez razloga tako odbijajuće daleke i teške. Naprotiv, mnogima se neće bezrazložno učiniti i opasnim. No, nije li najveća opasnost živeti samo sa onim što nam je blizu?


Sanja Postfestovska, razmišlja, piše, i stvara u Beogradu. Ruši kulise i sprečava stvaranje novih.


Budući da je Libartes neprofitna i volonterska organizacija, ukoliko možete i želite da podržite naš rad i finansijski, novac možete uplatiti kao mesečnu donaciju preko Patreona, ili na račun:

205-0000000270414-57 (dinarski, Komercijalna banka)

205-0070800051760-42 (devizni, Komercijalna banka) SWIFT/BIC: KOBBRSBGXXX

Hvala!

Related posts

Ljudi bez detinjstva (Poslednji svedoci, Svetlana Aleksijevič)

Libartes

Volim žene, ali samo mog tipa

Libartes

Šta fali Onjeginu?

Libartes