Sava Damjanov – Dva recepcijska so(m)neta

I

KAKO NAPISATI „PRIČU“ A DA SE TO NE PRIMETI

Piše: Sava Damjanov

 

1. Odustani već na početku: nemoj pisati „priču“, jer nijedna priča nikad doista nije napisana!
2. Ako se ipak zaputiš ka Njoj, zažmuri na jedno oko, mislima podari haos i diši duboko (na škrge): samo tako ćeš dodirnuti neprimetnost, koja je suština „priče“ – odnosno, svake kratke prozne forme.
3. Ako ti zasmeta i to, iznova rasporedi potrebne elemente: škrgama promišljaj Haos, diši na jedno oko, zažmuri suštinom „priče“; tako ćeš dobiti Jezik, to izlišno Savršenstvo.
4. Jer „priča“ uvek predstavlja tajanstveni putopis kroz Jezik; stoga je tvoj zadatak da rečima posoliš rep, da ih oslobodiš svih semantičkih stega i da im na samom početku u usta staviš trip.
5. Iznenađujući ukus koji će je prožeti tad, shvati kao Dubinu čije je postojanje sasvim nepotrebno: zato tu Dubinu preplivaj u jednom dahu i ostavi iza sebe kao tamni podsvesni užas.
6. Neka to – recimo – izgleda ovako: kada progovoriš o smrti, pomeni samu Smrt; kada progovoriš o Duši, pomeni njeno telo; kad „priči“ tepaš prička, seti se da je bez R lepša!
7. Jer oduvek si znao, kao što znaš i sad: čudesna radost stvaranja u biti je stvaranje radosti, dakle – pir Mističnog Erosa, umetnost stapanje u jedno iskonskih (suprotnih!) Principa.
8. Zato moraš paziti na sastojke kojima hraniš „priču”, iliti samu pričku (onu što je bez R lepša): u njoj mora biti snažnog i bestidnog mesa, salate u vidu uzbudljivih iznenađenja, a što se tiče tečnosti – preporučljiva su isključivo alkoholna pića!
9. Sve ovo je beznačajno ako stvarno imaš Nešto Važno da kažeš: jer tada ti ne treba „priča”, ni neprimetnost kratke prozne forme, ni autopoetički fazoni kojima opravdavaš sebe, osmišljavajući Tekst i podsmevajući se tekstu.
10. Naravno da postoji i mnogo delotvornije sredstvo: umesto Smeha i Greha, udari rukom o sto i pokaži ko je gazda u tvojoj rođenoj „priči”: mada, uzgred rečeno, pazi da ne slomiš nogu ili onu Drugost koja je najbitnija za pričku!
11. Kad spoznaš Ko je gazda (istinski, a ne „stvarni”), videćeš da si u tami, da je više no primetno tvoje fingiranje „priče” i pričkina čežnja za tobom; videćeš da nisi umeo iskazati Onu Ljubav, videćeš da si uzalud od reči stvarao Svet.
12. No upravo ova tama doneće ti smiraj; doneće ti utvare, doneće ti senke i privide-čeda Noći: oni će ti pokazati kako se ne hoda po vodi i kako je svaka Forma jednaka drugoj Formi (bez obzira na Tvorca); oni će – sve u svemu – konačno provući tvoj konac kroz iglene uši „priče” (iliti pričkine „priče” pričke).
13. I tek u toj beskonačnosti, presek vaših krivulja pretvoriće se u Pravu, a ova će dati krug koji (kao per­pe­tu­um mo­bi­le!) neprestano proizvodi simbole – te zlobne sićušne slike što pobeđuju tebe, umesto da ti pobediš Vreme!
14. Zaista, pomisli: beše ti trideset treća, a nisi pobedio vreme – što je upravo u tom dobu učino Onaj Na Krstu… Daje li to tvojoj „priči” pravo da i dalje živi, možeš li sebi dozvoliti da je menjaš za pričku (iliti barem za kratku proznu formu), zapitaš li se katkad da li je sve Napisano toliko neprimetno koliko i ideja teksta – jednoga so(m)neta, čije je tajno ime

KRAJ?

 

II

DISKURS MISTIFIKACIJE

 

