Marija Ratković, Ispod majice

Ispod majice

– odlomak iz romana –

Kontrast, Beograd, 2020

Piše: Marija Ratković

Ne znam koliko daleko treba da odem u prošlost da nađem tačku u kojoj je sve krenulo naopako. Prvo što mi pada na pamet je scena u kojoj mala Marta iz zgrade i ja sedimo za velikim trpezarijskim stolom sa svečanim belim stolnjakom, među kristalnim čašama, i bojimo neke listove papira. To je moj rođendan u prvom razredu, rođendan na koji mi nije došao niko od drugara iz odeljenja, bez obzira na to što sam ručno nacrtala oko trideset pozivnica, a na svakoj je bio drugačiji lik iz Diznijevih crtaća koje sam dotad pogledala – svih koji su dotad snimljeni. Nacrtala sam ih dosta precizno i predano. Svako bi se oduševio da vidi skoro pa sedmogodišnju devojčicu koja crta verne kopije Diznijevih originalnih likova. Ali ja ne. Užasavalo me je što nisu savršeni. Što nisu živi i okretni. Bila sam očajna što ni uz precrtavanja ne mogu da doskočim likovima. Imala sam najnovije flomastere, čak i one retke za boju kože, ali nekako mi je uvek izmicala ličnost. Danas se kaže personaliti, ali ipak mislim na pravu ličnost, ličnost kod likova. Svi su bili izbezumljeno iskeženi, izvučeni iz konteksta originalnih scena.

Celu nedelju sam crtala junake, i podelila sam ih u školi bez nekog posebnog plana. Trideset pozivnica – trideset đaka. Sada mogu da se setim možda njih nekoliko, ali verujem da bi sa spiska rendom likova nepogrešivo znala da prepoznam ko su bili moji drugari iz odeljenja.

Došao je i dan rođendana. Moji roditelji nisu religiozni, praznici koje smo slavili su uglavnom bili rođendani i godišnjice. Te godišnjice su ponekad i vrlo neobični dani – poput 21. januara, dana kada je deda diplomirao, koji smo uredno obeležavali odlaskom u restoran na ribu. Deda čak nije bio ni izuzetan student, budući da je studirao čitavih deset godina, ali eto, voleo je da nas časti, valjda da bismo pamtili njegov značajni dan.

Ali rođendani su bili posebni. Dolazili su prijatelji i rodbina. Naš stari stan dobio bi nov nameštaj. Čulo se zveckanje posuđa i čaša, ljudi su pričali, mi smo bili zvezde, mogli smo da sedimo ravnopravno za stolom, da razgovaramo. Mi smo jedina deca koju znam – koju nisu terali u sobu da se igraju, nisu nam govori- li da smo mali ili slično. Bili smo ravnopravni. Možda razmaženi.

Ovaj rođendan je bio drugačiji. Te godine sam krenula u školu. Imala sam ravne šiške i tačno dvadeset pet kilograma. Sedela sam sa Dankom, koju nisam poznavala. Tačnije, nisam poznavala nikog, jer dotad nisam bila ni u jednoj zajednici dece svog uzrasta. Ostali su se mahom znali, iz vrtića ili sa folklora. Danka je sedela sa mnom prva dva meseca. Onda me je učtivo zamolila da pređe u klupu sa Danijelom. Nisam imala ništa protiv.

Sedela sam sama u klupi do prozora. Uglavnom sam poravnavala pernicu ili crtala. Znala sam da čitam i pišem pa sam crtala. Uglavnom jednu istu kuću iz koje ide taraba, jedno drvo sa desne strane, sunce u uglu i nekoliko oblaka. To je bio kao neki difolt crtež, kad god ne bih znala šta da crtam, crtala sam to. Svaki crtež je bio odvratan zbog jedne glupe činjenice. Bilo je nemoguće nacrtati nebo. U to vreme, deca su bila opsednuta pitanjem da li je nebo plavo, a oblaci beli, ili je obrnuto – nebo belo, a oblaci su plavi. Nisam bila glupa – znala sam da je ono što smatramo nebom, zapravo, Zemljina atmosfera. Znala sam da nebo čine slojevi gasova promenjive gustine koji okružuju Zemljinu kuglu dok nam se zbog sunčeve svetlosti sve čini svetlije, skroz svetloplavo – iako je svemir koji nas okružuje taman kao noć. A oblaci su vodena para koja se zbog promenjivog pritiska kondenzuje u različitim oblicima, ali to i dalje ne menja činjenicu da je najsvetliji plavi flomaster previše taman. Svako plavo nebo sa belim oblacima činilo je da crtež izgleda mračno. I svaki put sam nebo ostavljala za kraj. I svaki put bi plavi flomaster sve upropastio. Možda se neka deca sećaju časova iz prvog razreda, a ja se sećam upravo te borbe da nacrtam jednu običnu kućicu tako da liči na stvarnost.

