Image default
Reč i misao

Nasuprot – Žoris-Karl Uismans

Piše: Uroš Smiljanić

Kada je Žoris-Karl Uismans, napisao svoj kultni roman  Nasuprot (À rebours) 1884. godine on je za nešto više od jednog veka pretekao Breta Istona Elisa, autora  Američkog psiha (American Psycho) u opservaciji kako se oni pripadnici društva koji imaju sve neizostavno izdvajaju iz društva, odbacuju njegove vrednosti i, u potrazi za novim, zaista vrednim vrednostima neretko se suprotstavljaju tom istom društvu. U Elisovom slučaju, visceralnom, sadističkom psihopatijom. U Uismansovom – doslednom radikalizacijom dokolice, ljubavi ka znanju, upornim zurenjem u večnost.

O istom trošku, Nasuprot je besprekorna meditacija o višku kao ključnom produktu zapadnog društva, ali i njegovom najozbiljnijem usudu, šest i po decenija pre nego što će Žorž Bataj o ovome pisati u svom Prokletom udelu (La Part maudite).

Nasuprot su mnogi pohitali da nazovu biblijom dekadencije, ističući koliko je ovaj roman inspirisao Oskara Vajlda i desetine drugih mladih evropskih autora na otrzanje do tada važećim literarnim i društvenim pravilima. Knjiga je to koja je izazvala i oštru međugeneracijsku polemiku i pokrenula lavinu trendova među mladima (u vreme kada mladi nisu trendove otkrivali ujutro na Tviteru, ironično im se podsmevali u podne na Fejsbuku a uveče ih se prisećali sa setom na JuTjubu), detonirajući se kao informatička bomba u samom srcu naturalizma koji je baš tada bujao u francuskom romanu.

Uismans, Zolin dragi prijatelj i sledbenik je i svog saborca, pa donekle i mentora pošteno iznenadio ovom knjigom, pazarivši usput optužbu za izdaju naturalizma (i ništa manje dramatičnu pasivno-agresivnu opasku da mu je ovim naneo nenadoknadovu štetu), ali ga to nije pokolebalo. Iako pristojno uspešan u pisanju naturalističke proze, Uismans je osećao da se Nasuprot u njemu već određeno vreme gomila kao pritisak koji će na nekom mestu morati da izleti, da probije granice i odjuri u svet uz pisak. Znao je da roman neće biti uspešan kod kritike, unapred se bodreći rečima da za propast ne daje pet para i da će on reći šta ima pa nek crknu dušmani. Svakako, dobar deo etablirane kritike onog vremena je bio šokiran. Kritičari su škrgutali zubima i pričali o skandalu, dok su mlađi autori i umetnici listom Uismansu izražavali najdublje poštovanje i vrlo brzo pretvorili roman u kultni objekat obožavanja.

Vera Bock (1937)

Iz perspektive ranog dvadeset prvog veka, obogaćene iskustvima raznih buntovnih pokreta u umetnosti i društvu, raznih revolucija i prevrata, prirodno je zaključiti kako je  Nasuprot knjiga koja probija literarne tabue upuštajući se u dekadentnu orgiju preterivanja, sa sve scenama napisanim da prkose katoličkom moralu (iz koga je Uismans izrastao i kome će se kasnije i vratiti), kroz blud, alkohol, narkotike, greh u najnižim i najvišim svojim formama. Međutim, ona stoji upravo nasuprot ovim očekivanjima.

Nasuprot je roman koji se čitav bavi dokolicom. Nasuprot je roman o višku. Višku koji je neverovatan teret na plećima čak i onda kada je sasvim jasno koliki je istovremeno blagoslov u pitanju. Nasuprot je roman (pseudo) naturalističkih opisa (nije ni čudo što je Zola bio razgnevljen, primećujući kako Uismans – da li namerno – koristi svoj raskošni talenat za slikanje ljudi, predela i situacija samo da bi govorio o gotovo fantazmagorijskim scenama plutanja kroz senzacije, umetnost sažetu u imena i slike, nesputane afekte koji se ipak nisu mogli nazvati emocijama) vremena koje provodi čovek što ima sve ali ne želi ništa. Ili čoveka koji nema ništa ali želi sve? Glavni junak ovog romana je nazivan antiherojem u određenim tumačenjima, iako je njegova glavna odlika to da je prošao kroz maltene celokupnost ljudskog iskustva i izašao na drugu stranu kao nešto istovremeno više i manje nego ljudski.

Njegova strast, koju je nemoguće dovesti u sumnju ni na jednom mestu u romanu, njegova strast za životom je duboko dirljiva i istovremeno duboko pogrešna jer Žan Dezesent ne žudi ni za čim što bi mu život mogao dati. Kako bi, kada on ima sve? Kako bi kada je njegov život čitav u višku – materijalnom, duhovnom, iskustvenom, da ne pominjemo naprosto raskalašno bogatu rečenicu kojom Uismans priča ovu priču prepunu viškova. Dezesent je čovek koji je isprobao sve što je imućan čovek onog doba mogao isprobati – od najboljeg obrazovanja i vaspitanja, preko razvratnog seksa i pariskog noćnog života, umetničkih galerija i poetskih večeri, muzičkih koncerata i verskih služenja – ali ostatak njegovog života prolazi u izolaciji i dokolici ispunjavanoj najfinijim mogućim istraživanjima umetnosti, estetike, lepote.

