Tražim oprost od Lune
Tražim oprost od Lune
koja grli noćno nebo
visoko i necelovito
iznad škole moje dece
Neobičan prizor
škola u praskozor
mirna i tiha
pod mesečev svetlozor.
Tražim oprost od zaslepljujuće lepote
mog naleta ljubavi,
uvek čekajući moje srce
da prestaje da saznaje
da me otkriva –
predivno ništavilo
svuda oko škole prekrivene mesečinom.
Tražim oprost od Lune
„Predivna si“, šapnula sam, „oprosti“
„Nikada mi nisi dostavila račun“, rekla sam, „oprosti“
„ili se naljutila“
Tražim oprost od Lune iznad škole
U utorak veče, u Veksfordu.
Vidim godine i godine dece i nastavnika
Vaspitača i Direktora
Roditelja i Staratelja
toliko zauzetih i svetlucajućih
poput duhova koji zaslepljuju sjajem
Nisi ih mogala videti…
Kapije njene ljubavi
sadržale su njihov svet
Tražim oprost od Lune
„Skrenula sam pogled, oprosti“
„Nisam bila mudra poput tebe, oprosti“
„Bilo mi je hladnjikavo nakon nedugog stajanja u mraku, oprosti“
Tražim oprost od Lune
Ona je još uvek tamo
Bivajući samo mesec
More, o, More
(izrecitovati u dahu)
More, proroče, psssst!
Tihi zvuk mirno lebdi
kotrljajući se preko talasa poput mog zamahnog
slobodnog pada i leta sa tobom
moja sirota odrpana dušo pobednika
Nedođija i divljih konja
izbalansirana svakog dana na nevidljivim visokim vrhovima
uzdasi momenta uzdasi, sanjalački trenuci
trena kada svi odustanemo
uzdasi vazduha koji udišemo
bol koju osećamo
radost u nama svima
večnim svima
nemogućim svima
sve naše nedođije
more, pena, kapljice
divlje i nasumične
litica svih naših početaka, sredina i krajeva
na kraju svih naših razdvajanja
Psssst! More, o, more
Predivna udaljenosti…
Sveto ostrvo
Bejah začepljena poput umorne cevi
Rečima ljudi koje više nisam mogla da usrećim
Bolest
navukla je izmaglicu nad letom
Iznova i iznova, postala sam
Svoja pokojna majka
Njeno žongliranje postalo je sada moj jutarnji ples po kuhinji
Njen osmeh kroz žalopojke ljudi
postalo je tetovaža na mojoj butnoj kosti
„Neki se venčaju zbog ljubavi, neki zaposednika, a neki za osobenjaka“,
pevale su dve male devojčice odbijajući se o trampolinu u komšiluku
Kuća mi beše prljava,
baštenska vila koju izmislih da razveselim dvorište bila je šibana vetrovima čitavo leto, a zadnja vratanca bila su slomljena, klateć’ se skoro svake večeri poput jezivogznaka sa kafane napuštenog grada
Previše se smejah za dobrih dana, a sada se ne smejem uopšte i
svakodnevno imam onaj izraz lica koji nekoć imah samo u snu.
Pogled koji je moja baka imala
sedeć’ u visokoj stolici sa nekoliko brojanica nakon godina preživljavanja najgoreg.
Salacija obasuta litorinama i molitvama…
Njeni prevoji behu čišćenje ribe i guljenje krompira…
Noću, kada bi spavala, zvezde bi se smejale njenim snovima, a njena duga siva
kosa rasplela bi se i plutala poput sirene, dok bi mreže hvatale njene izgubljene bisere…
Nikada nisam zapamtila bivajuć nekoć sama s njom
samo prašnjavi kratki pozorišni prikazi nje ponavljali bi se u mom srednjedobskom umu
Češće je uzdahivala no govorila, a brda i jezera behu deo njenog jezika koji
nisam umela da govorim
Odlučih da ću da odem na ostrvo
Iscrpljenoj, činilo se bolje nego čistiti kuću.
