Image default
Intervju

Boris Petrović, Pariz s one druge strane

Boris Petrović, Pariz s one druge strane

Razgovor sa Borisom Petrovićem, našim vodičem kroz identitet Pariza, vodili Svetolik Jozić, i gde-gde Kićolik Jozić, Svetolikov sopstveni papagaj


Kako je došlo do toga da se ti i Pariz nađete, da li je to bila ljubav na prvi pogled ili igrom slučaja?
Pariz i ja smo se našli tako što sam ovde došao na postdiplomske studije. Stvar dakle nije bila nimalo slučajna, bila je planirana više od godinu dana unapred, brižljivo ali ispostaviće se nedovoljno detaljno spremana. Što se tiče ljubavi na prvi pogled, pre je u pitanju bilo međusobno nepodnošenje i animozitet na prvi, drugi i svaki sledeći pogled. U pitanju je odnos međusobnog podnošenja pre nego išta drugo – tolerišemo se uz povremene trenutne pažnje i ljubaznosti i to mu ga dođe to, standardni brak od 15 godina.
Recimo da sam slep, gluh, kako bi me grad dodirnuo? Šta je to tako važno u Parizu osim ustaljenih destinacija?
U Parizu je malo toga zaista važno, jer je grad postao turistička destinacija isprana od svake supstance. Igrom slučaja, pošto radim ovde kao turistički vodič, to mi se veoma isplati, jer je u pitanju posao koji volim, no ljudima koji traže neko autentično urbano iskustvo radije bih preporučio pregršt drugih destinacija. Što se tiče toga čime bi te Pariz dodirnuo da si slep i gluh, najverovatnije, kao i svaki velegrad, mirisom – na trenutke prijatnim, uglavnom neprijatnim. Tržni centri mirišu na parfeme, ulice uglavnom na beskućnike, parkovi na ljude koji u njima puše cigarete i piknikuju, teretane mirišu na znojava tela i nedovoljno održavanje. Tek ponekad u prolazu naiđe miris proleća, ozona posle kiše ili cvetajuće lipe, no to zaista sasvim retko biva, osobito nama koji smo navikli na miris trave i sveže razrovane zemlje. Noću su ulične svetiljke toliko jake da izvesno smetaju i slepim ljudima – to je utisak koji pokupi svako ko dođe u Pariz, pa se posle toga vrati u mesto odakle je došao, kako je svaki grad noću mračniji od ovoga. Takođe, dani traju duže, zbog toga što je grad na samoj ivici vremenske zone, pa sunce izlazi i zalazi kasnije. Ako ustaješ kasnije te kasnije ideš na spavanje, onda si mnogo duže izložen sunčevoj svetlosti, što je zapravo jako lepo ali uvek pomalo zbunjujuće.
A kada bismo se vratili nekoliko vekova unazad? Da li bi to bio isti grad da sam slep i gluh? I da me vodiš za ruku, da li bi to bio most samoubica, ljubavi ili bilo koji most na Seni?

Kada bismo se vratili nekoliko vekova unazad našli bismo grad koji nije popločan, nema kanalizaciju, pun je životinja na prodaju, zapravo je polu-selo polu-grad, bio bi, dakle, pre svega po mirisu vrlo različito mesto; na taj način su se ranije ljudi prepoznavail jednako kao što se danas prepoznaju vizuelno. Francuzi imaju negde još uvek sačuvan taj deo karaktera, da cene zemlju i njen miris, posebne kvalitete različitih tipova zemlje koji se nalaze u različitim delovima Francuske, iz kojih rastu osobite biljke. Životinje koje te biljke jedu onda takođe imaju poseban ukus, oni koji jedu životinje, znaju da cene te razlike. Mislim da je taj deo francuskog karaktera ono što im daje na čulnosti, zbog čega se smatra da su ti ljudi nekako osobito senzualni; cene putene kvalitete pre svega hrane, pa tek onda svega ostalog, naročito posebne ukuse i mirise. I najfiniji, najskuplji, da ne kažem najsnobovskiji sirevi, vina, čokolade, suha mesa imaju pored sve uglađenosti u sebi uvek tu notu sirovosti, čistog prisustva zemlje, što će reći te vrste čulnosti. S jedne strane sirovost, sa druge elegancija, u idealnom slučaju u ravnoteži. No, da se vratimo na pitanje, grad bi sasvim bio drugačiji, više selo nego grad, i to selo koje sa jedne strane ima veličanstvene gotičke crkve, pretenciozne kič palate pravljene kao (jevtine) kopije italijanskih modela, a sa druge trošne udžerice slamnatih krovova sa čijih prozora ljudi i dalje bacaju izmet pravo na ulicu, sve to jedno pored drugog.

