Nova melanholija i druge pesme Žerara Malange
Botl ov Smouk Pres, Njujork 2021
Piše: Nina Živančević
Preda mnom je knjiga čija lepota obrade, znači korice, odmah skreće pažnju; međutim, kako je knjigu napisao u jednom produženom dahu „ugledni pesnik, fotograf i Vorholova Superzvezda“, moju pravu pažnju je zgrabio pre svega njen sadržaj – malo je knjiga koje otvorite i ne možete da se zaustavite u čitanju sve do poslednje stranice! Bilo je to neko čudno iskustvo pre svega za mene koja je Malangu uvek poštovala prevashodno kao vrhunskog fotografa, širokogrudog organizatora svih kulturnih dogadjaja, u Njujorku a i u Evropi, zatim kao dragog prijatelja koji je naslovio neke od mojih knjiga i podržavao moje višejezično, a suludo pismo godinama.
Žerar-kao-fotograf: na polici i na zidu sobe okačene su mi Žerarove fotografije, portreti moga sina kao bambina, dok ga nosim ili kupam, ali slični motivi „Bogorodice i deteta“ vidimo u Malanginoj seriji albuma sa „Bogorodicama“ (najpoznatiji je onaj sa top-modelom, Ines de la Fresanž i njenom bebom). Ako je iko posumnjao da Malanga nije pravi Italijan, ako baci pogled na ove fotografije shvatiće da je reč o italijanskoj tradiciji reprezentacije Svete porodice koja traje nešto duže od petnaest vekova.
Hajde da se ipak vratim u vreme kada sam pokušavala da čitam njegovu poeziju i nije mi to nikako prijalo – nisam razumevala tačno njegove reference zato što sam čitala njegovu poeziju sporadično, fragmentarno, kao individualne pesme. Kada mi je nedavno Nova Melanholija pala u ruke, počela sam da čitam njene pesme podeljene u šest poglavlja kao odrešeni narativ kojim se ipak provlači jedinstvena nit. Ključ za čitanje pesnikovog remek-dela nam daje sam pesnik, Italijan, koji je rođen i odrastao u njujorškom predgrađu Bronks i koji se rano proslavio „umetničkim šegrtovanjem „kod mušičavih zvezda”, Endija Vorhola i Virdžila Tompsona. Jednom mi se poverio – najteži zadatak koji je obavljao godinama bila je jutarnja pomoć zahtevnom Vorholu, da bi u poslepodnevnim časovima pomagao još težem liku, Tompsonu. Međutim, u najtežem predgrađu Njujorka, Bronksu, Malanga se trenirao za najteža iskušenja i radne zadatke, te je prvi deo knjige prigodno naslovljen „Odrastanje u Bronksu“. Sadržina pesama koje čitamo kao dugu novelu ili čak poetski roman, sastoji se od sećanja italijanskog dečaka koji okružen očevom pažnjom, te raznim tetkama i tečama odrasta u mladog radnog i samodisciplinovanog Amerikanca koji, baš kao i njegova emigrantska porodica veruje u San – ako radiš mnogo i teško, zaradićeš jednog dana i postaćeš slavan, ili već tako nekako.
Prvu fotografiju Malanga je napravio pred kućicom jednog drugog velikog sanjara, pesnika Edgara Alana Poa; možda je to baš bio i prvi put da se pesnik susreo sa „efektom slave“ ili sa pričom o nekom slavnom. U pesmi „Žerar Malanga, 1943 – do danas“, pesnik Malanga komentariše fenomen: „Svi te samo pamte kad umreš. I to potpuni stranci, zamisli! /Pamte te po onome što su čitali o tebi. Kažu, proživeo je svoj život!…“
Ovde nas Malanga, Ovidiju nalik, vodi kroz lavirint njegovih ličnih uspomena i seća se gotovo svake slavne osobe koju ne samo da je u životu sreo, već sa kojima je bio na „ti“ i ne samo to, on imenuje kod svakoga onaj redak kvalitet ili osobinu koja je upravo tu osobu načinila slavnom, u očima „potpunih stranaca“ koji su im donekle zavideli jer, eto oni, nikada nisu uspeli da žive svoj sopstveni život ili ne bar na poseban način kako je to uspelo pesniku.
