Piše: Uroš Smiljanić
Pornografija je, zbog svoje veze sa seksom, jednom od najosnovnijih ljudskih funkcija u biološkom ali i socijalnom smislu, izuzetno raširen fenomen. Praktično ne postoji ni jedan medij za prenošenje informacija koji se ne bavi distribucijom pornografskog sadržaja – od fotografije i štampe, preko telefona (fiksnih i moblilnih, sa svojim bogatstvom servisa) i televizije, digitalnih fizičkih medija do Interneta – a brojne su teze kako je upravo distribucija pornografije bila presudna u evoluciji ovih medija.
Iako je danas teško dokazati ovakvu tvrdnju u vezi sa, recimo štampom (mada postoje tvrdnje da je ilustrovana zbirka soneta I Modi autora Pietra Aretina i Đulija Romana iz 1542. godine u značajnoj meri doprinela porastu pismenosti u Evropi, zajedno sa Rableovim pikantnim romanom Gargantua i Pantagruel (čiji se autor hvalio da prodaje za dva meseca količinu primeraka koje Biblija proda za devet godina) ili opremom za beleženje zvuka, nema nikakve sumnje u to da se u poslednjih nekoliko decenija može ispratiti vrlo jasna povezanost između razvoja tehnologije i biznis-prakse sa jedne strane i pornografije sa druge.
Osamdesetih godina prošlog veka tehnološki nadmoćni Betamax standard za kućni video oteran je na marginu i izbačen sa tržišta zato što je većina američke porno produkcije odabrala za svoj primarni distributivni medij lošiji, ali jeftiniji VHS. Pornografija ne samo da je u stopu pratila razvoj digitalne informativne tehnologije i Interneta s kraja osamdesetih – uz kruženje pornografskih ASCII crteža među korisnicima personalnih računara dovoljno jeftinih da ne budu više samo alatke u rukama profesionalaca, kao i zdravu, bujnu scenu amaterske proze razmenjivanu putem BBS-a iz kojih će kasnije nastati Internet kakav danas poznajemo – već je u poslednjih petnaestak godina prva u praksi isprobala mnoge od tehnoloških i poslovnih modela koji su danas neraskidivo vezani za rad (i život) na Internetu. Video-striming, plaćanje preko Interneta, verifikacija identiteta vlasnika kreditne kartice, sve su ovo prakse koje potiču ili su usavršene od strane porno industrije na Internetu, a koje su danas uobičajen deo poslovanja ogromne većine biznisa.
Količinu pornografije koju potrošači konzumiraju u naše vreme gotovo je nemoguće proceniti. Naširoko publikovana, a kasnije temeljito pobijana Karnegi-Melon studija s polovine devedesetih tvrdila je da je više od osamdeset procenata svih slika dostupnih na Usenetu bilo pornografskog karaktera, da se jedna trećina studentskih njuzgrupa bavi eksplicitnim seksualnim temama itd. Danas ovakve studije ne postoje i s obzirom na divlje bujanje pornografskog biznisa na Internetu i na jednako živo bujanje piraterije, gotovo je nezamislivo da bi se ona mogla izvesti.
Ali to nije ni potrebno. U svakom praktičnom smislu, pornografija je fenomen glavnog toka, mas-market produkt i distinktna tematska celina u kulturnom smislu. Neizbežna je u svakom mediju kojima se savremeni čovek služi i čak i bez učešća u robnonovčanoj razmeni, njena konzumacija među najširim slojevima stanovništva je bez ikakve sumnje velika.
A ipak, taj i takav masovni fenomen, taj i takav proizvod koga konzumira ogroman broj ljudi, ta i takva sekcija kulturnog života sa kojom svako hteo-ne hteo ima kontakt, tretirana je u potpunosti kao trivijalna pojava.
