Jadranka Čavić – Žene od kamena

Trčala je, kao i njena baka i majka, tim istim trkom divljači. Trčala je kroz polje pamuka što joj je danju seklo ruke. Noću je bežala kroz to isto polje i padala pod bičem i telom gospodara. Oči su joj se širile, a vazduh, kao para, izlazio na nozdrve. Bežala je gonjena psima i ljudima, i mislila da goreg nema. Gledala je u zemlju il’ bose noge, dok su joj na pijaci zagledali desni i zube. Nekada je bila rob svoje i tuđe kože, i čekala crnu zemlju da je prekrije i skrati muke.

Danas je imala deset godina. I nikada više. Obrijali su joj glavu, okupali je i okitili joj ruke i vrat. Radovala se. Duhovi su škljocali zubima u ogrlici na njenim malim grudima. Ceo dan je plesala. Noć je bila puna baklji. Sve do jutra… Obrezana! Odrasla! Zrela za udaju! Ponosna što ne plače, al’ ranjena zauvek. To se pamti.

Prkosna je! Nosi krčag sa vodom na glavi, kao krunu. Smeška se i lebdi kroz drhtavi, vreli vazduh. Ima lepotu hiljadu antilopa. Njen muž je visoki ratnik sa kožom geparda oko bedara. Pleni i druge žene. Traži ih i nalazi u kući neobrezanih jer – one se raduju muškarcu. Njegova žena sve plaća bolom. Zato je prati pogledom iz daleka i vidi je kako odlazi na reku, bez čežnje za njim. Smeje se sa decom i drugim ženama. Sve ostalo nije njen svet.

Živi u getu preko mosta, sa druge strane prljave reke. Odavno. Ne pamti! Da piše – ne zna! Lak joj se ljušti sa noktiju. Zvučno žvaće, smeje se bljeskom i pleše u hodu. Ruke joj napadaju i brane se dok govori. Momak na uglu vreba njene oči. Obasipa je zlatom belog praha. I ona ljubi otrov njegovog obećanja punim usnama i smeje se, u crvenoj suknji, dok šeta duž pločnika i zaustavlja auta. Rađa decu koja sama plaču kod kuće. Imaju sobu sa krpom umesto zidova. Štakori su im igračke.

Oteli su je iz majčinog zagrljaja, slomljenog mišlju belaca sa Crnog broda novih, dalekih kraljeva. Bilo je to na početku Kraja vremena. Izgazili su je nogama, oprali i obukli u kecelju. Zlo je imalo oči od vode i crno seme u sredini. Tražilo je da sluša i gleda u pod. A ona je pričala mislima sa svojim braćom i sestrama, i smešila se svima. Onda su osmeh njen uhvatili u mrežu, i misao hteli da joj izvuku udicom. Ugrizla se za usnu. Ubrizgali su joj san i izvadili utrobu.

Bila je divljač na papiru novih zakona. Divljač je i danas, sve dok ne pobeli il’ ne napusti pokorni svet belih utočišta. Ali, šikara je njen dom! Vetar je njen hod! Nagota je njen život bez straha. Na granicama pesama nema potrebe za pričom. Staviće beli beleg, crtu, posred čela i spavati pod vedrim nebom bez krovova.

Zapalili su celo selo. Kože su sačuvali za sebe. Bila je njhov plen. I ona je imala kožu. Samo suvu kožu, bez suza i glasa. Tukli su je. Silovali. Ponovo tukli. Silom opijali za njihovu radost. Vukli je za kosu i lice sakatili. U toru se probudila. Imala je hladni sever il’ južnu pustinju za beg. Od tada… Voda što pali ždrelo razjeda srce njene dece. Pleme joj gori pred očima. Stara je. Sedi pred vratima dragstora voljna da oslepi. Isplela je kiku i zadenula pero. Da je vide. Da se možda sete. Prosi da ne bi grizla.