U drugom delu knjige koga je naslovio „Proživljeni životi“, Malanga analizira živote svojih bliskih prijatelja koji su istovremeno bili „slavni umetnici“ trudeći se pritom da nam otkrije lažnu sliku koju su nam mediji i štampa stvorili o njima. Složila bih se da je Malangin napor pri ovom poslu veličanstven, jer sam se, šegrtujući godinama kod Alena Ginzberga i sama uverila u suptilnu opakost fenomena „lažnog portretisanja“ neke poznate ličnosti. I Malanga pravi duhovite portrete slavnog Ginzberga i njegovog pratioca, Pitera, u pesmi „Piter Orlovski, 1933-2010“. U ovoj pesmi naročito, on ističe činjenicu da kada iz života neke slavne osobe izuzmemo ono neobično, nepoznato i nepredvidljivo, ostavljamo osobu sa onim običnim, poznatim i predvidljivim koji su često zanimljiviji elementi od onih neuobičajenih.
Zanimljivo je primetiti da portreti koje pesnik ovde pravi, portreti njegovih prijatelja – džez kompozitora Sesila Tejlora, filmskog reditelja Nikolasa Rega, te pesnika Ingeborga Bahmana, Gavina Maksvela ili Majkla MekKlura isto toliko verodostojni i upečatljivi kao i njegovi čisto fotografski portreti mladih bogorodica i njihove novorodjenčadi. Treba istaći da je on uvek koristio različite medije da bi iskazao istu temu ili sadržaj! Htela bih da podvučem da Malanga, pravi Amerikanac iz Bronksa nikada nije imao u glavi neku nejednakost demokratski orijentisane Amerike — za njega nije postojala bilo kakva razlika između Vorholove „Edi Sedžvik, superzvezde“ i nepoznatog „Denisa Digana, ljubitelja života“ koje je Malanga opisao u svojim pesmama.
U sledećoj sekciji koju je pesnik naslovio „Priče“, poglavlju koje prati „Živote“ i nestajanja nekih Malanginih prijatelja, vidimo da ih je pesnik fotografski uobličio kao brze instant fotografije, polaroide, za raliku od prethodno razgrađenih portreta u poglavlju koje mu prethodi. U ovom poetskom ciklusu pesnik očekuje da napravimo jedva čujnu razliku između Rajner Marije Rilkea i Malanginog druga iz osnovne škole Roberta Hajdena koji su stvarnosno ali imaginarno naslikani i u sledećem poglavlju „Dok sanjamo od 4 do 6 sati ujutro“.
U ovom delu pesnik definiše svoju poetiku i pri tom neprestano meša san i realnost što jeste određena tehnika i iskustvo koju su primenjivali klasični majstori slikarstva ali i pesnici poput Šekspira i Džon Dana (kao u pesmi Spavati možda čak sanjati). Kao mnogi od nas koji smo stupili u „zrelo doba“, Malanga pesnik počeo je da doživljava „priliv sećanja koji otiče kroz sneno sito“ /“6:20 ujutro“
Usmeren prema nekim istočnjačkim religijama a i prema Frojdu, našem zapadnjačkom nasleđu, Malanga je počeo da skuplja snove kao deo realnosti. Ono što je upravo lepo u tim oniričnim pesmama je njihova posebna primena fotografske tehnike „duple ekspozicije“ koju Malanga primenjuje i u svojoj poeziji. Pesme poput „Robert Dankan“ i „Pesma lično meni“ svedoče o posebnom neurološkom procesu koji nazivaju „lucidnim sanjanjem“ gde pesnik prolazi kroz izmešane stratosfere jave i sna.
Iskrenost i osećanje duboke usamljenosti pak u pesmi „San 17-VI-19“ odaju pesnikov herojski stav.