Ne znam koliko sam zaista bila talentovana. Ali u odnosu na drugu decu, ja sam crtala mnogo više. Crtala sam četiri-pet časova u školi i bar upola toliko kod kuće. Tako je i došlo do ideje da nacrtam pozivnice za rođendan. Crtaće je u poređenju s oblacima bilo izuzetno lako crtati. Svi likovi su već bili u dve dimenzije – skupovi linija i površina.

Na pozivnici je stajalo nešto kao:

DRAGI ili DRAGA (na crti je bilo napisano ime)

SA RADOŠĆU VAS POZIVAMO DA U PETAK U 16 ČASO- VA DOĐETE NA MOJ ROĐENDAN I TAKO UVELIČATE MOJE SLAVLJE

MARIJA

Ispod je pisalo:

SKUP TRAJE DO 20 ČASOVA, ZA SVE INFORMACIJE NAZOVITE 20-754

Pozivnicu sam napisala sama na osnovu neke pozivnice za svadbu koju sam pronašla na polici u trpezariji. Nikad nisam poslala nekom pozivnicu, ali sam pretpostavila da bi se svima svidela. To je delovalo dosta otmeno. Reč otmeno je govorila moja baba, koja je obično dolazila po podne da vežba sa mnom pravopis. Pisala sam, a ona je pričala o događajima iz grada, ili o drugim temama koje su joj tad bile na umu.

U petak u 16 časova se nije pojavio niko. Sedela sam sama za stolom u dnevnoj sobi, ispod staklenog lustera sa koga su visili novogodišnji ukrasi. Cela soba bila je premrežena dvobojnim trakama od krep-papira, a ja sam sedela za stolom i crtala. Mama i tata su sedeli u kuhinji, pušili i gledali TV. Brat se igrao na podu. U neko doba, neko je zakucao.

Bila je to komšinica sa sedmog sprata, sa ćerkom koja je išla sa mnom u odeljenje. Marta, prelepa mala devojčica sa repom na stranu, koji je bio privezan crvenom svilenom mašnom. Imala je belu košulju i crnu suknju, izgledala je kao da je pošla na hor. Znam da je išla sa mnom u odeljenje i sigurno sam joj dala po- zivnicu, možda onu sa Dambom, ali se nismo družile. Nisam se družila ni sa kim.

„Zdravo“, Marta se nasmejala i podigla šaku u pozdrav, kao devojčica sa reklame za keks.

Gledala sam u nju, pa u majku, i zagrlila sam prvo Martu, a onda i njenu mamu.

„Hvala!“, uzviknula sam oduševljeno iako mi nijedna od njih u stvari nije ni čestitala rođendan. Moji roditelji su se stvorili u hodniku, a i brat se pomolio iz sobe, virkajući.

Martina mama se već spremala da ode. Moji su navaljivali da uđe, Marti je bilo neprijatno i ukopala se na vratima, ja sam je dr- žala za ruku, a moj brat se vratio u sobu, nastavljajući pređašnju igru autićima.

Mama je donela šeri u svečanoj kristalnoj flaši, tata je doneo nežne čaše sa nožicom, žena je spustila cigarete na sto u trpezariji i snebivljivo sela na modernu pletenu stolicu, osvrćući se.

Povela sam Martu u sobu i dala joj svežanj velikih papira.

„Možeš da koristiš sve flomastere“, izjavila sam kao da je to neko posebno dopuštenje.

Ona me samo pogledala i uzela prvi koji joj je bio pri ruci. „Možeš ovim“, pružila sam joj ljubičasti flomaster.

Nastavila da boji svetložutim, koji se gotovo i ne vidi. Dugo sam je gledala. Imala sam preko sto različitih flomastera, a ona je samo prosto uzela prvi, iako je on skoro beo. Kao da to i ne vidi, Marta je strpljivo crtala cveće, a zatim ga je bojila nasumičnim bojama, pomalo agresivno i potpuno proizvoljno, trošeći redom flomastere, kvaseći papir na kome je crtala, a kroz njega je probijala boja na jedan po jedan sledeći list, ponegde čak i na beli satenski stolnjak. Bilo mi je odvratno što prelazi linije, što cvetovi uopšte ni ne liče na cvetove i što svetliji flomasteri kojima je bojila preko tamnijih dobijaju boju i nepovratno se uništavaju, a ono pero u kome je boja se od pritiska uvlači unutra. Potpuno sam opčinjeno gledala u to kako uništava moje flomastere, i u prvom trenutku nisam bila ljuta, na neki neobičan način bila sam očarana njenim u svemu pogrešnim pristupom. Ne da nije imala talenta za crtanje – to je bilo van svake diskusije – ona je imala poseban talenat da u potpunosti uništi i flomastere, i papir, čak i stolnjak. Gledala sam kako to radi i zavidela sam joj na slobodi. Nikada se toga ne bih ni setila. Flomasteri su nestajali.

Ustala sam od stola i otišla kod roditelja.

„Dosta mi je rođendana, idite kući“, rekla sam direktno Martinoj mami, koja je lenjo otpuhnula dim iz cigarete između dve reči. Nije bila navikla da joj se deca obraćaju. Moji roditelji su gledali u čudu.

