Image default
Proza

Uroš Smiljanić – Krivica

“Moraš”, rekla je, “da pustiš pticu na slobodu, Mehmete.”

“Pticu?”, začudio sam se. Pogledao sam u levu šaku, pa u desnu. “Nemam ja nikakvu pticu.”

“Laže, laže”, zapevala je porota.

“Laže, laže”, pridružila se publika.

“Laže, laže”, tercirala je sudija.

Ovo je kao koncert Queena, pomislio sam.

“Ne lažem”, rekoh, protestujući, pomalo uvređeno. “Ruke su mi krvave jer sam brao ruže. To je sve.”

To je sve, pomislio sam, posegavši u džep za papirnom maramicom.

“Pogledajte ga!!!!”, vrisnula je tužiteljka, odskočivši unatrag, pružajući ruku, pružajući tanki prst ka meni.

“Pogledajte ga!!!”, nadovezala se uslužno advokatica odbrane.

“Pogledajte ga!!!”, popunjavali su novinari.

Iz džepova sam izvukao nešto meko i klizavo. Iz levog, iz desnog. Iz zadnjih džepova. Gurnuo sam ruku u sako, ne hajući da li ću krvlju isprljati košulju.

Perje, svuda perje, ispadalo je, sivo i belo, letelo po sudnici i padalo po podu, sa kog se dizalo sa svakim mojim korakom.

Perje, svuda perje, sa svakim mojim udahom golicalo mi je grlo. Svaki put kada bih se zakašljao izletalo je napolje. Još više. Kubici perja. Bale perja. Okeani perja.

“Držite ga!!!”, vikali su stražari.

“Držite ga!!!”, potvrdiše pisari.

“Držite ga!!!”, otpevaše besposličari.

Nisam je ubio, pomislio sam. Perje je čisto. Ruke su mi krvave od trnja.

Ali kao za pakost, nisam mogao da se setim gde sam ostavio nabrano cveće, da posluži kao posredni dokaz moje odbrane.

“Nisam je ubio!”, zaustio sam da viknem ali je oblak mokrog i zgužvanog perja izleteo iz mojih usta.

Samo sam hteo da joj poklonim ruže.

A ptica? Gde je do đavola ptica? Ako je nisam ubio, ako je nisam držao zatočenu – a sećao bih se valjda da jesam – gde je ona? Gde je jedini mogući svedok moje odbrane?

Osvrtao sam se oko sebe, zaslepljen uraganom perja što je letelo po prostoriji, siluete su stupale prema meni. Čuvari, porotnici, pisari, advokati, publika. Perje je smetalo njima koliko i meni, ali verujem da je njih razbesnelo onoliko koliko je mene zbunilo.

Ne vredi ovako, rekoh sebi. Ovako nikoga neću ubediti u svoju nevinost. Moram da se sklonim na neko vreme, da predahnem, da se pregrupišem. Da smislim kako da se najbolje odbranim od očigledno lažnih optužbi.

Isekao sam ruke i lice skočivši kroz staklo prozora. Oslepeo sam na momenat, a bol me je dezorijentisao. U filmovima ovo deluje mnogo lakše.

“Pogledajte, on leti!!!!!!”, vrištala je tužiteljka.

“Kriv je!!!!”, složili su se porotnici.

“Dokazi su nedvosmisleni!”, potvrdila je sudija.

Ne letim, pomislio sam, /pokušavajući da se orijentišem dok mi je krv zatvarala oči./ Ne letim, ovo je samo jedan dosadan pad.

Videćete.

Pomislio sam.

 


Uroš Smiljanić: rođen je 1971. u Beogradu. Bez formalnog obrazovanja vrednog pomena. Radio poslove koji su se protezali od prodavca slika na ulici do humanitarno-birokratskog rada. Svira bubnjeve. Objavljivao kritiku i bezumlje u časopisima, novinama i Internet publikacijama Ritam, YU Rok magazin, Rocks, Metal Hammer, Audiofon, Virtual, Vreme, Danas, Strip Pressing, Think Tank, Popboks, Jazzin… Ponekad zamišlja da je Spajdermen.


Pročitajte ostale tekstove ovog autora:
Nasuprot – Žoris-Karl Uismans (jun 2011)
Da li je pornografiji potrebna kritika? (Parada Pornosa i Erosa, septembar 2011)
Opscenost nevinosti i nevinost ubijanja? (Vitold Gombrovič, Pornografija, Paideia 2011.) (Parada Pornosa i Erosa, septembar 2011)
Figura žene u video-igrama (Ecce Femme, mart 2012)
Rađanje knjige iz duha tehnologije (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Sloboda i odgovornost improvizacije (Igraj, igraj, igraj, avgust 2012)
Sa one strane ekrana: igre duha i igre duhova (Igraj, igraj, igraj, avgust 2012)
Život posle Apokalipse: Šta je bilo posle (Apokalipsa (malo)sutra, decembar 2012)
Video-igre: Ljubav posle nasilja (Libartes amatoria, mart 2013)

Ovaj članak je objavljen u martu 2013, u okviru temata Libartes amatoria.

Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Proza.

Povezani članci

Vjećeslav Berar – Priručnik za pravljenje groteske

Miloš Cvetković, Nagrada

Ivana Dimitrijević – Uškopljene duše

Ostavite komentar