U pogledu suočavanja sa krajem života, jer on jednostavno konstatuje „Život čini mi se, približava se kraju. Ptice iznad prozora žvižduću pesmice da bi me probudile. Vreme da nahranim moje mace. Vreme da zaboravim sve ono što sam se trudio da upamtim. Došao je čas da sve počnem iz početka..“
Ovde, pri kraju četvrtog poglavlja zanimljivo je primetiti da se Malanga približava poeziji romantičara Šelija koji je podvukao da je „pesnik biće najmanje poetično od svih bića“ u smislu da jede, spava, mazi njegove ljubimce, kao svaki drugi čovek. Jedina razlika između pesnika i ostalih je da pesnik neprestano pokušava da sve svoje radnje stavi u reči… U ovom duhu smo se približili petom delu knjige koji je odista posvećen piscima, tačnije ceo pripada Virdžiniji Vulf. Naslov ovog dela „Prava epifanija“ uvodi nas u poslednji deo naslovljen „Nova melanholija“ gde se pesnik pita „ko u stvari nastanjuje svu našu vascelu melanholiju“ što transcendentalno prevazilazi naše znanje o ljudskom duhu, ali je važno istaći da je Malanga veliki u traganju za odgovorom.
Poslednji, šesti deo, kao i cela istovetno naslovljena knjiga, je čudno ispisan u smislu da u njemu lako nalazimo barem tri nezavisna nivoa poetske misli: kao što savremeni avangardni francuski kolega Olivije Kadio kaže „tu se nalazi tekst u tekstu, u njemu je priča koja utiče u nekoliko paralelnih tokova pripovedanja, u njemu nalazimo istovremeno smisao i njemu suprotan besmisao, ali ova suprotna reagovanja duha u poeziji obogaćuju je muzikom i smisao je čisto muzički.“ Kao posledica, čitanje ovakve poezija daruje čitaocu osećaj da se nalazi u kretanju, u odrešenom fluksusu sopstvenog napora da nastavi sa čitanjem te poezije. Ove pesme su surove jer uglavnom opisuju starenje i učne posledice tog procesa koji nazivamo pozno doba, ali ako je surovost cena koju je pesnik morao da plati da bi ostao stvaran i objektivan u pisanju, shvatićemo sa većim razumevanjem i ljubavlju njegovu pesmu poput one „Ne idi nespreman u duboku noć“, koja je parafraza čuvene pesme Dilana Tomasa, a koju je Malanga toliko dobro razumeo.
Poslednji deo Malanginog novog opusa pesnik posvećuje isključivo anonimnom čitaocu kome poručuje da je pesnikova dužnost da „ide uvek stepenicu dalje“ (Crnjanski) ili „da napravi nešto novo“ (Ezra Paund). Njegovi stihovi su sledeći „a ipak stihovi su se nizali neuništivi, kao oluja koja se stalno budi, zaklonjena nekom odsutnošću koja stoji namesto tvog prisustva.“ Osećamo ovu smenu prisustva i odsustva da suptilno vlada celom Novom melanholijom.
Nina Živančević: Pesnikinja, esejistkinja, prozna autorka i umetnička kritičarka, Nina Živančević je objavila svoju prvu knjigu «Pesme» 1982. godine, za koju je dobila nagradu Branko Radičević, za najbolju prvu pesničku knjigu. Laureatkinja književne nagrade Z-Press iz Njujorka. Objavila je petnaest knjiga poezije na srpskom, engleskom i francuskom, kao i četiri knjige pripovedaka i tri romana u Parizu, Londonu i Beogradu. Njene studije o Milošu Crnjanskom (doktorski rad, 2001) i o umetnicama u egzilu objavljene su u Francuskoj. Prisutna je u brojnim antologijama svetske savremene poezije.
Nina Živančević je bila član brojnih književnih i teorijskih redakcija: Delo, Književne novine, New York Arts Magazine, American Book Review, East Village Eye, République de lettres, a u skorije vreme uređuje časopis za balkanološke studije Au Sud de l’Est kao i filozofsko-antropološki časopis Intempestives pri kući l’Harmattan u Parizu. Različiti zanrovi njenog dela doživeli su brojna izvođenja na radiju i televiziji u Beogradu, Londonu i Parizu.
Radila je u pozorištu, sa Living Theater i Wooster Group u Njujorku, a predavala Teatar savremene i istorijske avangarde na univerzitetu Paris 8, kao i u brojnim pozorišnim laboratorijima u Evropi i Sjedinjenim Državama. Predaje književnost i avangardni britanski film na Sorboni i Katoličkom institutu u Parizu.