Jedan dan setnog čoveka
(ili O melanholiji )
Izađeš u svetlost
i presaviješ se na pola
da bi nekako prošao kroz uske
i nepregledne prolaze duše_
Kakva groteska! ?!
Presamićen lutaš
od sata do sata
prstima bez jagodica
pomerajući kazaljke
u tunelu prigušenih osećanja.
Tako izgleda dan
setnog čoveka
u zemnom vrtu precvetalih boja.
Pomirenost nalaziš u
“Čemu sve ovo?“,
pitanju na koje ne očekuješ odgovor
,jer znaš da ga nema.
Ima_
višeglasja premorene ulice i
unezverene tišine
koja bi negde da se udene ,
sve joj smeta,
i ima željnog očekivanja (NEČEGA?)
izazvanog nedostatkom volje
I viškom lakrdijaškog entuzijazma
kome niko više ne veruje.
Prepuštenost prepuštenosti
usvajaš kao kloniranu definiciju ličnog
važnu samo i upravo zbog NEBITNOSTI
ponovljene
u milijardama informacija,
što te oslobađa odgovornosti –
prema svemu
prema sebi,najzad.
Melanholija je gotovo jedina nežnost
u ovom besprizornom određenju
“superiornog” zemaljskog bića
koje se tužno ogleda
u preklapanju
pretpostavke o sopstvenoj uzvišenosti
i frankenštajnske sumornosti slike
nespretno slepljene od krutih,
neobrađenih i jednoličnih komada mraka.
Čoveka su,
u ime Novog sveta,
za svetkovinu potištenosti i praznine,
očešljali i lepo odenuli
u licemerno – otmeno ,
po meri svakoga skrojeno –
Odustajanje.
Oblačna melanholija
Odjednom su,
ležerno nahereni iznad krovova,
oblaci postali ozbiljno sumnjivi
i samo će skloni maštanju
umeti da se izmaknu zavodljivoj senci
njihovih masivnih telesa.
Vreme je za cvetanje reči
licem okrenutih prema suncu,
za pevanje tišine,
one koju rađa nutrina
pupčanom vrpcom povezana
sa galaktičkim širinama,
u kojoj dišu svetlosti
u ritmu semena koje klija.
Nisu nam tu više od pomoći
umišljene misli
samo čistota
sama po sebi ukras
poput bisera
kad ga iznedri sedef školjka.
Žudeti za lepotom
davati joj svoja imena
prizivati je odanošću
i nuditi je svakome
ko se nađe na ovom putu
pomešanih putokaza.
Izmenjati glagol voleti
kroz oblike i vremena,
umetnuti u budnost i snoviđenja
grliti u samoći tu reč koja pripada svima
kao prijatelju tepati joj ,
izvoditi je u svet
pokazivati bez straha i stida.
Verovati sebi da joj bezuslovno veruješ
da ne bi
u moru toliko rabljenih
posustala
i nestala.
Prvi dan
Obrušio se iz nepojamne daljine
Prvi Dan
na prve od poslednjih
i snagom bujičnih voda,
svežinom mahovinastog mirisa
zapljusnuo, zatomio talase nesvesnog
spirajući oštrice neke začudne,
začuđene tuge
zagledane u odlazak svitanja
ispred nas
bez nas.
Ostajemo polako
u onome što smo odsanjali
ogrešivši se o blistavu moć
Prvog i Večnog Početka.
Ovo što vidimo
i slutimo imenom Budućeg vremena
opsena je tek,
lelujanje zastora na zategnutom konopcu
usred zalaska sunca,
misao
laka i nestalna,
izmaštana.
Doživljaj vizije
Čuo sam te
kada su u zoru
dva prozirna lelujanja
promakla kroz san.
Na crno-beloj podlozi
treperile su
slike iz nekih drugih života
I tvom glasu dodavale boje
sa svakom si bio sve glasniji
a moja strepnja sve veća.
Ne, ne podležem toj vrsti strahova
odavno vidim ono što drugi
prespavaju,
moje more ne potiču ni od čega spolja
samo one unutrašnje, najponornije
za mene zlokobne su
Stižu nezvane i odlaze
Kad im je volja.
Tvoj glas,
to što čujem
to je briga za drugoga
slutnja
da će nečija zora zaplakati
pre jutra.
Smrt jednog roditelja
Na vreme si umro
ne bi ti se svidela ova
nevesela gomila
u planetarnom krugu ponavljanja istog.
Evo, zatvorili su nam usta
glasove suspregli izdisajima
glođu koru velikog mozga
trik_informacijama
bauljaju ulicama nesrećnici,
razjedinjeni,
odvojeni mržnjom jedni od drugih,
kosti od mesa,
ni upola vični
da do kapije dosegnu
kako si ti umeo,
razuma potopljenog u sreću bezumlja;
njih prezir prema bližnjem čini treznim,
budnim do samogađenja.
Ni dvojica se složiti ne mogu
a oko tebe
kakva samo beše družba!
Uzalud si tada žalio
što život uzmiče puzeći
iz vena
I napušta telo još željno želja,
bila su to za umiranje
veselija vremena.
Danas,
umro bi više puta
gledajući
kako velike reči blede
kako otrcano zvuči
reč sloboda
ti,
ne po zvanju, već po načinu življenja,
Boem
do poslednjeg uzdaha,
ne bi izdržao tolike sumanute smrti
i što najgore je još
ne bi ti dali da umreš:
Iza nekih vrata
Sam, odvojen od nas,
samo bi jednoga od ovih
ubogih dana
uzneo se kao brojka.
Na vreme si umro
kažem ti
iako te nikad nismo prežalili
niti možemo.
Da nas sada vidiš
plakao bi,
prepala bi se tvoja onostrana čistota
Od tolikih
Gadosti
i jada.
Između dva meseca
Između dva Meseca hodaš ,
Plavog i Žutog,
po tankoj užarenoj žici
spletenoj od zašiljenih zvezda,
gaziš po bolu bos
utiskuješ ga u stopala
ožiljci se sklapaju u drevna, modra slova
koja tvore, po ko zna koji put,
nova značenja.
Odašilješ ih na adrese nepoznatog sveta
dezorjentisan,
gologlav i užasnut _
od svoda čija se starost
ničim premeriti ne da ;
Nisi više plav
usisala te je senka Žutog meseca
dopustiće ti da se priviješ
uz njegovo lice,
osetiš kako je prisno
kao san deteta
kakvo si nekada bio,
previćeš rane, zaceliti žig
okupati se u mutnom svetlu
odenuti u grubu, težanu odeću
svojih predaka
i napokon
usnućeš buđenje,
silazak u nove korake,
govor tela, blagodet neznanja,
izmaglicu jutarnje dobrodošlice
na Zemlji
koja te još uvek čeka.
Ljiljana Gajović – diplomirala na odseku za Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Kao novinar i urednik na RTS-u bavila se fenomenološki temama iz oblasti književnosti razvijajući kratku formu televizijskih prikaza,kritika i intervjua sa domaćim i stranim piscima.
U okviru dnevnoinformativnog programa pokrenula rubriku Predlog za čitanje, tri godine radila rubrike o književnosti za Kulturni dnevnik RTS-a. Objavljivala književne kritike u časopisima „Beogradski književni časopis“, „Koraci“ , „Trag“ i „Braničevo“( u Braničevu objavljen i izbor pesama i kratkih priča).U RTS-u poslednje četiri godine uređuje kanal RTS Trezor.
Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.