Piše: Vanja Miljković
Predmet ove kratke analize biće sledeći citat iz „Božićne poslanice Srpske Pravoslavne Crkve 2010. godine“1Citirano prema: [link] Zanimljivo je uočiti da je u naslovu poslanice 2010. godina, a u samom linku 2011.:
„Шта је друго сида, та страшна болест и пошаст нашег времена, ако не, у највише случајева, последица обесвећења светиње брака и злоупотреба полности и полне љубави, а веома често и последица њихове противприродне употребе? Као што злоупотреба богоданих психофизичких сила изазива многобројна човекова обољења, исто тако и злоупотреба природе и природних добара око нас, човекова незајажљивост и похлепа, угрожавају саму природу, загађују ваздух и воду, биљни и животињски свет, а тиме и самог човека, који живи и дише у таквом, загађеном свету. “
Patrijarh u prvom iskazu citiranog odlomka govori o sidi. Iskaz je oblikovan kao retoričko pitanje kojim treba „demistifikovati” prirodu pomenute pojave (pri čemu stvarni efekat zavisi od položaja recipijenta: on može biti – duhovno mistifikovanje i moralisanje ili duhovna demistifikacija bolesti). Iskaz je semantički dvodelan i nesimetričan. Prvi deo se sastoji od postavljanja teme i njene realne definicije (Шта је друго сида, та страшна болест и пошаст нашег времена). Drugi deo je oblikovan u skladu sa širim tematskim okvirom – makrotemom „obogotvorenja pohote tela i telesnog mudrovanja“. Ta makrotema je eksplicitno definisana nekoliko odeljaka ranije:
„Људи нашег доба управо су на том путу обоготворавања похоте тела и телесног мудровања, телесне памети. А кад год је неко људско друштво у историји кретало тим путем, оно се неминовно налазило у предворју своје катастрофе и пред пропашћу своје цивилизације“.
Podteme kojima je ova makrotema u poslanici realizovana, odabrane iz repertoara društvenih pitanja, jesu: abortus, sida, ekologija, sredstva masovne komunikacije. Sve teme su obrađene tako da doprinesu apokaliptičnoj atmosferi poslanice. Time se, zapravo, insistira na grehu kao opštevladajućem obliku ponašanja. Pored toga, učitavanjem apokaliptičnosti u trenutno istorijsko vreme dodatno se naglašava duhovna uloga vođe, koja žanrovski pripada autoru poslanice. (Pod žanrom ne podrazumevamo književnoteorijski termin, već sistem pravila za generisanje diskursa sa određenom društvenom funkcijom.) Odabrane teme su, svakako, sa stanovišta autora smatrane relevantnim za ovakvu priliku (i ovakav tekst) i niko to ne bi trebalo da dovodi u pitanje. Možemo se, ipak, zapitati šta je u osnovi te relevantnosti. U jednom smislu relevantnost bi označavala prikladnu vezu teme i namene, pri čemu apokaliptični grehovi nikako nisu relevantni u poslanici kojom se obeležava najradosniji hrišćanski praznik. U drugom smislu, upravo su takve teme relevantne jer prenaglašavaju moć crkve i pojačavaju javni utisak o njenoj duhovnoj, odnosno društvenoj, neophodnosti. Ne smatramo se kompetentnima da ocenjujemo da li je tema koju je patrijarh izabrao prikladna Božićnoj poslanici, ali to nas ne sprečava da razmotrimo njenu tekstualnu realizaciju.
Tema citiranog odlomka (sida) obrađena je vrlo (mogli bismo reći i neprimereno!) kratko i u potpunosti, izuzmemo li početnu konstataciju da je sida bolest, modelovana je u religijskom kodu. Sadržaj teme je preliven iz svog izvornog u religijski domen, čime je obim teme reduciran, a njena važnost neminovno umanjena. Tema je, pored toga, prilagođavanjem pomenutoj makrotemi greha, preusmerena sa svog realnog centra (oboleli ljudi) na pojam grešnosti, čime je diskurs društvene brige preobražen u religijski moralni diskurs.
Tematska i leksička analiza odlomka
Citirani odlomak je tematski dvodelan. Zanimljivo je da je na relativno malom tekstualnom prostoru realizovano ovakvo tematsko razilaženje. Obe teme pripadaju opštim temama javnog govora – prva dolazi iz medicinskog, a druga iz ekološkog domena. Tematska spojnica je realizovana poređenjem.
Prva tema je, kao što smo rekli, iz domena medicine. Prekodiranje je u potpunosti izvršeno i leksike koja bi odgovarala izvornom domenu nema. Izuzetno bi se leksema bolest mogla smatrati takvim ostatkom, što je u skladu sa njenom funkcijom – sintagma strašna bolest, zapravo, pripada opštem javnom diskursu i njome se identifikuje tema, lociranjem u izvornom domenu, nakon čega sledi direktno leksičko prevođenje u religijski diskurs sintagmom pošast našeg vremena. Ista sintagma usmerava mikrotemu (sida) ka makrotemi (apokaliptičnost, greh). Lekseme obesvećenje i svetinja nedvosmisleno odgovaraju istom leksičkom kodu.
