Žene bi bile divne kad bismo im umesto u ruke padali uvek u naručje.
Hugo Prat, Korto Malteze. U znaku jarca
*
Kažu, ko putuje vozom, ne treba da se plaši bolesti. Tako kažu a ja čuo, i tako ti govorim, a ti nemoj svim pričama verovati, ne poberu se ni sve jabuke u bašti. Ovo što kažu za vozove, to je zato što putnik postaje neosetljiv na svakojake viruse i bakterije što ih vagoni, šine i kupei poprime tokom puta, pa i kofer dobije miris stanične prašine, ulja, dima, ali postaje jači sa svakim novim putovanjem. Tako i ovaj kofer koji čuvam, dar pisca Etorea Mazine, težak je i kad je prazan (sada su koferi od lakših materijala), a opet gibak.
U Rimu, jednog jutra, pakovao sam stvari i nedostajalo mi je mesta u koferu pa mi je pisac dao taj isluženi kofer, oblepljen nalepnicama iz Južne Amerike, Afrike i Vijetnama. Usput da ti kažem kako da pakuješ: kad ne mogu da stanu stvari, onda skoči koji put po koferu (naravno ako nema štagod lomljivo) pa će se smekšati. Ako ni onda ne može sve stati, ostavi nešto na polazištu, neka te čeka na povratku, kao što posada baci u more suvišni teret kad počne buraska, da lađa, lakša, zaplovi brže.
Putovaćeš vozovima noću, puštajući da te zvuk tračnica uspava svojim jednoličnim lupanjem, osvanuti u drugom gradu i izaći u bezglasno jutro. Bolje je ipak putovati danju: kad kreneš od severa Italije, iz Venecije, ka centru zemlje, Toskani i Firenci, videćeš kako se smenjuju vinogradi, plantaže, industrijske zone, silosi i fabrike.
To što kažu za viruse ne znam da li je tačno, ali istina je da sve što se u prtljagu ponese, čeka putnika na novim obalama. Kao što avion leti plavetnilom, a ti malom rukom dotičeš prozor, razmičeš oblake i ne bi te iznenadilo da među njima, kao u svojoj bašti, vidiš jednoroga ili neko drugo biće iz bajke. Tako je i putovanje vozom plovidba. Kako more kao neraskidiva spona povezuje mornare čineći da poveravaju jedni drugima nadanja i snove, tako i putnici u vozu traže slušaoca za svoje priče, makar to bili i usamljeni susreti na širokome dunjaluku.
Takav je i ovaj zapis iz voza koji ti pišem i koji, kako sa tekstom obično biva, može ostati fragment a može se sliti i u nešto veće, važno je da ostane trag na hartiji i u vremenu. Neispričana priča ne postoji, kao ni propušten kadar za sliku.
*
U voz za Firencu je ušao negde kod Prata, noseći na leđima veliku torbu iz koje su virili objektivi i blicevi i tobolac, a otud postolja i fotografski kišobrani. U ruci mu je vino Est, est, est. Ostala je priča o jednom papi, kad ga je probao i kazao na latinskom „Est“ – jeste, to je pravo vino. A to je kako vele Italijani, samo vino onesto, pošteno vino, bez primesa i aroma. Prato je nadomak Firence, grad tekstila: tu prave košulje od finog toskanskog pamuka, odela uskog i klasičnog kroja, i već nekoliko decenija kineski jezik prepliće se sa italijanskim. Imigranti, treća ili četvrta generacija, srastaju u novu sredinu, kalemeći svoje običaje na evropske; ima ih koliko i starosedelaca, miris azijske hrane pržene na ulju od kikirikija nadjačava tonove toskanskih aromatičnih trava.
Toskana ti je, inače, regija gde raste, jedno kraj drugog, bademovo i maslinovo drvo. Maslina, ta plemenita biljka, daje toskansko ulje bez kiselosti, koje presuto morskom solju čini da se svako jelo, makar i komorač presečen na pola, odmah vine ka božanskim visinama. „Siromaška kuhinja“, tako je zovu na Mediteranu, to je u stvari malo sastojaka, ali pravih, smešanih kako Svevišnji zapoveda. Takvi su na primer ponoćni špageti: kapar, koja maslina, papričica ili peperončino, sve baci na vrelo ulje, dodaj još koji sveže presečen paradajz, mali, trešnjar, i još inćun ili dva, ne brini, riba će se sasvim raspasti, ostaće samo slani morski zaukus, i kad sve zacvrči, dodaj čašu onog poštenog, suvog vina – nad jelom će na tren buknuti para a vinski ekstrakt kao čudnovati amalgam spojiće sve sastojke. Zato, kad kuvaš, ne boj se eksperimenta, i činodejstvuj nad parom lonca ne kao laboratorijski stručnjak već kao dionizijski majstor kulinarstva. Igraj se bojama i začinima, zasadi na balkonu nanu, bosiljak i korijander, toplota iz mekog zelenog tkiva tek ubranog lista oslobađa neslućene tajne mediteranskog podneblja.