1. Diskurs mistifikacije, o je – o, je: „To je kratki (možda i najkraći!) kurs iz Disa, rađanje i smrt ovog rukopisa, estetika Ružnog, metafizika Zlog”, kaže Džon Bart u eseju Pričkina prizma iliti so(m)netna šizma, s podnaslovom Ponovni pohod postmodernizma.
2. Dis-kurs mistifikacije, ono što JESTE i kada nije: „Тranscendentalna paradigma, DISkutabilna enigma (tj. disKURTABILNA stigma!); jezik arhetipskih struktura – hladna entropijska bura (a metaforično: tabuizirana cura!)”, tako je u svom ogledu o psihoanalizi te(k)sta zabeležio Lakan, koji je bio kakan pa nam nije ostavio me(k)sta da – skupa sa njim! – kakimo i mi!
3. „Nema diskurCa mistifikacije, nema nesrećnog S, nema di S kurca zeka vodu da pije”, opor je zaključak Kristev Julije u pogovoru studije Te(k)st kao interseks(t), gde još i ovo veli: „zato naredni pojmovi, ako nisu (poput mene same?) kivni – moraju biti aksiološki pozitivni, što znači krajnje negativni”.
4. Slično djevi bajnoj (monahinji diskurCa blaženo-sjajnoj!) razmišlja i Džonatan Kaler, koga kao da bije maler, pa uporno negira „dekonstrukcijsku demistifikaciju – tj. mistifikacijsku konstrukciju, koja putevima pričkinih špecija vodi do rajskih (feminističko-seksističkih!) erekcija”.
5. Nasuprot ovakvim mišljenjima, Sigmund će Frojd u svome klasičnom delu Tumačenje snova – kada mi treba lova ustvrditi kako je „suštinska onirička imanencija – zapravo mistifikacijska impotencija, tj. diskurs mistifikacije – o, je; o, je”!
6. Majkl Ajvor (koga ovde pogrešno speluju kao Majkl-Ajv-Ar, pa ga stoga češće mažu na hleb no čitaju!), taj verni Frojdov nastavljač, „mistifikacijsku impotenciju” definiše pomalo bizarno: „Тo je Edipov kompleks teks(t)a, odnosno sindrom infantilnog seks(t)a, ili nešto slično (RODNO-orgazmično)…”
7. O diskurzivnoj erekciji, toj staroj teta-liji, Marija Todorova iznosi drugačiju teoriju (nazvanu Postmoderna muha, bez obzira na teta-liju!): „Diskurse mistifikacije valja tražiti tamo gde je Isto drugačije a Različno istom sličnije: dakle – hvala Bogu! – negde u ženskom pismu, tj. negde IZMEĐU NOGU…”
8. Diskurs mistifikacije poslužiće Vejnu Butu da posluži još jedno piće, te da usred Retorike proze pijanim gošćama pokaže neke nove poze i otkrije „skrivenu narativnu strategiju koja se u Vantekstualnom krije, jer izaziva bolne erekcije”.
9. Rolan Bart u knjizi Sad, Furije, Lojola pominje diskurs mistifikacije (o je: o, je!), tvrdeći da su naslovni likovi „male, srednje i malo veće furije-paklene hurije, a ne šarmantni čiča Gurije, tj. Gaj Cezar Juri-je (koga samo Srbi speluju kao: juli-je!)”
10. „Diskurs mistifikacije”, zapisuje Harold Kondom u eseju (kome se svi smeju!) Mistika mistifikatora, „obična je mitopoetska struktura, dakle epska vizura, odnosno teorijska bravura kojoj se niko ne smeje, ali je svako fura pošto je prvorazredna fora.”
11. Žak Derida, negde pri kraju Gramatologije, dodaje kao da rida: „to je ipak inverzija logocentrizma, u kojoj se stapaju harizma i ludizma i ludizam pričkinog hedonizma; stoga Jezik ovde – kao Kesten-pire! – asemantički umire, ali se zato (kamoli topla zdela Lazanja!) Smisao nadsemantički sanja!”…
12. Tako govoraše Deri-da (ta matora, ofucana Gnjida), dok njegov vrli oponent Deri-ne (ta bačva Piva i praznine!), negde na početku svog Filosofskog sečiva, kratko i jasno ističe kako diskurs mistifikacije: „anjas ikčitnamesdan oasimS…”
13. Ovoj simplifikaciji suprotstaviće se treći oponent, čestiti starac Deri-me, koji zbog deranja (dranja), ali i zbog Čiste rime, poput veselog kočijaša psuje: dakle – po diskursu mistifikacije najžešće pljuje, što znači da i sam potajno mistifikuje!
14. A POST-DAMJANOV se pita: „KO zapravo potpisuje Diskurs mistifikacije, ko potajno sa duhovnog Istočnika pije, ko svedoči Istinu a teolog nije?!”, da bi odgovorio skromno, bez lažnoga ushita: „KO ga potpisuje – zna se: jedno Prase, poznato (k)literarno prase što vazda diskurzivno pase i sve ga ontološko-mangupske vrline krase; alzo – čarobno postmodernističko Prase: ZNA SE!!!”

---

Sava Damjanov – Rođen je 1956. godine u Novom Sadu, gde se i školovao. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu (1980. godine, Grupa za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik), magistrirao (1986) i doktorirao (1996) na istom fakultetu (mentor mu je bio akademik Milorad Pavić). Radi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu kao redovni profesor na Odseku za srpsku književnost: predaje Srpsku književnost 19. veka i Kreativno pisanje, a na doktorskim studijama Kulturu postmodernizma. Od školske 2003/4. do školske 2006/7. bio je rukovodilac magistarskih studija na Odseku za srpsku književnost. U okviru doktorskih studija angažovan je kao predavač ili mentor na domaćim i stranim univerzitetima (Beograd, Niš, Nikšić, Ljubljana, Zagreb, Lisabon, Bordo, Venecija, Krakov, Segedin, Melburn).

---

Ovaj članak je objavljen u martu 2019, u okviru temata Buđenje.

Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Književni recepti.

---