Bilo je sunčano
znala sam put
preko mog uma beše navučena paučina
Stigla sam u podne, bila je gužva kao nikada do tada.
Crkvena zvona zvonila su tokom sahrane
Ugledah devojčice koje mašu
Alisa1 Alisa (Alice) simbolizuje cvetlost, dok Niamh simbolizuje plemenitost i kći je boga mora; Trasti je pas iz filma Lunja i Maza, prim. prev. sa suncobranom i Niam saTrastijem
Dve devojčice cveća ispred jezera koje beše puno belih ptica i labudova
Srodne duše isprepletane ranama
Kasnije šetah ostrvom sama isprobavajući brojanicu koju kupih u prodavničici
Ništa se nije desilo
Spustih belo pero na stopalo statue sa kamenom, da mi čuva žrtvu prinetu
Zapalih sveću kod svetog bunara
Dečak na biciklu prošao je, vozeći „bez ruku“
Bele ptice odjednom su uzletele, a ja sam zamišljala da je sve to predstava samo za mene
Svetlucajuća voda beše prepuna dečijeg smeha,
mladunčad koja su trčala svojim majkama,
večitih snova mladih ljubavnika,
hvatajući ribu uz pomoć štapa
osećaj vožnje nizbrdo
rosna trava na umornim stopama,
delfini koji skaču
pliske i psi
i muzika večitih leta u svim srcima…
’Samo je da Vinči mogao da naslika takvu vodu’, pomislih vozeći kući
posmatrajući četiri male ptice na žici kako uslišavaju moje molbe
Tamo gore, moja Baka postavljala je još jedan sloj zemlje na vatru slušajući dete kako peva malu pesmu o Svetom ostrvu
’Lepa divljina’, niko nije šapnuo… ’O, da’, izusti ostrvo.
David i Orion
Stara monahinja hodala je plažom uznemirena,
ljuta i ljutito gunđajući, što monahinje često najbolje čine
Davida je krivila za nejednak
pesak i anonimno more, drvlje i
kamenje bolesne duše sveta
Malo njih, ako iko, mogaše govoriti njenim jezikom,
mislim, ko je ikada oričao sa Davidom
direktno i iskreno besan?
Orion2 Orion je ženskog roda u pesmi, prim. prev. nije govorila monahinjij jezik
ali ga je ona razumela kao azbuku
tišine i pamćenja
Orion je od nedavno u sve sumnjao, pa i u njenu
moć da sumnja dobro.
Noću bi gledala scene iz starih opscenih
crno-belih filmova kao da bi time
naglasila kontrast između igre živih boja mesa
i krvi, te mnogo tamnije noći duše
zaodenute u duge i sjaj sunca
Opraštanje, prirodni točak nove
zemlje zaglavio se u blatu
arogantnih informacija i lepljivog nepoverenja
O, kada bi sve opet bilo jednostavno,
da posmatramo lepršave stvari poput mehurića ili mekanog
semena kako lebdi spontanom gracioznošću
do nepoznatog mesta
Da sahranimo neprijatelja u mekani pesak ostavivši
usta neprekrivena i jedno uvo da u njega mumlamo
pesmu duše
Kotrljati se, kotrljati i kotrljati niz mala meka
brda, osećajući napuštenost godina i
rana i iznova vrtoglavicu mladosti
Njegovi čudni načini nikada ne broje dane
hvatajući se za opstanak sa oborenom
usnom kao što to često imaju
muškarci na visokom tronu
Da bućneš stopala u mali potok usput
ne znajući koliko si lepa
sa drugom koji se kikoće iza tebe, oboje
stidljivi i sakriveni poput malih cvetova
za koje niko nikada nije smislio ime jer cvetaju
samo jednom
Da umemo ponovo da se zarumenimo zbog sitnica,
slatke stidljivosti zbog kojih nas naš Gospod voli,
a koji zna gde je naša istinska Nedođija.