Nego da se vratim na fotografa. Étrange personnage, kažu Francuzi, ali to ne znači da je persona za koju se kaže da je etranž, mimo sveta i čudak, nego da kroz život prolazi kao romaneskni heroj, gledajući putovanje i njegove etape kao literarna poglavlja, pa zato teatralno i filmski izgovara svaku i najobičniju rečenicu, grabeći je kao priliku da se poigra sa jezikom samim. A ništa kao smeh, smejanje u brk neumitnom kraju, nije bliže čovekovom biću. Tako, već vidim, i ovaj meštar, koji je ušao u kupe, kazuje svoju storiju svakom ko ima oči da vidi i uši da čuje: „Mene je život bacao na razne strane, ali baveći se fotografijom upoznao sam lica svojih prijatelja, i žena, kako sad kažu, modela, bolje od njih samih.“ Kazuje kroz slike kao prekaljeni ljubavni ratnik, povratnik sa ljubavnih poprišta, epski i polako, kao neko ko zna sebe prošlog i sadašnjeg, kao Odisej dok kralju Alkinoju prepričava uspomene iz Troje. A svaka priča je, pa i ova vozna, odlaganje smrti, traganje za smislom i toplinom.
Fotograf vadi kompjuter i na umašćenom ekranu pokazuje mi kataloge: aktovi i portreti sa izložbi; neke su držane u malim, zadimljenim kafe-galerijama, druge u većim prostorima, sa konferansijeom, profesorom nekim ili kritičarom umetnosti, koji čita s lista i tumači umetnikovo delo, smeštajući ga u kontekst našeg vremena. A sada, u vozu, sa slika prelazi na priču o glumicama i manekenkama, čije je portrete slikao izjutra: tada je koža zategnuta, svetlost jasna i na licu nema sena. Govori i o tome kako su njegove slike prisvajali drugi, te je vodio duge sudske sporove, nemajući na kraju velike koristi osim umetnosti same, koju uvek piše velikim slovom. Art, njeno veličanstvo Umetnost, to je njegov sveti logos koji sledi kao pokorni sluga, verujući da stvaralačko nadahnuće vodi ruku kad pritisne dugme aparata.
O svom poreklu fotograf kaže da je sa svih strana, te da je živeći u Evropi, postao i Španac i Švajcarac i Francuz, poput srednjovekovnih trubadura, i to sve – zahvaljujući ženama. Jer žena je prapočelo svega, samo je njena mekota vera da će načas buka sveta prestati i da će se brodica skloniti u zavetrinu luke. Stavljao je prsten na ruku nekoliko puta, uvek sa tinejdžerskom zanesenošću, verujući da će Amorove strele nadjačati, kako kažu socijalni radnici, nepremostive razlike među supružnicima. (Te birokratske đavole nemoj nikad zvati ni ti ni gospođa, već se razvedi kao čovek ili se nemoj razvoditi.) Počinje priču o svojoj prvoj ženi, Španjolki vrele krvi i temperamenta, u kući su, kaže, leteli noževi i tanjiri, i to u doba sijeste, kad svaki stvor odmara dušu i telo pred veče koje će trajati dugo i produžiti se u andaluzijsku noć. Na kraju: „Bili smo ona i ja kao Dali i Gala, iza nas ostaje samo art, art, art.“
U međuvremenu, u blizini Firence, ušla je u naš kupe opatica, dominikanka iz samostana Svete Katarine, u crnoj odori i sa belom maramom. Pozdravila je brzo i tiho, sela preko puta fotografa, uz prozor, sklanjajući se od zadaha njegovog znoja koji se osećao na vino. Mlada je, tanka i blede puti, na dlanovima su joj ljubičaste mrlje, kakve se pojave kod ljudi svetle kože, kad se ljute ili uzbude. Otvorila je knjigu, Vergine novele, stavila naočare sa vrpcom i što više čita, on se više okreće ka njoj nego prema meni, pokazuje joj monografije sa aktovima, pominje pojedinosti iz svoja tri braka, ljubomorne scene i periode kad je verovao da će baš sa tom ženom dočekati starost.
