Ovoga puta moja bolnička soba ima zidove nežno plave boje. Takvu nijansu uobičajeno je nazvati bebi plavom. Omiljena posteljina iz Ikee, koju sam ranije koristila u ljubavnim pričama, dospela je u ove teške, bolesničke. Stapa se sa bojom zidova prijatno visoke prostorije. Uz žutu pidžamu sve izgleda usklađeno. Zeleni paspul tu postaje stilska greška, mada sam po sebi nije ružan.
Saznajem da je ovo nekad bio deo ginekološkog odeljenja i to baš onaj gde su ležale porodilje. Ima tu neke kosmičke pravde. Uvek sam verovala da će se moji ozbiljniji susreti s bolnicom dešavati u pokušajima da se nekako domognem potomstva.
Ovoga puta jasno nisam htela u bolnicu, ali uvek popustim kada mi obećaju da će u infuziju ubaciti vitamine. Farmaceutski oblici prirode me podsećaju na višedecenijski staž verovanja da me karma, doživljavanja voća iskuljučivo u trešnjama i lubenicama, neće sustići.
Sama sam u sobi. Već godinu dana uredno obilazim bolnice, ali i dalje nemam jasnu dijagnozu. Lekari to ne vide kao problem, ionako je izbor sredstava kojima mogu lečiti pacijente vrlo ograničen. To je veoma neprijatno, može i smrt stići pre dijagnoze. Onda se sahrana pretvori u ogovaranje, a narikače se moraju osloniti na lutajuće motive, jer nemaju dovoljno činjenica da bi svom talentu dale zamaha.
Žene iz okruženja, u svojoj prilično dobro sakrivenoj zluradosti, veruju da u sebi gajim neku egzotičnu bakteriju, ubranu na nekom od egzotičnih putovanja, tamo gde živi i crni Arapin. Uzalud im pokazujem rezultate s mikrobiologije, i sve te papire koje čuvam u kesi s Asklepijem na prednjoj strani.
U bolnicu sam sa sobom ponela Murakamija. A on mi kaže: „Kad uradite tako nešto, svakodnevne stvari će možda početi da vam izgledaju malo drugačije nego inače. Ali ne dajte da vas izgled zavara. Stvarnost je samo jedna“.
Kakva, na prvi pogled, može biti svakodnevica grudnog odeljenja: pažljive sestre koje ne vrše lapot nad oslabelim venama; doktorka, koja dežura posle podne, više puta u toku smene uzvikuje: „Pacijenti moji, kako ste!“ Glavna sestra povremeno izbljuje meni nerazumljivi stručni izraz, a kuvarica mi prokrijumčari nešto lepo za ručak.
Onda je pala noć. Lampa napravljena od okratka neonke je na pogrešnom mestu. Umesto da osvetljava reči knjige, uperena je u moje lice, kao reflektor koji osvetljava ključni lik na pozornici. Čitam do iznemoglosti. Potpuna iscrpljenost je neophodna kao protivotrov noćnim morama.
U sobi je toplo i plavo. Nemam cimerke i imam dobru knjigu u rukama. Upravo mi kroz crevo, direktno u venu, uz antibiotike, stižu i vitamini. Uljuljkujem se u nadi da ću odavde izaći kao nova osoba. Uvek tako imam neku nadu, psujem u sebi Prometeja.
Budim se pre svitanja. Teskoba me neka pritiska, steže me u grudima. Izlazim iz sobe, otključavam sporedni izlaz. Bez ijednog suvišnog pokreta posmatram krupan natpis nasuprot vratima na kojima se nalazim. Ćiriličnim slovima, velikim, piše KAPELA. Udišem prohladni jutarnji vazduh i gledam u opet isto. Obazrem se na sat, tačno je petnaest do pet. Onda tresem ćebe. Onda razmišljam o svemu i svačemu. Onda se smejem, to je baš smešno.
