Boris Petrović, Pariz s one druge strane

Boris Petrović, Pariz s one druge strane

Razgovor sa Borisom Petrovićem, našim vodičem kroz identitet Pariza, vodili Svetolik Jozić, i gde-gde Kićolik Jozić, Svetolikov sopstveni papagaj

Pariz i ja smo se našli tako što sam ovde došao na postdiplomske studije. Stvar dakle nije bila nimalo slučajna, bila je planirana više od godinu dana unapred, brižljivo ali ispostaviće se nedovoljno detaljno spremana. Što se tiče ljubavi na prvi pogled, pre je u pitanju bilo međusobno nepodnošenje i animozitet na prvi, drugi i svaki sledeći pogled. U pitanju je odnos međusobnog podnošenja pre nego išta drugo – tolerišemo se uz povremene trenutne pažnje i ljubaznosti i to mu ga dođe to, standardni brak od 15 godina.

U Parizu je malo toga zaista važno, jer je grad postao turistička destinacija isprana od svake supstance. Igrom slučaja, pošto radim ovde kao turistički vodič, to mi se veoma isplati, jer je u pitanju posao koji volim, no ljudima koji traže neko autentično urbano iskustvo radije bih preporučio pregršt drugih destinacija. Što se tiče toga čime bi te Pariz dodirnuo da si slep i gluh, najverovatnije, kao i svaki velegrad, mirisom – na trenutke prijatnim, uglavnom neprijatnim. Tržni centri mirišu na parfeme, ulice uglavnom na beskućnike, parkovi na ljude koji u njima puše cigarete i piknikuju, teretane mirišu na znojava tela i nedovoljno održavanje. Tek ponekad u prolazu naiđe miris proleća, ozona posle kiše ili cvetajuće lipe, no to zaista sasvim retko biva, osobito nama koji smo navikli na miris trave i sveže razrovane zemlje. Noću su ulične svetiljke toliko jake da izvesno smetaju i slepim ljudima – to je utisak koji pokupi svako ko dođe u Pariz, pa se posle toga vrati u mesto odakle je došao, kako je svaki grad noću mračniji od ovoga. Takođe, dani traju duže, zbog toga što je grad na samoj ivici vremenske zone, pa sunce izlazi i zalazi kasnije. Ako ustaješ kasnije te kasnije ideš na spavanje, onda si mnogo duže izložen sunčevoj svetlosti, što je zapravo jako lepo ali uvek pomalo zbunjujuće.

Kada bismo se vratili nekoliko vekova unazad našli bismo grad koji nije popločan, nema kanalizaciju, pun je životinja na prodaju, zapravo je polu-selo polu-grad, bio bi, dakle, pre svega po mirisu vrlo različito mesto; na taj način su se ranije ljudi prepoznavail jednako kao što se danas prepoznaju vizuelno. Francuzi imaju negde još uvek sačuvan taj deo karaktera, da cene zemlju i njen miris, posebne kvalitete različitih tipova zemlje koji se nalaze u različitim delovima Francuske, iz kojih rastu osobite biljke. Životinje koje te biljke jedu onda takođe imaju poseban ukus, oni koji jedu životinje, znaju da cene te razlike. Mislim da je taj deo francuskog karaktera ono što im daje na čulnosti, zbog čega se smatra da su ti ljudi nekako osobito senzualni; cene putene kvalitete pre svega hrane, pa tek onda svega ostalog, naročito posebne ukuse i mirise. I najfiniji, najskuplji, da ne kažem najsnobovskiji sirevi, vina, čokolade, suha mesa imaju pored sve uglađenosti u sebi uvek tu notu sirovosti, čistog prisustva zemlje, što će reći te vrste čulnosti. S jedne strane sirovost, sa druge elegancija, u idealnom slučaju u ravnoteži. No, da se vratimo na pitanje, grad bi sasvim bio drugačiji, više selo nego grad, i to selo koje sa jedne strane ima veličanstvene gotičke crkve, pretenciozne kič palate pravljene kao (jevtine) kopije italijanskih modela, a sa druge trošne udžerice slamnatih krovova sa čijih prozora ljudi i dalje bacaju izmet pravo na ulicu, sve to jedno pored drugog.

Zbog prostitutki i tranvestita koji se tamo skupljaju, naročito zbog prostitutki tranvestita. Zanimljivost vezana za Pariz je da sunce zalazi znatno kasnije nego recimo u Beogradu, tako da je leti na primer u 20h vreme punog sunca, kao da je 16h, a tada radnici i radnice Bulonjske šume počinju svoju smenu. Nešto je posebno u tom prizoru ljudi u odeći koju očekujemo da vidimo noću, u senkama, ili pod uličnim svetlom, pod punim suncem i usred tolikog zelenila. Takođe, tamo je novootvoreni Luj Viton fondacija muzej, pa neko ko odluči da ode da poseti isti u povratku može da vidi potpuno drugu stranu Bulonjske šume. Preko dana porodično izletište, noću mesto gde prostitutke rade. Tih nekoliko sati kada jedni odlaze, a drugi dolaze su uvek zanimljivi.