Dezesent je čovek koji dane, mesece i godine provodi uz knjige, ponekad ih čitajući, ponekad polemišući sa njima, ponekad ih samo preraspoređujući po policama, uz slike i muzičke partiture, uz dragulje i mirise, vina i egzotična, složena jela, on je vrhunski intelektualac koji jedino ima zadatak da ispuni vreme promišljanjem o totalitetu zapadne kulture. Jedino promišljanjem. Za razliku od „stvarnog“ intelektualca koji postoji isključivo unutar socijalne sfere sebi ravnih i identifikuje se kroz komunikaciju sa njima, Dezesent je usamljeni dekadent koji prezire ljudsko društvo, ne interesuje ga ikakva živa reč na ijednu od tema o kojima razmišlja, koji misli i dela isključivo u terminima totaliteta i večnosti. On je neka vrsta negativnog Prometeja što plamen znanja, naprotiv (nasuprot!), umesto da deli sa bližnjima, usisava čitav u sebe i živi na njegovim plamsajima, nesposoban, nevoljan, nezainteresovan za stvarni svet, za ljude, za život, za egzistenciju izvan sveta apstrakcija i simbola.

Koliko je njegova razdvojenost od sveta jaka svedoči i sekcija pred finale romana kada, uvrtevši sebi u glavu da mora da poseti Englesku, Dezesent u jednoj drsko prefinjeno napisanoj sceni čitavo iskustvo Engleske doživljava u kafani blizu kolodvora i čekaonici na železničkoj stanici, slušajući govor engleskih putnika, melodije njihovog naglaska, udišući njihove mirise i posmatrajući ih, samo da bi zaključio da je posle tako savršenog sižea stvarni napor putovanja i dolaženja u fizički kontakt sa Engleskom posve nepotreban.

Dezesent je, dakle, prototip na kome će tokom sledećih stotinu godina biti građeni dekadenti, antisocijalni otpadnici, psihopate i odbačeni svih vrsta. Elisov Američki psiho je roman u kome Uismansovo razdvajanje od društva i zaranjanje u apstraktnost umetničkog/umjetnog samo biva dobronamerno satirisano i postavljeno u očigledno sociopatski kontekst. Ni Uismans ni Elis ne pokazuju ništa manje od saosećanja za svoje glavne likove, ali ni ništa više. Oba glavna junaka su bića koja obitavaju sasvim izvan ciklusa političke ekonomije što većina nas maltene pojednačava sa stvarnošću, oba se bave duhovnim na načine koji su u krajnjoj liniji  potpuno beskorisni. Elis ovo naglašenije stavlja u satirični kontekst prikazujući svog glavnog junaka kako piše predimenzionirane i predetaljne eseje o trivijalnim pop bendovima osamdesetih, dok Uismans čak ide korak dalje (sto godina ranije!) ne dopuštajući svom glavnom junaku da svoja promišljanja o zapadnoj kulturi, umetnosti i duhu podeli čak ni sa listom papira. Ona su zatvorena u njegovom umu, divlja, slobodna, inspirativna i potpuno, potpuno beskorisna, čist višak u društvu koje smatra laže da se za višak uvek mora boriti i da je on vredan zato što je plod odricanja i rada.

Dezesent je, dakle, zapadnjak koji izdaje Zapad, učenjak koji želi samo da bude učen, nikada da podučava, čovek koji ima sve i ne želi ništa (ili koji želi sve, a ništa nema?), zadovoljan u proučavanju totaliteta zapadnog znanja, neprijatelj kulture koju poznaje bolje nego iko. Dezesent je sažetak zapadne misli, vrh zapadne kulture, tačka iza koje nema ničega. Ni progresa, ni evolucije. Ni nade?

Samo pomisao na to kolike je pripreme Uismans morao izvršiti da bi napisao roman čije je svako poglavlje maltene enciklopedija jedne od oblasti zapadne kulture je zaprepašćujuća, pogotovo kada je krajnji cilj bio prikazivanje koliko su relativne njene vrednosti. Svakako, sveukupnost znanja u intelektualnim krugovima onog vremena bila je značajno manja nego danas, sa sporijim protokom informacija i mahom jednosmernim, neinteraktivnim medijima, ali i pored toga Uismansov roman ne može a da ne zastraši svojim poznavanjem svega tako da znanje izgubi svoju svrhu i pretvori se u orgiju apstrakcija i simbola što se sami sobom hrane.

