Zana
Piše: Aleksandra Jovičić
Zvala se Zana. Njeni su držali fotografsku radnju na raskrsnici gde su se nalazila jedina dva semafora u gradu. Semafori su često bili u kvaru i niko nije sasvim shvatao njihovu svrhu, budući da je saobraćaj bio prilično redak.
Zana je ponekad radila u roditeljskoj radnji, zamenjujući svog starijeg brata, a ja sam ponekad čekala mamu da doputuje s posla iz Prištine. Autobus je stajao u blizini raskrsnice.
Zana je govorila iskvarenim srpskim jezikom, ja nisam znala reč albanskog, izuzev par psovki. Nisam sigurna da sam i njih izgovarala kako treba.
Jednog prohladnog dana autobus je po običaju kasnio. Na jugu Kosova vreme je oduvek relativno, etnički sukobi trajali su vekovima, a često nam se činilo da su otpočeli tek nekoliko dana ranije. Primetila je da se smrzavam kraj semafora na kome je bez prestanka treptalo žuto svetlo i pozvala me da uđem u radnju, da se ugrejem. Mislim da joj je bilo pomalo dosadno, u to vreme ljudi su bili zaokupljeni drugim stvarima i više su se trudili da zaborave određene trenutke, nego što su imali želju da ih ovekoveče na fotografijama.
Bile smo vršnjakinje, odrasle u istom gradu, a ipak jedna drugoj potpuni stranci. Kada me je pozvala da uđem, na trenutak sam se snebivala. Učinilo mi se da to ne bi bilo u redu. Otkako znam za sebe kretala sam se u istom krugu ljudi, oni drugi obitavali su kraj mene, ali u drugom svetu, odvojenom nevidljivim metafizičkim granicama. Ti su se svetovi retko ukrštali. Ipak, povučena najviše radoznalošću deteta, zakoračila sam unutra. Radnja je bila nalik mnogim fotografskim radnjama koje sam kasnije posećivala. Imala je stakleni pult, ispod stakla su bile izložene fotografije koje je majstor smatrao najuspelijima. U izlogu se nalazilo par sličnih, trebalo je da posluže kao reklama i svojevrsna izložba umetničkih radova.
Posebnu pažnju privukla mi je velika fotografija na kojoj se nalazila nasmejana devojka u raskošnoj crvenoj haljini. Preko grudi je nosila lentu, a Zana mi je objasnila da je to mis Kosova. Zagledana u njene smeđe oči pomislila sam može li se graditi sreća u zemlji u kojoj se i lepota deli po nacionalnoj osnovi.
Dani su prolazili, sivi i tmurni. Bila je ružna jesen u našem malom podeljenom gradu. Zana je pričala o običajima lokalnih Albanaca, o kojima sam tako malo znala, ispitivala me o našim običajima. Posebno je bila fascinirana smrću i svim ritualima koji je prate. Govorila je o plemenskim podelama svog naroda, slikovito je opisivala još uvek živu tradiciju krvne osvete, često detinje preterujući. Želela je da upozna moj svet. Setila se jedne velike pravoslavne sahrane koju je posmatrala iz radnje pre par dana. Čudilo ju je što i žene prisustvuju sahranama, kod Albanaca to nije bio slučaj. Rekla je i da nikada nije videla toliko ljudi u jednoj povorci i pitala me da li znam pokojnika. Ćutke sam odmahnula glavom i nastavila da odgovaram na njena pitanja u vezi sa srpskim običajima. Govorila sam o prvoj suboti, svakodnevnom izlaženju na groblje prve sedmice nakon sahrane, o iznošenju hrane na grob, prećutavši da sve to govorim iz sopstvenog iskustva, da je pokojnik moj otac i da nam se život izvrnuo naopačke.
U tom neobičnom druženju htela sam da budem neko drugi, htela sam da još jednom budem obična, neprimetna. Nisam želela da u Zaninim očima primetim isto ono sažaljenje kojim su me obasipale devojčice iz razreda, iz ulice. Zana je pristala na tu igru i nikada nije otkrila da zna da lažem.
U to vreme skupljali smo mirišljave sličice sa likovima omiljenih glumaca iz latinoameričkih serija. Zanin otac nabavljao je birane komade iz Prištine koji se nisu mogli naći u drugim radnjama. Znajući za moj hobi, moja tajna prijateljica me je svakog dana dočekivala sa novim primercima koji su učinili moju zbirku daleko najpopularnijom u ulici.
Vreme je odmicalo i mi više nismo razgovarale o običajima naroda kojima smo pripadale. Ćaskale smo o običnim stvarima koje su interesovale sve devojčice naših godina. Naši roditelji nisu znali za ta popodnevna druženja, prećutno smo se složile da im se to verovatno ne bi dopalo, pa smo odlučile da svoju tajnu sačuvamo za sebe. U danima kada su se razlike među nama svuda okolo sve oštrije isticale, Zana i ja smo provodile bezbrižne trenutke sakrivene iza pulta radnje, okružene srećnim trenucima i nasmejanim licima zauvek zarobljenim na fotografijama.
Ubrzo je počeo rat, Zanini roditelji su zatvorili svoju radnju, ljudi su se zatvorili u sebe i ulice našeg grada postale su pozornica sukoba dojučerašnjih sugrađana. Nekoliko meseci kasnije bili smo primorani da napustimo naš mali grad. Nikada više nisam videla Zanu, ali sam joj zavidela što je pripadala pobedničkoj strani, što će nastaviti da sedi za pultom okružena srećnim fotografijama i zaboraviti da je ikada imala zabranjenu prijateljicu.
Godinama kasnije shvatila sam da sam se prevarila, saznala sam da su se njeni odselili u inostranstvo pred završetak rata, tek nešto malo posle nas. Radnja im je srušena i na njenom mestu sada je neka druga firma.
Zamišljajući ulice našeg rodnog grada u kome više nije bilo ni Zane ni mene, pitala sam se da li je zaista iko pobedio u tom besmislenom ratu.
Aleksandra Jovičić: Rođena u Prištini, odrasla u Orahovcu. Diplomirala je na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Univerziteta u Beogradu, masterirala na Departmanu za srpsku književnost i jezik Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Piše poeziju, kratke priče i eseje. Njeni radovi zastupljeni su u domaćim, regionalnim i inostranim časopisima i književnim zbornicima. Dobitnica nagrade Mak Dizdar mladom pjesniku za najbolju neobjavljenu zbirku pesama (Stolac 2017). Zbirka Lutanja objavljena je i promovisana u Stocu 2018. godine u okviru festivala Slovo Gorčina.
Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Proza.