Mama je smireno ustala i rekla „Ajde u sobu, saće torta”, i krenula je po tortu, otvarajući frižider. Tata je uzeo svećice sa police. Osećala sam se potpuno nevidljivo. Komšinica je ustala i gegajući se sa cigarom krenula u sobu u kojoj je Martica i dalje predano bojila svoje cvetove. Na brata niko ni sada nije obraćao pažnju. Sedeo je na podu i slagao autiće, jedan za drugim, duž obodne šare raskošnog tepiha sa resama.

„Deco, za sto.“ Mama je jednim potezom zgurnula sve boje i listove u kraj stola, ne obraćajući pažnju na Marticu koja i dalje crta. „Pomeri se“, rekla je Marti izmičući stolicu za njenu mamu, dok sam ja zauzimala mesto u čelu koje pripada slavljenici. Tata je palio svećice, mama je odnekud izvukla instant foto-aparat i počela nasumice da okida. Nisu ništa pevali, mi to nismo radili. Oduvala sam svećice, onda su svi tapšali i tata je isekao tortu. Svakome po užasno debelo parče reform torte, torte sa kakaom i orasima, koju je mama mislila da volimo, a navodno je to bila jedina torta koju zna da napravi, iako ju je svake godine pravila teta Jela, babina kuvarica. To se ponavljalo dok nisam jednom zamolila da mi ne pravi braon torte za rođendan.

Nisam jela tortu, ali svi ostali su jedva čekali. Onda su mene tapkali po ramenu i govorili jedi, jedi, ali inače mi nikad nije bilo dozvoljeno da jedem slatkiše jer deca nemaju razvijen pankreas. Nisam imala nikakvu želju za tortom, čak ni sad kada je bilo dozvoljeno. Skamenjeni hladni puter i šećer koji pucka u njemu su mi se gadili kao ono belo od praseta. Otpila sam gutljaj soka od pomorandže i stresla se. Samo sam želela da svi odu. Ili da ja odem. Zavidela sam bratu koji se vratio autićima, zavidela sam mu što voli tortu i gazirani sok, zavidela sam što mu nije rođendan.

U meni je sve kipelo. Ali spolja – bila sam uzdržana i ozbiljna. Ćutala sam. Bilo je neprilično da plačem, a i nisam želela da plačem. Želela sam da odu. A to nije moglo da se desi. Gledala sam u metalne šipke lustera u zlatnoj boji i brojala sam u krug kugle od mutnog stakla. Jedno svetlo je treperilo kao da će da se ugasi. Svi zvuci oko mene su bili utišani, gledala sam u luster i zamalo zaspala. Ne znam koliko je to trajalo, oni su pričali o torti, a Marta se pomerila na pod da boji po tepihu.

Nisam odmah shvatila da je taj rođendan bio propast, bez obzira što mi je Marta uništila skoro sve flomastere. Bilo mi je drago što je došla. Ali osećala sam se iznureno kad su konačno otišli. Moji roditelji su, činilo se, bili zadovoljni, ali su istovremeno i zaboravili da se to uopšte desilo. Sedeli su u kuhinji, pričali i pušili. Posle su nam izneli ostatke pečenja i turšiju. Nisam mogla da jedem. Slagala sam da me boli stomak. Možda su bili pripiti, možda im se spavalo, tek, pustili su me da se izvučem bez večere.

Legla sam u krevet i tek tad mi se činilo da je sve od početka do kraja bila vrlo glupa ideja. Bila sam neizmerno tužna od pomisli na flomastere i ljuta što nisam ništa rekla. A opet, sve što bih rekla zvučalo mi je pregrubo za devojčicu sa svilenom mašnom.

Mogla sam da zamislim njenu razrogačenu facu kad bih joj rekla da je netalentovana za crtanje, da ostavi moje flomastere i da prestane da uništava stolnjak moje bake. Jednostavno, nije bilo svrhe. Ona je radila najbolje što je umela, a ja sam krivila sebe što sam uopšte pozvala nekog od te besprizorne dece iz odeljenja.

Nisu oni bili krivi. Oni su se igrali na neki potpuno drugačiji način – želela sam da budem što dalje, a puštala sam da me potpuno upije njihovo nasilje.

Samo jednom sam, prvog dana u školi, prišla učiteljici i tiho rekla da neću da se igram i da, ako može, pozove mog dedu da me odvede. Stajala sam u uglu dvorišta kad je došao. Sunce je još bilo visoko i deda je došao brzo. Bio je jako visok, ili sam ja bila mala. Čučnuo je pored mene.

„Zašto je ova igra tako glupa, zašto me tuku“, u suzama sam se žalila na neku igru u kojoj svi stoje praveći špalir jednom rukom, a drugom udarajući dete koje protrčava. „Sunce dedino“, samo je rekao neodređeno, „lutko moja, ne tuku tebe, oni se tako igraju“, i poveo me napolje.

Nije mi baš objasnio. Ali svakako, znala sam da više neće dolaziti. Razlog nije bio pravi. Delovalo je kao da ih i on razume.

Posle toga, nastavila sam da se igram. Nikom nisam rekla koliko mi je to glupo. Svi ostali su uživali.

---