Zavodljivo je, naravno, promišljati značaj ovih ideja stotinu i više godina kasnije, u vreme kada se ratovi u Africi i na Bliskom Istoku nominalno vode u ime ljudskih prava, tehnički u ime sve manje dostupnih fosilnih goriva za sve više potrošača, a zbiljski kao potreba za egzorciranjem viška. Bataj je u Prokletom udelu neposredno posle Drugog svetskog rata upozorio da pretnja budućnosti planete neće biti manjak resursa već, naprotiv, višak koga će proizvoditi vodeće kapitalističke države, na čelu sa Amerikom, višak koji će, ako ne bude bio utrošen, proizvoditi globalni kancer. NATO akcije u Libiji danas je teško ne videti baš kao rat viška zapadnog društva, građenog na katoličkoj skrušenosti i protestantskoj marljivosti, protiv društva dekadenata koji svoj kapital, što bukvalno šiklja iz zemlje tretiraju kao prirodni višak, ne kao rezultat ulaganja vremena, truda, krvi i znoja.

Gadafijeva Libija u trenutku dok ovo kucamo je onaj čovek koji ima sve i ne želi ništa, mesto na kome umesto građana rade uvezeni Tunižani i Egipćani – Arapi dovoljno pristojni da su se rodili u pustinji bez nafte – mesto na kome jedna ista vlast četiri decenije radi šta želi jer građani takođe rade šta žele, smejući se radikalizmu Al Kaide, prihvatajući ponudu svoje vlasti da studiraju gde žele u svetu o državnom trošku. Libija i Gadafi su onaj primer viška koji je zapadu, opsednutom reprodukcijom i oplodnjom kapitala odvratan, opscen, neprihvatljiv. Da je Uismans danas živ (i da nije doživeo pad natrag u katolicizam), možda bi prepoznao kako je Dezesent u ovoj postavci Arapin (Arapin koga je Kamijev Merso, uostalom preventivno ubio još pre nego što je Bataj objavio Prokleti Udeo), zadovoljan da postoji samo da bi saznavao, promišljao, upijao. Ne da bi stvarao, ne da bi išta vraćao u krug razmene, ne da bi održavao doktrinu proizvodnje, reprodukcije i kruženja vrednosti. Možda bi prepoznao da NATO više nije odbrambeni vojni savez nego samo sažetak zapadnog društva i kulture.

Na kraju romana Nasuprot, Dezesent se vraća u Pariz, očajan što zbog bolesti mora ponovo da se spusti u ljudsko društvo, prihvatajući da gubi sve što život čini vrednim samo da bi život sačuvao. Uismans je ovaj povratak uporedio sa vraćanjem zabludelog vernika majci crkvi i možda nije ni malo slučajno što je tokom decenija koje su sledile i sam odradio put od buntovnog otpadnika pa do ponovo uverenog katolika. Čak ni tada nije se odrekao svog najuticajnijeg romana koji ga je, uostlom, nadrastao i ostao živ više od sto godina posle smrti svog autora.

Ostaje da se vidi kako će završiti Gadafi i Libija. Teško je poverovati da će još dugo stajati nasuprot ciklusu političke ekonomije, zadovoljni viškom koga nisu sami proizveli. Čak i da ostanu, teško da bismo ih nazvali herojima ili čak antiherojima. Neprirodnost njihovog postojanja, neprirodnost arapskog tretmana blaga koje su bez svoje zasluge zatekli pod nogama znači da mi, vaspitani na koliko-toliko zapadnjačkim vrednostima ne možemo čak ni da smislimo reč za one koji stoje izvan i nasuprot. Ali ne možemo ni da prekinemo da gledamo.


Uroš Smiljanić: rođen je 1971. u Beogradu. Bez formalnog obrazovanja vrednog pomena. Radio poslove koji su se protezali od prodavca slika na ulici do humanitarno-birokratskog rada. Svira bubnjeve. Objavljivao kritiku i bezumlje u časopisima, novinama i Internet publikacijama  Ritam, YU Rok magazin, Rocks, Metal Hammer, Audiofon, Virtual, Vreme, Danas, Strip Pressing, Think Tank, Popboks, Jazzin…Ponekad zamišlja da je Spajdermen.


Pročitajte ostale tekstove ovog autora:
Nasuprot – Žoris-Karl Uismans (jun 2011)
Da li je pornografiji potrebna kritika? (Parada Pornosa i Erosa, septembar 2011)
Opscenost nevinosti i nevinost ubijanja? (Vitold Gombrovič, Pornografija, Paideia 2011) (Parada Pornosa i Erosa, septembar 2011)
Figura žene u video-igrama (Ecce Femme, mart 2012)
Rađanje knjige iz duha tehnologije (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Sloboda i odgovornost improvizacije (Igraj, igraj, igraj, avgust 2012)
Sa one strane ekrana: igre duha i igre duhova (Igraj, igraj, igraj, avgust 2012)
Život posle Apokalipse: Šta je bilo posle (Apokalipsa (malo)sutra, decembar 2012)
Video-igre: Ljubav posle nasilja (Libartes amatoria, mart 2013)
Uroš Smiljanić – Krivica (Libartes amatoria, mart 2013)

Ovaj članak je objavljen u trećem broju časopisa, u junu 2011.

Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Reč i misao.

Related posts

Folklorni, biblijski i mitološki sadržaj poeme “Došljaci” Radovana Zogovića

Libartes

Elio Vittorini, Otvoreni dnevnik (odlomci)

Prometejski tip i rušenje apsolutnog morala

Libartes