Smenjuju se dežurne sestre, već je izmerena temperatura. Prošla je vizita. U kuhinji se priča o nekoj smrti: umrla je doktorka sa drugog odeljenja. Nikada se nije udavala, nije imala dece. Imala je svoj posao, uvek kratko podšišane guste kose, ljubazna, večito u potrazi za društvom. Zvala se Nada.
Doktorka Nada je umrla. Nekako iznenada. Bila je sama kad je pala u kupatilu i dozivala pomoć. Bila je sama i kad je umrla. Možda bi bilo prijatnije umirati u društvu. Umrla je u petnaest do pet.
Pitam da li je u kapeli. Kažu da nije, kapela je mala, ima mesta samo za dva leša. Ostali mora da se snađu i pronađu drugde hladnjaču. Tamo se nose neke druge stvari. Na primer: odsečene noge ili ruke; mrtve bebe ili materice zahvaćene tumorom. Ima li odsečenih ušiju pitam se, razmišljajući da li bi ovaj depo umrlih delova ljudskog tela mogao da se uobliči u nešto umetnički relevantno.
Tog dana, kada je umrla doktorka Nada, postalo je hladno. Duvao je neki vetar i padala je kiša. Prozori su pokazali svoje pravo lice – slabost prema vazdušnim strujama. Razmotani kraj rolne toalet papira, na polici pored kreveta, lelujao je na povetarcu. U to se pretvara jak vetar kada se preparira prolazeći kroz delikatne šupljine starog i velikog prozora. Usledili su trenuci traženja pravog ćoška, najskrivenijeg od nevidljivih bičeva koje se urezuju u slabe tačke na telu. Bila sam prinuđena da molim – da sobna vrata ne budu otvorena i tako im budu lojalna podrška.
Prepodneva su zadužena za trčanje u oskudnoj odeći do drugih klinika. Mi, bolnički pacijenti imamo prednost pri prozivanju, među nama su deca povlašćena. Podsećaju me na moje đake, ali ovi su drugačiji, njihova bolest je slabost njihovog tela, a ne duha. U poređenju sa onim što se mora gledati, slušati, mirisati, trpeti, u obrazovno-vaspitnoj ustanovi, u kojoj provodim svoje radno sposobne dane, bolest postaje privilegija.
Kada prestane kiša i ogreje sunce, duša počne da fantazira. Duša želi da ostane napolju, iako to možda ranije nije želela. Da povede sa sobom lice koje će se žmirkajući izložiti zracima, ovoga puta brinući o tome što ga sunce može naružiti kao o lanjskom snegu. A telo će se nekako uklopiti. Bolesno telo uvek polazi od onoga što se mora. Duši se može da želi, baš je briga.
Iz dana u dan, lista novootkrivenih bolesti se lagano ali sigurno širi, priznata od strane boce fiziološkog rastvora pune tajanstvenih sastojaka. Onda se repertoar od intravenoznih intervencija širi na muskularne, sa muskularnih na oralne. Stiže i dan neželjenih dejstava. Dan kada mi beonjače postaju žute, a misli mutne. Kada se neprestano budim i uspavljujem ispunjena grčevima u mišićima. Dan kada me svaka koščica boli. Jednu ruku masiram drugom rukom. Stopalima pritiskam jake šipke na krevetu. Istorija bolesti poskakuje u ritmu samopomoći. I sve to zbog leka za alergiju. Alergična sam na lek za alergiju.
Jedno veče je bilo posebno – veče korisnih informacija. Kao, na primer, da se bakterije mogu ubiti nekom elektrolizovanom vodom ili čajem koji se može nabaviti u luksuznoj niškoj klinici po ceni koja uopšte nije luksuzna za tako luksuznu kliniku. Pitam se zašto onda svi tako sedimo u bolnici i čekamo ozdravljenje.
Doktorka tog popodneva nije uzvikivala: „Gde ste moji pacijenti!“ Deca nedavno preminulog su došla s namerom da je pretuku, ali nisu, samo su je silno uplašili. Stalno je proveravala da li su sva vrata zaključana. Tog dana smo mogli da odmorimo od posete onih koji redovno navraćaju tražeći u bolničkim isposvestima inspiraciju za intimne razgovore sa u nuždi odabranim prijateljicama.