Opatica ćuti, iako obrazi titraju kao da će se osmehnuti, skida naočare sa vrpcom i vadi iz tašne kolačić koji miriše na marcipan, gleda u knjigu, ali sluša svaku reč. Priča fotografova teče kao ritmovani biblijski psalam i ona je manje opatica a sve više mlada učiteljica iz Areca ili kakvog drugog malog grada, ili lepa apotekarova kći koja nedeljom, kad krene glavnim trgom, mami poglede i uzdahe. On govori, navikao na svoje sentence, kao neki lik iz romana ili glumac u predstavi koji izgovara repliku znajući da sledi tapšanje publike: „Gospođo, časna reč, svaku sam ženu voleo i sve su volele mene.“ Na kraju, umesto naklona dodaje svoje ime: „Emil, fotograf.“
Čuva fotografije tih žena, sa morskih plaža i gradskih trgova, iz vremena prve bračne sreće, poezije i mira. Govori kao isluženi vojnik zanata i života, a opatica, što više ćuti i okreće nepročitane stranice, on odmiče dalje, i sve je više pijani džentlmen kraj bara a ona bleda i lepa firentinska matrona, koja je ostala sama u opusteloj palati. Mlada dominikanka ustaje do otvorenog prozora, hvata dah, a fotograf govori kako će je slikati, vidi je već u svili i čipkanom ruhu, nagu sa lutnjom, u krajoliku sa čempresima. Govorim mu i ja svoje fantažije o ženi, vinogradu i plovidbi: kako bih sadio vinograd i čekao berbe, na trpezi bi bilo mladog vina za prijatelje, pesnike i muzičare, a staro bi se pilo u petoj godini, kupio bih katamaran i plovio iz malog mediteranskog mesta ka novim obalama, bacao parangale, hvatao lignje i sipe. Sad on, dok ja govorim, napola žmireći svojim malim vodenim očima utonulim u lice obraslo u bradu, gleda u mene, sluša i pušta da i moja priča traje.
*
Na pijaci San Lorenco u Firenci, Afrikanci prodaju jakne i torbe od kože, kopije Iva Sena Lorana i drugih poznatih modnih kreatora. Kad vide novo lice, hvataju čoveka za nadlakticu i vuku do tezge, prinose upaljač koži koja ne gori, dokazujući tako njen kvalitet. Tu, nad pijacom, nedaleko od medičejske kapele, u kripti leže zaštitnici umetnosti za čije su vladavine oslikane tavanice crkava i postavljene veličanstvene kupole. O njima se i danas u četvrtima kao što je San Fredijano (meni je draža ta druga, memli strana Firence) mogu čuti priče kako su podizane zahvaljujući genijalnosti arhitekte Bruneleskija, naročito kako je teška i glomazna kupola spuštena na vrh firentinskog Duoma, uz dozu tajanstvenosti, kao što su postavljene statue na Uskršnjim ostrvima o kojima piše Erih fon Deniken. Tako, s mnogo svetlosti i senki, fotograf Emil govori o ženama, svaka sleće u njegovu priču kao misteriozni kipovi, uglačani i sjajni, na ostrva usred Pacifika.
Pejzaže, alpske prevoje i vence, Emil slika videći uvek isto, ženske obline, onda pokazuje portrete žena ispod planinskih vodopada i kraj alpskih jezera, dok voz promiče uz maslinjake, vinograde i leje. Izlazi kao što je ušao, bučno i užurbano, zabacuje ranac na rame i odlazi u sumrak a iza priča, voznih i usputnih, ostaje krhka aura prijateljstva. Na stanici Santa Marija Novela, turiste čekaju taksisti i kočijaši, konji otpuhuju vreli vazduh iz nozdrva. Veruju firentinski kočijaši da će premor tela i nepoznavanje mesta presuditi, te da će turista krenuti do hotela tim starinskim i skupim prevozom.
*
U Firenci, u svojim noćnim šetnjama, vidim ga na starome mostu, gde su prodavnice zlata i nakita i statua Benvenuta Čelinija, velikog vajara. Kriju firentinske palate priče o velikim ljubavima, prinčevima i sinjorama, ostalim nakon velikih dinastija u pustim odajama. „Firentinska brda“, tako Firentinci zovu okolinu svog grada koji leti, u koritu između brda, dobije posebnu memlu, firentinsku zaparu kad košulja prianja uz telo i prvi se dašak vazduha oseti tek u večernjim satima. Firentinci, kao u Bokačovom Dekameronu, tada traže svežinu i mir na brdu Fjezole, iznad grada. Znao je stari pisac da je jedini beg od kuge i svakodnevice priča sama od sebe, jača i važnija od sudbine.
