Image default
Proza

Ivana Maksić, Mačići

Mačići

 

Piše: Ivana Maksić

 

*

Tek kad mi je teško čujem cvrkut ptica.

*

Pokušavam da izvršim samoubistvo skokom sa zgrade koja je sastavni deo kompleksa platoa bivše robne kuće. Skačem, ali u toku leta, umesto slobodnog pada i ubrzanja, dešava se usporeno lebdenje i mekano sletanje na krov novoizgrađenog lokala. Stupam stopalima kao da na sebi imam neki dvoslojni plašt, što je samo varka. Već je pao mrak. U tom trenutku koji je ujedno i tren laganog predomišljanja, setim se da je upravo na tom mestu nekada bio crveni kiosk miloduha. Tu su mi moji tokom letnjih šetnji prepunih ćutanja kupovali sokiće koji su se zvali zlatne kapi ili egzotik.

*

Premijerka sa kartonom (nalik onom iz crtaća Jedite kod Džoa) oglašava javno (na ulici), poput obrnute verzije prosjaka, povoljnosti stambenih kredita. Kao da je sve samo pitanje prave odluke (razglas stoga deluje kao sprej istine) koja ukida neznanje i neobaveštenost i staje na kraj potucanju mladih u ulozi večnih podstanara i cimera, pruživši im mogučnost da budu vlasnici, jer samo onaj ko je vlasnik nekretnine, može biti i vlasnik sopstvenog života. (Dok izgovara te tautologije, ljudi joj prilaze, neki se na licu mesta preobraćaju pogođeni instant-spoznajom koja ih na duže staze razboljeva). Glas koji dopire sa razglasa još uvek nije uspeo da okrnji činjenicu da ću i u budućnosti biti podstanar. Dok drugarici ovo prepričavam, ona me nudi nekim istanjenim perecima koji se na sam dodir raspadaju, kao da su izvađeni iz prastare knjige čiji vlasnik nije razumeo značenje reči herbarijum, a ne iz bare koja se isprečila ispred nas kao i sam taj susret.

*

Loš ljubavnik je ništa drugo do loš sagovornik.

*

Gledam maršal-depresiju, u verziji manjoj od makovog zrna. Teatralno odlazi, još teatralnije dolazi, pruža ruke (srdačno), traži neki slatkiš, pokušava da me privoli na zdravicu. Ali pošto ne dobija ama baš ništa, pokunjeno nastavlja da se smanjuje, čekajući istrajno (poput svakog semena) neku bolju priliku.

*

Nakon porođaja žene nose mrežaste gaće. Jer samo tom paučinom između nogu mogu da dišu zajedno sa svojom ranom.

*

Sa nepoznatim muškarcem (koji mi je navodno prijatelj), malo starijim od mene, odlazim na glasanje. Silazimo sa jednog sprata na drugi, ali pošto nema stepenika, moramo da se čvrsto držimo za betonske blokove jer na tom tranzitnom prelazu, u malenom kvadratu maltera koji visi u vazduhu (na velikoj nadmorskoj visini) može stati samo jedno stopalo, a drugo stopalo (i noga) se moraju snažno odbaciti, kako bi se skočilo na donji sprat, sa koga bi se sišlo na sprat ispod, na istovetan način. Na naše veliko iznenađenje (više njegovo, nego moje, jer sam ja duboko u sebi vrlo dobro znala da mu samo pravim društvo), tamo gde je trebalo da bude biralište – nalazi se improvizacija sprata – go malter, tek osušena pista. I tako uzana, bez ikakve ograde, zjapi, u inat svima onima koji će se možda sunovratiti sa te betonske papučice (budući da demokratija odavno ne radi na taj pogon).

*

Nežno slagati i odlagati odeću onog koga voliš (kada je odsutan): rukama po tkanini putujući s njim: kragnom, rukavima, džepovima i dugmadima.

*

U grlu mi rastu volvoksi, nekakve okrugle formacije koje se drže na tankom končiću i harmonično podrhtavaju. Slične su strukture kao krajnici, s tom razlikom što sam, kada sam otvorila usta (očigledno pogrešan potez koji nepovratno vodi u ambis dezintegracije), ugledala bar šest (njih) u ogledalu i, već koliko za tih par sekundi, počele su da se uvećavaju, i to tako kao da se svaka ponaosob trudila da bude brža od ostalih. Sećam se da je jedna lopta bila otvoreno plava, druga ljubičasta, treća crna. Asocirale su na upredene komade plastelina ili gume, na nešto neorgansko, ali po načinu množenja ili deobe, na prave pravcate organske, invazivne, tumor-matrice. Lekar, koji se navodno nalazio s druge strane ogledala, mi je, smirenim tonom, sugerisao šta da radim, odnosno da sa plavim zna šta treba da se radi, ali da za crne nikad nije čuo, iako sam već otežano disala. Poželela sam da ih iščupam, ali je u tom trenutku jedna struktura, jedan volvoks, iskočio van, poput napetog lutka koji jedva dočeka da ga iz kutije izbavi nevidljiva opruga. Pod uticajem sile teže, počeo se izduživati, ali je lekar rekao da ga moram vratiti nazad (u usta). To me je jako zabrinulo jer, budući da nisam mogla da dišem, više nisam mogla ni da govorim, i jedina razumna operacija bilo bi njihovo uklanjanje – nije bitno kako. Kolonija ovih kiborg organizama, sa tendencijom da se uvećavaju pod golim okom, nemilice me izlaže nekom novom obliku života u kojem nema disanja ni govora.