Posebno je zanimljivo odrediti kakvu ulogu u realizaciji teme igraju sintagme zloupotreba polne ljubavi i protivprirodna upotreba. Mogli bismo reći da one potiču iz jednog drugog domena javne komunikacije, tj. da su karakterističnije za pravnički i administrativni govor. Tome posebno doprinose lekseme zloupotreba i složenica protivprirodan. Što se ove druge tiče, primećujemo da se vrlo često javlja u kolokaciji protivprirodni blud. Imenica blud je ovde, zapravo, eufemistički zamenjena imenicom upotreba, čime asocijativna snaga sintagme, verovatno, nije oštećena, budući da je kolokacijska veza izuzetno jaka. Zloupotreba polne ljubavi i protivprirodni blud dvostruko su nam bitne:
a) predstavljaju tačke dodira dvaju različitih diskursa, prema tome ukazuju i na prirodu statusa na koji autor pretenduje, odnosno uloge koju mu učesnici javne komunikacije mogu dodeliti2Termine status i uloga govornika u javnoj komunikaciji koristimo sledeći D. Škiljana, koji usvaja sledeće definicije: status osobe – skup ponašanja prema toj osobi koju ona može očekivati od drugih; uloga osobe – skup ponašanja koje druge osobe mogu očekivati od nje. (D. Škiljan Javni jezik, Biblioteka XX vek, 1998: 29. strana);
b) njima se tema širi u neizgled nejasnim pravcima, čime se neeksplicitno uvodi nova podtema.
Što se tačke (a) tiče, možemo konstatovati sledeće: Uloga i njoj odgovarajući status koji pripadaju patrijarhu odnose se pre svega na duhovnu sferu javnog (pa i privatnog života) sa jednom bitnom restrikcijom koju sekularno društvo po definiciji postavlja – patrijarh, kao i svaki drugi vođa/poglavar verske zajednice, svoju ulogu duhovne referentne tačke ima u komunikacijskom prostoru svoje verske zajednice. Kada sudeluje u javnom životu, patrijarh se pre svega obraća svojoj verskoj zajednici i bira hoće li videti ili neće videti pripadnike drugih religija i drugih kolektiva. Dodirivanje njegovog diskursa sa pravno-administrativnim u pomenutim leksičkim tačkama pokazuje da patrijarh nastupa ne kao duhovni ,,savetnik” svojih vernika, već kao regulator opšteg ponašanja u zajednici. Taj status, naravno, patrijarh nije uzurpirao, već ga je nasledio, a društvo mu ga svakodnevno potvrđuje.
Što se tačke (b) tiče, neeksplicitnost uvedene podteme ostavlja mesta različitim tumačenjima. Termin protivprirodni blud se, verovatno, odnosi na homoseksualce, ali ostaje nejasno šta se zaista krije iza zloupotrebe polnosti i u čemu je razlika između zloupotrebe polnosti i zloupotrbe polne ljubavi. Sasvim je moguće da je patrijarh time želeo da na malom tekstualnom prostoru obuhvati celu LGBT populaciju. Čini nam se da bi upotreba lekseme homoseksualac mogla izazvati negativne reakcije i to na dvema stranama: javnost (politička i medijska) morala bi se jasno ograditi od takve nedvosmislene diskvalifikacije manjinske grupe, a deo vernika (onih koji su svoje nezadovoljstvo politikom tolerancije na razne, verbalne i neverbalne načine, virtuelno i javno, u poslednje vreme mnogo puta pokazali) sigurno bi negodovao što se takva leksema uopšte koristi u poslanici (taj strah od eksplicitnog pominjanja homoseksualnosti vrlo se lako može uočiti, na primer, u diskursu internet komentara3To možemo ilustrovati komentarom koji je ostavio čitalac pod pseudonimom Bogumil ispod jednog teksta o političkim kritikama Patrijarhove poslanice, na linku: [link]). Tekstualnim zamagljivanjem je tako postignut dvostruki efekat: LGBT populacija je, ipak, pomenuta i osuđena, a prekor zbog takvog čina je izbegnut. I brza smena tema u okviru istog odeljka (sa načelne teme o sidi na ekološku temu) može se tumačiti kao element tekstualnog zamagljivanja.
Kako se pojam side oblikuje u citiranom odlomku
Patrijarh, zapravo, temu uvodi iz perspektive koja zanemaruje obolele od side. Sida ga zanima kao pošast – eksteriorizovana, čak demonizovana i istrgnuta iz naučnog i duštvenog tematskog okvira. U moralno-religioznom okviru tema će nužno morati da se oslobodi ,,demona” i da pređe na čoveka. Zato se pošast spominje samo na početku. U fokusu ovakve obrade teme o sidi ipak su se našli oboleli, ali je njihova pozicija modifikovana u skladu sa makrotemom.