Da držimo ogledalo Života izokrenuto
sa rukom ispruženom na mestu
gde ehom odzvanja naše „NIŠTA“,
slušajući kako se smeh braće i sestara
zgušnjava sa uzvraćenim našim uzvikom…
’Ponekad sa sobom nosim žal
sveta’, rekao joj je Klovn jednom…
Voleo je da čučne i duva dim
u odžak što je njoj oduvek bilo zabavno….
Orion je nosila gomilu veša dok
je filozofirala o magiji i lagano dodirivala
dirke klavira.
Hranila ga je jajima i koštanom srži sve dok
se nije srušila na pod, isuviše slaba
za neobuzdanosti i magije, kao što se njena majka
nekad srušila pre nje…
Poljubio ju je u čelo i spustio
u dlan prsten od žvakaće gume dok
je opelješio njen džep svirajući usnu harmoniku
na izlasku
Uvek je bio najbolji na sceni, a
dramske situacije su mu bile omiljene
između ciganskih svađa, primene oklutnog
i tako čestog izvođenja lokalnog saveta pred sud!
Bezimeni ljubavnici pojavljivaše se sada samo
u snovima
Nepoznati alhemičar sa različitim
religijama, stranci na obali, sasvim drugačije pleme…
Toliko daleko od kuće, putovala je kroz
vreme
Voda u čamcu bivala je sve viša
Dovoljno visoka da njeni poslednji delići isplivaju
iz njenog džepa koji je Klovn
nekoć opelješio
Posmatrala je stare gospođe kako im se tresu ruke
u kojima stiskaju svoje brojanice dok se drveni
čamac klatio gore – dole na
morskoj pučini bez mesečine
I dok su talasi uljuljkivali umorne oči
u san
Orion se pitala da li će tihe stare statue
Ikada progovoriti
o Davidu…
Sa engleskog prevela Ljiljana Pticina.
Martina Mekatir je nagrađivana slikarka, bavi se i crtežom. Dobitnica nagrade publike od strane neprofitne njujorške organizacije “Pen end braš ink.” (“Pen and Brush inc). Radovi su joj objavljeni u antologiji “Skaldi ditejl” (“Scaldy Detail”).
Njeni radovi potiču pravo iz srca i veruje da je pesnički izrau najsnažniji kada je jednostavno povezan sa unutrašnjošću našeg bića.
„Ciganin ne poznaje plesna pravila niti su drozdu potrebni časovi pevanja.“
Kada smo u saglasju sa svojom pravom prirodom, dešava se magija, a glavni sastojak je ljubav, ljubav prema sećanjima, iskustvu, postojanju, radoznalosti, mašti.
Kako u svojim slikama, tako i u celokupnom svom umetničkom izrazu služi se “tajnim govorom srca”. Nada se da će doneti malo radosti u ovaj svet.
Ljiljana Pticina (1985) Diplomirala je na Pedagoškom fakultetu u Somboru, a master iz opšte i komparativne književnosti je završila na Filološkom fakultetu u Beogradu i Novom Sadu. Trenutno je na doktorskim studijama na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Pohađala je letnju školu na Institutu Andrić. Piše, prevodi i bavi se književnom kritikom. Njeni naučni radovi, prevodi kratkih priča, kao i njeni autorski radovi, objavljeni su u raznim časopisima i zbornicima (Trag, Koraci, Kult, Avangard). Organizovala je dva književna konkursa 2012. i 2013. godine u sklopu Somborskog Karnevala. Godinu dana je bila urednica i kolumnistkinja portala Konkursi regiona. Radila je šest godina kao nastavnica engleskog jezika u centru za strane jezike, a trenutno predaje srpski jezik na internetu. Jedna je od osnivača i koordinatora grupe “Prevodilačko srce” koja je specijalizovana za prevode medicinske i humanitarne dokumentacije.
Ovaj članak je objavljen u septembru 2020, u okviru temata TELO.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.