Delom iz razloga vezanih za javni moral (u mnogim državama proizvodnja i distribucija pornografskog materijala su zabranjene zakonom, ne samo u zemljama sa jakim verskim ideologijama na vlasti, već i u, recimo, Belorusiji ili na Islandu), delom jer se percipira kao bazična organska funkcija, nevredna viših slojeva ljudskog duha, pornografija u velikoj meri izmiče bilo kakvom ambicioznijem razgovoru, bilo kakvoj složenijoj analizi, bilo kakvom dubljem vrednovanju. Ako se u obzir uzme da se kuvanje u našem društvu neretko razmatra kao ravnopravna umetnička kategorija, da postoji jasan presek između svetova sporta/ fizičke kulture i kulture uopšte, da ne manjka akademske teorije koja se bavi efektima i mestom opijata u ljudskoj civilizaciji, odsustvo pornografije iz ovakvih rasprava time je upadljivije.
Razume se, moglo bi se argumentovati kako je seks tako prirodna ljudska funkcija da o njemu nije niti neophodno niti uopšte moguće govoriti u složenim, apstraktnim terminima rezervisanim za „duhovnije“ teme, međutim ova argumentacija ignorisala bi da se isto može reći i za jelo, pokret, piće, kao i očiglednu činjenicu da pornografija nije seks. Analogno tome kako slikarstvo, film i fotografija nisu samo dokumentarističko beleženje prizora, kako proza nije samo prepričavanje stvarnosti a muzika nije samo procesija „prirodnih“ zvukova, tako ni pornografija nije „samo“ prikaz, opis, apstrakt seksa.
Ili, u najmanju ruku, ona to ne mora da bude.
Pomaljanje značenja iz utrobe trivijalnog
Kao i svaka druga umetnička grana (u smislu da je umetnost „umjetna“, veštački proizvedena da korespondira sa nekim elementima stvarnosti), pornografija ima potencijal, moć i otvoreno polje da se bavi ogromnim brojem motiva, nebrojenim estetskim pitanjima, sociološkim opažajima, fenomenološkim opitima. Samo zato što je načelno vezana za seks (kao što je poezija načelno vezana za metriku ili slikarstvo za boju) to je ni na koji način ne sprečava da se uhvati u koštac sa ozbiljnim pitanjima vezanim za Čoveka, društvo, istoriju ili etiku. Štaviše, seksualni podtekst koji se može identifikovati u ogromnom broju ljudskih aktivnosti čini je prirodnim kandidatom za medij (ili umetničku granu?) koji će se baviti najširim spektrom tih aktivnosti i učestvovati ravnopravno u raspravama o stanju čovečanstva.
Da bi, međutim, ona dobila priliku da to i učini, potrebna je promena paradigme. Pornografija će postati ravnopravan diskutant drugim medijima i umetnostima a na polju svih tema koje se smatraju duhovno relevantnim, onda kada sama sebe počne da doživljava kao sadržajem, zapravo značenjem, ispunjenu. No, kako su u njenoj istoriji sadržaji sa ambicijom da prenesu značenje bili u ubedljivoj manjini u odnosu na celokupan korpus radova, bezbedno je pretpostaviti da do spontanog proizvođenja i prevladavanja pornografije sa (percipiranim) značenjem/ svesnom pretenzijom na značenje neće doći.
Zbog toga je legitimno postaviti pitanje da li je pornografiji potrebna kritika. Može li kritika kao skup filozofskih načela i metodoloških pristupa pomoći pornografiji da sazri i pretvori se u glas društvenog iskustva/ žudnje/ podsvesti/ komentara umesto da ostane trivijalna zabava za luzere koji ne mogu da nađu devojku?
Jednako legitimno je, naravno pitati da li je ovaj „veštački“ način podsticanja evolucije medija uopšte poželjan. Ima li smisla insistirati na značenju tamo gde nema ni želje da se ono stvara?