Devojčica koja rađa pored puta u zoru, njena je majka. Tu su se zaustavile konjske zaprege što zveckaju šerpama i potkovama. Na kamenom putu i sama rađa. Čopor okate dece, u kojima oni drugi vide urok, drže je za suknju. A ona ima šarenu suknju, veliku kao sunce ili kolski točak. I bluzu crvenu poput njenih usana. Gricka stabljiku cveta i kiti trešnjama uši. Veselo prosi il’ nudi lek na pijaci. Pleše, gata, doji, sve u hodu, dok muž joj trguje, pije il’ beži na crnom konju od žandara. Gleda njegove crne oči i nisku belih zuba pod brkom. Pada mu u naručje kroz pljusak šamara i psovki. Pa šta?! Ljubi ga do jutra, a onda – put pod noge i čerga ide dalje.

Dive joj se i gade je se, putem. Navikla na izgnanstvo, obične grubosti je ne vređaju. Čuva svoj dugački jezik i puši uz vatru, gledajući nebo. Bez stida ništa nema i moli boga da sutra nema vetra.

Žene od gline

Sedela je na visokoj stolici za šankom, a njen pravilni profil je blještao na dubokoj, tamnoj pozadini bara. Obraz joj je krasila bleda ruka sa dugim grimiznim noktima, dovršavajući crveno-crno-belu sliku niz koju se cedi zemaljski glas Džejmsa Brauna. Somotski osmeh je lenjo odmarao na njenom licu, dok je pričala sa tim momkom koji je došao iz mnogo veće daljine. U tački susreta on je radio u fabrici, a njena ručna tašna je bila puna novca, mada naoko nije radila ništa. Pored nje – ključevi od sportskog auta. On nije imao devojku, a ona je imala svega previše…

Došla je iz gradića sa juga. Da radi. I radila je, ali uvek nakratko. Sekretarica, sobarica, guvernanta, čistačica… Uvek isto! Ruke poslodavaca su tražile svoj deo za sebe. Sa modricama po telu i malim koferom izlazila je na ulicu, tražeći novi početak. Na kraju je tu i ostala.
,,Kad već mora – neka plate!”

Zapalila je cigaretu u ruci oslonjenoj na šank i pomilovala baršunasti obraz. Pogledala je mladića pored sebe koji pije pivo, ne žureći kući. Znala je da on ustaje rano, a onda vozom putuje do fabrike – za platu vrednu koliko jedan njen poljubac.

,,Štedim! Sada već i vodim posao, pomalo. Još par godina i… napuštam sve! Otvoriću neku radnjicu…” Mladić čuje njen glas i prati njen pogled koji staje na dvojici muškaraca iza njegovih leđa. Ona im klimnu glavom u znak pozdrava.

Napolju se zaustavila limuzina sa crnim staklima. Ona se polako diže, popravljajući suknju…
,,This is a man’s world…”

Platnena zavesa deli sobu po sredini na dva dela. Njen i majčin. Majka svakodnevno ide u školu da uči decu, a ona ostaje kod kuće. Završila je škole. Bila je dobar đak. Onda je vreme stalo.

Sad bi da ode u veliki grad koji se smeška sa ekrana televizije. Tamo su fakulteti i široki bulevari kojim šetaju mladi, ljubeći se preko korneta sa sladoledom. I usred zime! Išla bi na fakultet. Išla bi dalje, možda i što dalje odatle gde je… Zato – ode na internet da proda to što ima, a u velikom gradu su ljudi koji to kupuju…

,,Telo je isto što i duša’’, reče u sebi, a možda i naglas, u vozu koji je jureći vodi nazad kući, bez indeksa, sa nešto stranih novčanica u džepu i velikim stidom. Na rubu je plača. Mladić u kupeu pušta muziku sa mobilnog telefona.
,,This is the man’s world…’’

Zavesa u sobi se još uvek ljuljala. Majka je spavala licem okrenuta zidu.

Živi pored puta, u prašini i dimu od benzina, i svemu što se niz taj put slije u jarak sa strane. Hoda pored puta tamo i nazad, gipkim korakom mačke, a njena prekratka suknja drsko otkriva sve šta ima. Hladi lice novinom koja joj često zatreba za kolena ili ko ležaj.

Staje kamion. Ona potrči. Ulazi unutra. Udiše muški znoj koji je tu samo za nju. Sa radija se čuje Taj glas… i ona mu leti u zagrljaj, dok joj neko gnječi grudi, a ona okreće glavu ka svom bezimenom snu – što dalje od tog lica koje nikada neće da pogleda.