Da te vodim za ruku to bi naravno bio most ljubavi, Svetoliče, zato što se mi volimo koliko već godina unazad – no, u skladu sa ovim gore izrečenim, to bi izvesno bila specifična vrsta ljubavi, puna pre svega karnalne požude, više htonska nego solarna. Negde blizu te ideje htonskog karaktera ovog grada je svakako i ta ideja samoubistva, onako u Sapfinom ključu, baciti se sa litice u trenutku najveće ljubavne opijenosti. Ovo je grad gde Eros i Tanatos jednako vredno rade, gde ljudi reaguju na crnu smrt tako što bludnice i orgijaju po ulicama; gde jednako reaguju na industrijsku revoluciju i sve užase koje ista donosi, gde kultura karnevala naročito dobro uspeva. Most kao simbol, prelazak reke, sa jedne strane na drugu, iz jednog principa u drugi, može biti isto tako prelazak iz Erosa u Tanatos, kao što može biti iz Tanatosa u Eros – možda je prava ljubav upravo to, most između ta dva. ljubav prema telu baš zato što je konačno i propadanju sklono, baš zato što je pravljeno od zemlje i za zemlju vezano.
I, u kojoj crkvi bismo se molili, kojoj šumi pripadali? 
Molili bismo se u bilo kojoj crkvi, no da treba da biramo crkvu vezanu za šumu to bi onda svakako bila St Germain des Près, najstarija postojeća crkva u Parizu. Francuzi su teoretski katolici, ili su barem uglavnom bili pre Francuske revolucije; neki su i sada. Ova crkva najbolje govori o pravom karakteru katoličanstva, uronjenom u paganizam i drevne kultove plodnosti, misterijske inicijatorske religije, poljoprivredne obrede. Na mestu gde sada stoji ova crkva je ranije bio sveti gaj posvećen boginji Izidi, izvorno egipatskom kultu plodnosti koji je posle kroz mediteranski sinkretizam putovao kroz Rimsko carstvo svuda po sadašnjoj Evropi, pa se stoga zatekao i u Parizu. Hrišćani su rešili da naprave svoju bogomolju upravo na mestu gde su se pagani pre njih molili svojim bogovima, tj svojoj boginji, misleći da će za njih po analogiji to mesto nastaviti da bude sveto, te da će stoga usvojiti tu novu, prozelitsku sumnjivu sektu koja se polako širila, oberučke usvaja, sa treće revitalizuje – cela renesansa je opšte poznata po tome, no gotika (koja potiče upravo iz Francuske, iz okoline Pariza) čini istu stvar. Dakle, St Germain des Près, mesto gde se molimo starim i novim bogovima i boginjama jednako.
Zašto je važno opšte mesto Bulonjska šuma? Ako ćemo po Rembou, kakvih simbola tu ima?
Zbog prostitutki i tranvestita koji se tamo skupljaju, naročito zbog prostitutki tranvestita. Zanimljivost vezana za Pariz je da sunce zalazi znatno kasnije nego recimo u Beogradu, tako da je leti na primer u 20h vreme punog sunca, kao da je 16h, a tada radnici i radnice Bulonjske šume počinju svoju smenu. Nešto je posebno u tom prizoru ljudi u odeći koju očekujemo da vidimo noću, u senkama, ili pod uličnim svetlom, pod punim suncem i usred tolikog zelenila. Takođe, tamo je novootvoreni Luj Viton fondacija muzej, pa neko ko odluči da ode da poseti isti u povratku može da vidi potpuno drugu stranu Bulonjske šume. Preko dana porodično izletište, noću mesto gde prostitutke rade. Tih nekoliko sati kada jedni odlaze, a drugi dolaze su uvek zanimljivi.
Papagaj: šta si ti radio tamo? 

Ja sam tamo uglavnom išao da trčim kada sam spremao maraton, a ponekad i posećivao fondaciju. Žalosno banalan odgovor, ali tako je.

 

Svetolikova maman: A vas dvojca da ćutite malo, pustite Borisa da priča. Nego, Borise, šta bismo zaključili u vezi sa Parizom, koliko je živ? I zašto ga treba posetiti?

Živ nije nikako, umro je odavno. Tačno se zna kako, kada i zašto. U pitanju su sedamdesete godine dvadesetog veka, kada su započeti veliki radovi na očuvanju i čišćenju grada, što se na Zapadu kaže džentrifikaciji, kada je Pariz prepariran, mumificiran, te kao mumija ispražnjen od svoje suštine i nutrine da bi što bolje bio sačuvan za večnost. Sada tako stoji ušminkan i upeglan, kao mumija u muzeju. Tako ga i treba posetiti, kao muzej. Tako ga i zovu nesrećni Parižani koji pate za noćnim životom i autentičnošću za koju su čuli da im je grad nekada posedovao, zovu ga muzej-grad. Pariz je destinacija, nije pravi grad, više je kao turistička kulisa. To znam, jer tamo radim već devet godina kao turistički vodič pa je to informacija iz prve ruke.

Povezani članci

Dragan Todorović – Danas je novinarstvo čista i najprostija propaganda!

Ida Prester: Zapad ima prednost u civiliziranosti, naša prednost je srce

Vesna Trijić – Pol ne bi trebalo da bude ni prepreka ni prednost

Ostavite komentar