Legitimna sumnja, ali i sumnja kojoj nema mesta utoliko što je jasno da značenje i kritika koja ga tumači, vrednuje i komentariše najčešće nastaju zajedno, hraneći jedno drugo ambicijom da kažu nešto što već nije rečeno, da budu prvi pioniri na novom kontinentu svrhovitosti.
Paralele sa drugim formama umetnosti/medijima koji su decenijama smatrani trivijalnim se mogu lako povući. Strip je za manje od sto godina od kada je prepoznat kao (pre svega komercijalni) medij napravio ogroman progres od gegova Žutog dečaka do Huga Prata, Mebijusa, Alana Mura, Suehira Maruoa. Video igre su za manje od pola veka prešle put od grubih apstrakcija kosmičke borbe do rasprava o Objektivizmu, do indukcije sinestezije , do složenih socijalnih eksperimenata u permanentnim virtuelnim svetovima.
Zašto ne i pornografija? Ona je svuda oko nas. Kritika je ono što nedostaje. Sistem prepoznavanja signala, simbola, slika i obrazaca, sistem vrednovanja implicitnih i manifestnih značenja, metodologija diskutovanja, ključno, relevantan medijum za tu diskusiju, mogućnost da se ideje i slike testiraju, sagledaju iz više uglova, odbace, mutiraju. Ni strip ni video igre nisu svoju semantičku evoluciju doživeli u vakuumu. Ona je išla ruku pod ruku sa razvojem rasprave o njima, o medijima, značenjima, odnosu medija prema drugim medijima, ljudskoj istoriji, društvenim zbiljnostima. I njihova evolucija – samih medija i kritičarskog aparata vezanog za njih – nije ni izdaleka gotova.
Anatomija značenja, značenje anatomije
Kritika koja bi se ozbiljno bavila pornografijom morala bi da razvije novi set termina, da se smelo upusti u prevrednovanje vrednosti. Trenutno dostupna javna rasprava o pornografskim sadržajima – prikazi gledalaca na sajtovima koji prodaju pornografske DVD-je ili ocene koje se daju na amaterske pornografske priče na Internetu – najčešće se bave samo tehničkim detaljima i merenjem subjektivnog nivoa indukovanog erotskog uzbuđenja. Ali ovde nedostaje sofisticiranost koju bi kritika mogla da donese. Da se, za početak govori i o tome „zašto“, ne samo „kako“. Da se anatomija uzbuđenja mapira i poveže sa širim spektrom ljudskih iskustava nego što je arhetipski seks-u-spavaćoj-sobi (koji je uostalom i najređi u pornografiji). Da se psihologija pojedinaca, grupa, polova, nacija, klasa prelomi kroz prizmu pornografije – medija što tradicionalno uzima karakteristične elemente ljudskog nesvesnog i od njih gradi složene simboličke konstrukte.
Ovakva rasprava o pornografiji možda neće iz korena promeniti način na koji se pornografija pravi (a sigurno ne način na koji se pornografija većinski gleda) ali će doprineti jačanju gornjeg sloja ambicioznije pornografije, one koja može da sebi priušti uživanje u višku – višku novca, estetike, značenja – i, ključno, razmenu tog viška. Ovakva pornografija će želeti da komunicira jer njen primarni motiv za nastanak neće biti samo novac generisan prostim seksualnim uzbuđenjem kod potrošača. Uostalom, pornografija je danas karakteristična po tome da profesionalni studio sa opremom i osobljem, skupim glumcima, kamermanima i montažerima ima jednake šanse za uspeh kod publike koliko i lokalni đilkoš koji subotom uveče snima sebe i pijane šiparice iz drugog sela kako opšte u štali, a nedeljom aplouduje te snimke na svoj server na kome možete platiti dva dolara za 24 sata pristupa svim sadržajima. Kvalitet produkcije nije karakteristika koja će vam nužno dati prednost, a Internet je poništio i logističku snagu tradicionalnih lanaca distribucije.