Ima, na starome mostu u Firenci, nekoliko betonskih proširenja trouglastog oblika. Tu ako sedneš i ako se imalo nagneš, pašćeš u Arno, a opet ima hrabrih, sednu u taj trokut, puste da noge vise, jedu sladoled, nigde nije bolji nego u sladoledžinici kraj mosta, piju vino ili otpuhuju kolutove dima. Tamo, u firentinskim šetnjama, vidim ponovo Emila: na malom prostoru razapeo je opremu, kišobrane, objektive i bliceve, oko njega punjači sa baterijama, i kao što lovac čeka u zasedi vrebajući plen na nišanu, tako i Emil čeka svetlo – vatrene nijanse firentinskog sumraka, boje jantara i ploda nešpole. Maše da priđem. Prespavaće tu, na mostu, da bi u zoru uhvatio prve modre note novog dana, te disperzne čestice utkane u boju puti Botičelijevih Gracija i portete renesansnih dama anđeoskog lika. Želja je Emilova da njegova izložba bude postavljena na mostu – sve slike Arna, u svako doba dana, sa odblescima raznobojnih fasada u vodi. Čekaće on i veslače, svakog dana, oni voze čamce Arnom, veslajući u andante ritmu.
*
Priče iz voza su mimo vremena, prostora i putovanja, lebde uvis dok uho neznanca sluša, kao što čun nose talasi dok na njemu, puštajući koren, raste hlebno drvo. Ceo je svet, naposletku, u orahovoj ljusci, a tebi, kao i meni, kako kažu Arapi – zapisano je da putuješ, treba samo da korakneš na palubu i kažeš „Zovite me Išmael“, samo što ćeš ti kazati svoje kratko, dvosložno ime, koje znači: čovek, napravljen od zemlje.
Da, pročitaj „Mobi Dika“, bez toga ti nema plovidbe. I još, Srce tame od Konrada, Blago cara Solomona Hagarda Rajdera, te moreplovne knjige Emilija Salgarija i Žila Verna. Posebno Matijas Sandorf, priču o prijateljstvu i plovidbi koja polazi od Istre a onda preko Mediterana stiže do severa Afrike, Gibraltara, marokanskih i tunišanskih obala i mesta koja jesu, ili nisu, na geografskoj mapi; na kraju, svi prijatelji grofa Sandorfa, ostaju da žive na jednom ostrvu. Ako budeš pisao, seti se tog velikog početka Melvilovog, koji kaže zakorači u moju priču, uzmi me za ruku i krenimo. A svaka je priča između Orfejevog i Euridikinog sveta i otkako je roda ljudskog, čovek se udvara ženi, slavi je slikom kao naš fotograf, ili joj šapuće priče i rime.
Kineska kletva kaže: dabogda živeo u zanimljivim vremenima. A ja, na tragu pomenutih knjiga, kažem: neka ti život bude zanimljiv, da se ne plašiš bolesti, onih bakterija voznih, i da sretneš prave ljude na svome putu. Ako ti prigovore zli jezici da se družiš sa ljudima zabludelim od glavnog toka, ti reci da si učio pobratimstvo svemira od Tina Ujevića i Volta Vitmena. To što ti pišem u različitim vremenima, sadašnjem i nekom pređašnjem, to nije zbog neujednačenosti pisanja samog, već zato što zapisujem u navratima. Pisanje o putovanju, znaj, najpodložnije je trošnosti uspomena pa su se i portreti iz voza, lica i izgovorene reči, zagubili u rukavcima sećanja, koje je sada izbrisalo neravnine i senke
Nikola Popović (Sarajevo, 1979), italijanista po struci, bavi se istraživanjem savremene italijanske proze. Objavio je prevode knjiga Etorea Mazine, Simone Vinči, Valerije Parele i brojne prevode italijanskih pisaca u književnim časopisima. Autor je kritičkih osvrta iz oblasti filma, pozorišta i književnosti, putopisa i reportaža iz Togoa, Gane, DR Kongo i drugih zemalja, te knjige Priče iz Libana (Centar za kulturu „Gradac“, Raška, 2016, koja je dobila nagradu Akademije „Ivo Andrić“ za putopisnu knjigu i povezivanje kultura. Prevođen je na engleski jezik i makedonski jezik. Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost, kulturu i društvena pitanja Bosanska vila u Sarajevu.