*

Kafe u koji smo svratili na kolače i na bizarnu zdravicu (jer je svako morao da bira između odvratnog žutog gaziranog soka i rakije bledo ružičaste boje sa tragovima uvelih biljaka u izduženoj čašici) hvalio se kuriozitetima – video radovima – postavljenim na sva četiri zida. Na njima su bili snimci svih (književnih!) zvezda koje su ikada baš na tom mestu popile espreso, toplu čokoladu, ili neku žestinu. Prepoznavali smo lica koja su bezbrižno srkala kafu ili zamišljenim pogledima plutala i veslala zajedno sa svojim jednokratnim plastičnim kašičicama. Bili smo osuđeni na voajerizam, oni – da nikada ne saznaju da ih je posmatralo najpre oko kamere, a potom sijaset drugih očiju – iz dana u dan. Upali smo u zamku jer se niko nije mogao odupreti i jednostavno prestati da lovi zaleđene trenutke nečije bivše dokolice: pogled kroz izlog ili ogledanje u njemu, podizanje šoljice, spuštanje pogleda, gutljaj vrele kafe, spuštanje šoljice, posmatranje zrnaca šećera prosutih po stolu, traženje pogledom konobara, brisanje čokolade sa uglova usana, popravljanje ruža, prelaženje rukom preko butina, čekanje imaginarnog partnera ili odbrojavanje tuđih koraka pred važan sastanak.

*

Razgovaram sa poznanikom (pesnikom) ali s neskrivenim nezainteresovanjem. Nakon nekog vremena, on mi okreće leđa, i dalje sedeći za istim stolom. Bilo mi je toliko dosadno da sam u jednom trenutku rekla kako je tvrđava (na kojoj smo se nalazili) dosta izmenjena u odnosu na period od pre nekoliko godina. To uopšte nije bilo tačno, ali me je nešto nagonilo da mehanički izgovaram besmislice. Na odlasku, dok sam oblačila uzan, srebrni mantil, prilazi mi mišićavi dečko (koga ne poznajem) i predaje mi pismo u kojem mi izjavljuje dugogodišnju tajnu ljubav (za koju znaju svi sem mene). Otvaram pismo tek u trenutku kada on napušta scenu (sna) i na papirnoj foliji vidim mnoštvo nevešto ispisanih piktograma. Pokušavam da zaplačem, ali me njegova potpuna anonimnost u tome sprečava.

*

Na javi već ceo lunarni mesec ne pijem. Ali u neolitskoj zemunici tražim ogromnu vimbldonsku kuglu – jarko narandžasti (koralni) sladoled natopljen alkoholom. Odsečno odbijam mrvice kolača sa kašike koju mi prodavačica ritualno prinosi ustima tvrdeći da propuštam najbolji ukus na svetu. Narednog kišnog jutra, jajnici se bude pre mene, za čitavih četvrt minuta.

*

Sloboda: to su prvi mačići, bačeni u vodu, koji ipak nekamo doplivaju.

Ivana Maksić: Rođena 1984. Objavila knjige poezije: O telo tvori me (Matica srpska, 2011), Izvan komunikacije (Presing, 2013) i knjigu poezije na italijanskom jeziku La mia paura di essere schiava u prevodu Fabija Barćelandija (Gilgamesh Edizioni, 2014). Uredila više zbornika. Njena poezija uvrštena je u nekoliko antologija i zbornika, a učestvovala je i na nekoliko festivala poezije. Bavi se prevođenjem sa engleskog jezika. Piše prozne crtice, prikaze i kritičke tekstove. Objavljuje u periodici i na internet portalima u zemlji i regionu.


Ovaj članak je objavljen u septembru 2019, u okviru temata Libertas Libartes


Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Proza.

Related posts

Tamara Kovačević, Kraj

Libartes

Igor Marojević – 25 godina ljubavi

Libartes

Nataša Milić, Umro bih za tebe