Ne, pornografija više klase budućnosti o kojoj pričamo će se razlikovati po temama, ali prevashodno po toj želji da komunicira, da bude deo šire rasprave o odabranim temama, da uđe u klinč ne samo sa konkurencijom već i sa kritikom, sa publikom koja takođe želi da priča, ne samo da masturbira.
Jer, neke teme postaju jasnije tek uz masturbaciju, stvarnu ili implicitnu. Ako je Lirijeva kulturna revolucija šezdesetih korišćenjem Hofmanovog dietil amida lizergne kiseline iz svakodnevnih iskustava izvlačila onostrano, iz bujice trivijalnog izdvajala molekule značenja za koje u početku nije postojala ni terminologija ni kontekst u kojem bi se tumačila, onda zašto slično ne bi važilo za seks koji nikada i nije bio trivijalan, a koji prelomljen kroz simboličku mašineriju pornografije otkriva značenja stara koliko i ljudsko društvo?
Jer, seks je uvek bio socijalni fenomen a masturbacija samo njegova offline varijanta, sa zamišljenim partnerima i fantaziranim komunikacijama. Pornografija o socijalnom može mnogo da kaže, baš onda kada, nalik drugim krivim ogledalima (satiri, nadrealizmu…) njegove elemente uvećava, pojačava im detalje, kada ekstrapolira njihove motive i pretvara ih u poopštene iskaze.
Jer, i pre Markiza De Sada postojao je seks zasnivan na odnosima moći, ne na odnosima ravnopravnosti. De Sad je, međutim, pišući svoju eksplicitnu, pornografsku književnost izvukao ovaj seks iz konteksta odnosa dve jedinke, postavio ga na društvenu pozornicu, dao mu klasne, rodne, političke karakteristike, sukobio ideologije sa korupcijom i prikazao tajnu istoriju društva društvu koje je sam sebe ubeđivalo u javnu, mnogo uredniju verziju.
Leopold Fon Saher Mazoh, panslavista i socijalistički utopista dao je svetu kontekst za razumevanje ljubavi ka potčinjavanju koja je daleko nadišla seksualni ili čak psiho(pato?)loški kontekst. Današnje kulture fetišizma i BDSM-a plodno su tlo za istraživanje nebrojenih elemenata psihologije, sociologije, politike, čak i ekonomije, sa svojim akcentima na elementima ljudskih odnosa (ali i ljudskog izgleda, govora, oblačenja, ponašanja) koji su u umetnosti uobičajeno ignorisani ili umotani u neprepoznatljivu odeću. Pornografija je retko suptilna u prikazivanju jer je njeno najjače oružje baš opscenost – prikaz jači od realnog, preterivanje, ali upravo u tom preterivanju ona ima potencijal da prođe na drugu stranu i prestane da govori o onome što se događa baš sada ispred naših očiju i počne da implicira ono što se događa uvek, daleko od naših očiju.
U tom smislu, pornografija postaje erotična, odnosno počinje da se oslanja na implicirani sadržaj radije nego na manifestni. Penetracija prestaje da bude samo element seksualnog čina i dobija druge slojeve značenja. I prestaje da bude samo fetišistička preferenca, a da li je ta penetracija izvedena penisom, pesnicom ili industrijski proizvedenim, komercijalno distribuiranim pomagalom kao što prestaje biti važno samo kablovskim TV cenzorima koji je otvor penetriran i to postaje deo diskursa, deo razgovora koji traje i nakon što se penetracija završi.
Ova pornografija, danas samo u zametku, ova pornografija koja govori u naznakama i šiframa čak i dok pod najblještavijim reflektorima predstavlja najmrsniji seks, ova pornografija zahteva kritiku koja će prepoznati kako se razgovara u značenjima, koje će je podstaći da bude još smelija, da govori duhu i intelektu isto koliko i emociji i genitalijama.