Diskurs o bolesti nužno u svoju semantiku uključuje obolelog. Citirani odlomak pokazuje kako je aktantska figura obolelog u patrijarhovom govoru zamenjena aktantskom figurom grešnika, očigledno u procesu transformacije teme. Patrijarh kaže da u najveći broj obolelih od side spadaju oni:
1. koji su (bili) u bračnom odnosu i koji su varali svog bračnog partnera
2. i oni koji su zloupotrebili polnost i polnu ljubav
3. jedan, ne tako mali broj obolelih od side (vidi prilog često) protivprirodno koristio svoju polnost.
U savremenom društvu, kada je reč o HIV-u, insistira se na edukovanju, i zbog prevencije i zbog borbe protiv društvene izolacije obolelih. U poslanaici je i ovaj element teme destabilizovan. Patrijarh razmatranje skreće na duhovni nivo, iako je reč o bolesti sa identifikovanim biološkim izazivačem (virusom). U tom smislu patrijarh kaže:
1. sida je posledica obesvećenja braka
2. sida je posledica zloupotrebe polne ljubavi
3. sida je posledica protivprirodnog korišćenja polnosti.
Tema o HIV-u i sidi predstavlja aktuelnu društvenu temu, a u njenom razmatranju svoju ulogu svakako ima i pitanje seksualnog ponašanja, pa i morala. U tom smislu patrijarhova težnja da u javni diskurs o ovoj bolesti uključi i moralna pitanja nije nužno loša. Ipak, eksplicitno tvrđenje da je sida, kao biološka bolest, posledica ponašanja koje crkva smatra lošim, kao i implicitno smeštanje obolelih u kategoriju grešnika, smatramo, u najblažem slučaju, nekonstruktivnim. Pored toga, budući da je reč o bolesti i ljudskim životima, mislimo da je neprimereno takvu temu u javnom govoru prilagođavati trenutnim potrebama i smeštati u ideološke okvire.
„ozbiljna“
Umesto zaključka – O fenomenu tekstualnih virusa
Citirani odlomak predstavlja vrlo zanimljiv primer fenomena koji bismo mogli nazvati „tekstualnim virusom“. To je pojava tematske razgradnje teksta, koja bi se u načelu mogla smatrati tipom tekstualnog palimpsesta (ne u smislu prave interetekstualnosti, već kao tekst koji se piše na semantičkoj podlozi ranijeg teksta). Osnovne osobine ovog tekstualnog fenomena bile bi:
1. postoji tema „domaćin“ i tema „virus“;
2. tema „domaćin“ nema vidljivo tekstualno „telo“, već je prisutna samo u ostacima (na primer leksičkim);
3. tema „domaćin“ u javnoj komunikaciji ima stabilnu strukturu, stavovi o njoj su društveno definisani;
4. tema „virus“ ugrađuje se u temu „domaćina“ , razara njenu strukturu i relativizuje javne stavove;
5. tema „virus“ je tekstualno dominantna;
6. postoje faktori zaštite koji omogućavaju egzistiranje tako dobijenih tekstova u javnom prostoru.
U analiziranom odlomku iz Božićne poslanice tema „domaćin“ jeste upravo tema o sidi, tema „virus“ jeste tema o grehu, koja je, kao što smo već konstatovali, ostvarena na makroplanu. Razaranje teme „domaćina“ izvršeno je supstitucijom bolesti sa grehom (sa osnovnom idejnom sponom BOLEST JE POSLEDICA GREHA, koja se i eksplicitno definiše u samom tekstu) i obolelog sa grešnikom. Faktori zaštite, koji omogućavaju da ovako nastali diskurs nije javno kritikovan, mogu se podeliti u dve grupe – unutrašnji i spoljašnji. Unutrašnji bi bili principi izgradnje samog teksta i u ovom slučaju uočavamo ih u primerima tekstualnog zamagljivanja podteme o LGBT populaciji i u eksplicitnom ograđivanju u primeru:
„Шта је друго сида, та страшна болест и пошаст нашег времена, ако не, у највише случајева, последица обесвећења светиње брака […]“
Spoljašnji faktor zaštite dolaze iz žanrovskih konvencija samog teksta, odnosno statusa i uloge koju društvena zajednica priznaje autoru. Drugim rečima – društvena uloga patrijarhu omogućava da o bolesti govori onako kako to inače u javnoj komunikaciji nije primereno. Takvim ograđivanjem postiže se efekat tačnosti čak i ako se informacije koje će potom uslediti ne temelje na statističkim podacima.
Vanja Miljković: (1988) je student doktorskih studija na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bavi se sintaksičkom i leksičkom semantikom, analizom diskursa i naratologijom. Objavio je dve zbirke pesama: Putovanje kroz Samsaru (2006, nagrada Spasoje-Pajo Blagojević) i Sijamski blizanac i šesnaesta noć (2007, nagrada Blažo Šćepanović). Saradnik je programa lingvistike u Istraživačkoj stanici Petnica. Katedra za srpski jezik dodelila mu je nagradu ,,Dr Petar Đukanović” za najbolji seminarski rad iz dijalektologije u 2010. godini.