A onda je počela da nestaje struja. „Kad nema struje, nema ni vode“, prisećam se dela rečenice neke stare priče koja oslikava devedesete u Srbiji. Nezanemarljiv broj godina između, ukazuje mi da je reč o opštem mestu. Možda će bebe, rođene na uređenijem ginekološkom odeljenju, dobiti kao deo kolektivno nesvesnog činjenicu da je to sa vodom i strujom sasvim normalna pojava.
Bolnica ima svoj generator, tako da u hodniku gori jedna sijalica, čekajući struju. Za to vreme intenzivno se čudim, ponavljam u sebi – ne mogu da verujem, ne mogu da verujem, ne mogu da verujem. Iskreno se čudim, a svoje odsustvo socijalne inteligencije opet pripisujem Prometeju. U tim trenucima mu sigurno vrane snažnije kidaju džigericu.
***
Bolje mi je, svakog jutra izađem da se nadišem vazduha, posmatrajući kapelu, iza koje se nalazi zgrada patologije. Tamo završavaju besmislene priraslice naših organa. Ukoliko preživimo to saznanje, nadamo se da se neće više pojavljivati, da im je neudobno u našoj oštećenoj sluzokoži. Kada sam pomislila da bi ovome mogao doći kraj, pojavljuje se peripetija, dramski elemenat neophodan ovoj kratkoj priči. Brižna doktorka mi je za društvo poslala virusom posrnulu cimerku.
Napolju je štrajk policajaca i ko zna šta sve. Slušalice, kroz koje mi u uši dotiče muzika, ne guše zvuk kašlja žene na krevetu iza; počinje da me peče sluzokoža nosa i grla. Ona oblači pink kućni mantil, očigledno kupljen davno, za potrebe jedne porodilje. Uobličava osmeh i počinje da priča. Kašalj je guši, ali ona ne odustaje od priče, divim se njenoj istrajnosti. Sobom se širi zadah bolesti.
Ostalo je da primim još dve terapije. Vizita mi je ipak naložila da uveče izađem iz bolnice. A baš je to bio jedan lep, sunčani zimski dan. Samo što vode nije bilo. Ali pored toliko prirodne svetlosti, sijalice nam nisu bile potrebne. I radost se neka širila, skoro kao ona prolećna, među mladim medicinskim osobljem. Moje preostale dve doze terapije su, slutim, bile potrebne nekom fantomu iz sestrinske familije.
Uveče sam se sa torbom punom kontaminiranih stvari uputila ka parkingu i odvezla kući, sva u čudu zbog tog lepog i sunčanog dana kad mu vreme nije.
***
Prošla je čitava nedelja, na parkingu sam Doma zdravlja. Dan je Svetog Nikole, zaštitnika putnika, i celi grad miriše na pržene ribe. Verujem da štiti i bolesnike lutalice.
Na potpuno golim granama nevelikog drveta stoje dva gavrana. Dodiruju se kljunovima. Možda dele hranu, a možda se, onako crni i sjajni, ljube.
Dva vrana gavrana, danas ću čuti dve loše vesti, jer stvarnost je samo jedna. Idem ka ulazu, a noge mi postaju sve teže. Mučno mi je u glavi, i sve što gledam postaje žuto. Pogledam u nebo, ni ono više nije plavo. Dodirujem čelo, mislim da opet imam povišenu temperaturu.
Snežаnа Milojević je rođenа u Prokuplju, gde i sаdа živi i rаdi kаo profesor srpskog jezikа i književnosti. Dugi niz godinа bilа je novinаr redаkcije zа kulturu i imаlа priliku dа intervjuiše brojne pisce. Piše putopise, eseje i priče koje objаvljuje u književnim čаsopisimа u Srbiji, Crnoj Gori, Hrvаtskoj, Bosni i Hercegovini. Autor je studije Meditаtivnа prozа Ive Andrićа i knjige pričа Grаdić Smejton.