Ova vrsta javnog razgovora o pornografiji doprineće i daljoj diversifikaciji sadržaja. Danas je, primera radi, gotovo nemoguće utvrditi šta je pornografija za žene, proizvodi li se i da li je uopšte potrebna. Pretpostavka je, naravno da svaki pornografski sadržaj koji prikazuje relativno uobičajenu heteroseksualnu praksu može da bude podjednako privlačan pripadnicima oba pola, međutim prosta poseta bilo kom Internet sajtu koji hostuje video ili tekstualni pornografski sadržaj pokazaće ogromnu rodnu disproporciju među potrošačima. Čak i ako se pribroje očigledni pripadnici muškog pola koji se na Internetu prestavljaju kao žene, odnos muškaraca i žena koji ulaze u nekakvu javnu priču o pornografiji je najmanje deset prema jedan. Kritička rasprava o pornografiji, sistemsko vrednovanje i tumačenje pomogli bi da se dođe do odgovora je li pornografija ženama manje interesantna jer je eksploatativna, jer je pravljena za muškarce, jer je nesadržajna (tj. nema značenje), ali bi i pokazalo kako treba da izgleda pornografija u kojoj se žene ne bi osećale kao stranci po pitanju učešća (u konzumiranju/diskusiji).
U istom smislu moguće je zamisliti i identifikaciju potencijalnih pornografskih sadržaja za druge kategorije stanovništva. Ako deca svoja osnovna seksualna znanja već ionako stiču putem Internet-pornografije, nije li interesantno makar raspravljati o tome kako bi trebalo da izgleda pornografija namenjena deci/tinejdžerima, planski proizvođena na određenom nivou produkcije, sa određenim sadržajem koji svoju didaktičnost ne bi lišavao erotičnosti i tako uspešno ispunjavao obe svoje funkcije?
Pornografiji se već pripisuju zasluge u liberalizaciji seksualnih praksi koja opet vodi smanjenju seksualnog nasilja u društvima gde je ona slobodno dostupna (mada ne treba smetnuti sa uma da društva koja zabranjuju pornografiju najčešće ne vode evidenciju o seksualnom nasilju na isti način kao ona druga), ali kritička evolucija pornografije bi mogla da liberalizuje celokupan društveni razgovor. Pornografija se bavi nekim od najsnažnijh motiva poznatih čoveku, motivima koji prožimaju njegovo individualno, rasno, porodično, ali i društveno postojanje i to svakodnevno. Sažimanje tih motiva i njihovo istraživanje u eksperimentanom prostoru (kakav umetnost uvek jeste) je značajno i, istorijski se pokazuje, korisno za ljudsko društvo.
Možda umetnost ne zaustavlja ratove niti hrani gladne (mada često volimo da verujemo i u jedno i u drugo, od Live Aida do dobrotvornih koncerata za Kosovo i Metohiju), ali njen doprinos razvoju ljudskog duha je nepobitan. A ljudski duh je jedina vrednost po sebi koju je čovečanstvo donelo na ovu planetu. Za pornografiju se prečesto vezuje samo ljudsko telo, kao da se zaboravlja da telo bez duha nije ništa sem hladne biologije. Pornografija pali telo, ali uvek i isključivo kroz duh. Ona će to nastaviti da radi sve dok bude tela (i duha) ali na kritici je zadatak da pomogne tom duhu da napreduje.
Uroš Smiljanić: rođen je 1971. u Beogradu. Bez formalnog obrazovanja vrednog pomena. Radio poslove koji su se protezali od prodavca slika na ulici do humanitarno-birokratskog rada. Svira bubnjeve. Objavljivao kritiku i bezumlje u časopisima, novinama i Internet publikacijama Ritam, YU Rok magazin, Rocks, Metal Hammer, Audiofon, Virtual, Vreme, Danas, Strip Pressing, Think Tank, Popboks, Jazzin.. .Ponekad zamišlja da je Spajdermen.