Piše: Željana Vukanac
Nosim sa sobom Begićevu knjigu romantično po vozovima i iščitavam pomalo svaki put, ali se i sprečavam da promišljam o njoj kako bi o poeziji trebalo promišljati, jer bi to značilo dati odgovornost pročitanom i sebi. Prvenstveno je teško odlučiti se za Begićeve stihove okarakterisane kao melanholične i kišne dok se čovek bori sa sopstvenim kišama. Međutim, darovi koje je ova poezija donela prevazilaze pasivne okvire i elegične tonove.
Ne može se početi sa knjigom da se ne oseti duh naslova, iako on može postati jasan tek na kraju, kada se pročitano odleži i unese dosta tečnosti. Doba morfina pušta u vazduh izmaglicu isparenja, oticanje i nestajanje, borbu do konačne pobede u porazu. Begićevo vreme morfina je sada u kojem se odrasta i suočava sa fizičkim nestajanjima svesni da to ne može biti sve i jedino: da će nas nestati. Begić ovo vreme nestajanja deli u etape svojih zbirki: Rane pjesme, Sitni sati u Managvi, Opasan čovjek, Bebop. Zajedno sa Pismima iz Paname, Begićevo stvaralaštvo postavlja atmosferu, ne ograničava prostor iako se lirska dešavanja često toponimski obeležavaju, ali glavno u ovoj poeziji je previranje između sadašnjosti i prošlosti kojeg je subjekat uvek svestan. Poezija koja nastaje u ovom kontekstu teži da se približi istini i da zaleči ono što hemijski lekovi ne mogu, da osvesti prolaznost subjekta i da ga osnaži kako bi svoje tragove u materijalnom ostavio čistijim nego što bi bili bez poezije.
U Ranim pjesmama izdvajaju se teme koje nastavljaju da se i u kasnijoj poeziji razvijaju i bujaju, prelivajući se jedna u drugu. Muzika je sveprisutna u ovoj poeziji od motiva i zvuka saksofona, trube, klavira, džeza i bluza, do melodije koja se peva sama dok se čitaju stihovi npr. Svjetlosti uma (ovo je samo jedan od primera gde je poezija dobila telo muzike koju su stvarali Basheskia & Edward EQ, Sanel Marić Mara). Poezija, ili tačnije, samo pisanje su večne teme ovog autora koji ne skriva ranjivost subjekta koji prenosi misao autora. Subjekt je usamljen, u već poznatoj atmosferi dima i muzike uz otkucaje koje daje mašina za pisanje. Scenografija poput one u film-noiru je često uhvaćena pesmom i jedini pokreti su viorenje zavesa i misli, ili je prizivanje sebe u tesnim ulicama hispano gradova.
Fizička izolovanost i usamljenost lirskog junaka nisu u ovim pesmama izraz eskapizma, već način da subjekat spozna sebe uz aktivno promišljanje o sebi, onima sa druge strane slušalice i svetu. Iz zatvorenog intimnog sveta, junak poseže za poznatim ulicama i melodijama koje su udaljene i vode ga dalje ka promišljanju o slobodi i odgovornosti u njoj. Iako već u prvoj pesmi u zbirci, subjekat postavlja atmosferu stranog grada i završava sa „Napokon te/ uspijevam zaboraviti“ (Ptica na ruini, str. 9), samim obraćanjem osobi koju pokušava zaboraviti, poništava rečeno. U ovakvim igrama i sopstvenim zabludama, subjekat će često u zbirci pokušavati da ismeje svoju iskrenost i ranjivost, ali do kraja zbirke ne odustajući od nje.
Ambivalentni odnos prema predmetima opsesivnih misli primećuje se u pesmama kao što su Odjahati u Mongoliju i Čudesni ljudi. U pesmi Odjahati u Mongoliju, lirski junak se suočava sa „licem netaknute princeze“ koja hipnotišuće gleda sa svakog plakata u gradu. Junak uvodi čitaoca u svoje stanje delirijuma kroz tri stiha koji postavljaju radnju u noć, u park i vraćanje kući. Vraćanje u bezbedni prostor u somnabulnom stanju progonstva od strane lepote, postaje nemoguće za junaka koji je minimalistički i narodski opisan. Kakav je to junak i koji su to unutrašnji događaji koji ga određuju, ostaje na čitaocu da nasluti i sam pripiše, međutim, nedostatak reči doprinosi karakterizaciji junaka kao nemoćnog u lirskom dešavanju, pa i da se imenuje. Pesma se završava jedinim mogućim rešenjem za junaka koje se nalazi u bežanju od sebe, otimanjem, a zapravo povraćajem slobodnog duha i snage, koji je ovde u predstavi konja, i odlazak u daleku Mongoliju, daleko od civilizacije koja je predstavljena kroz ime glavnog grada ove zemlje.
„Ovakav kakav sam
mogu jedino
ukrasti konja
odjahati u Mongoliju
negdje daleko od Ulan Batora
sagraditi kolibu
i krenuti ispočetka.“ (Odjahati u Mongoliju, str.42)
Pokušaj da se povrati snaga i sloboda, vraćanje prvobitnom stanju fizičke aktivnosti i mentalne bistrine, Begić peva i u Mogućnosti potoka. U trenucima savršenosti, preispituje lutanja i nerazumljivosti sveta:
„Da li će ikada sve biti jasno
poput izvora planinskog potoka? “ (Mogućnost potoka, str. 52)
Pretpostavlja da je tamo ponovni početak koji ovde nije postavljen kao stanje kojem se treba vratiti. Kao i u pesmi Odjahati u Mongoliju, ovde se određuje početak lirskog subjekta, „jednom biti losos“, kao stanje budućnosti koje je iskazano prezentom, tamo treba početi sa svim trenutnim znanjima, ali u bistrini:
„Možda je tamo moj početak.“ (Isto)
Suprotno agilnosti koja se vraća kao mogućnost u ovim pesmama, u Čudesnim ljudima, junak pokušava da pronađe ponovni spokoj nakon „saznanja da neće biti tvoj ljubavnik“, suočavajući se sa opcijama koje su se pokazale neuspešnima:
„Ništa tu neće pomoći
ni putovanje ni vjetar
ni šume ni šetnje
(…) Neće pomoći razgovori“ (Čudesni ljudi, str. 50)
Jedino što lirski junak vidi kao mogućnost je povlačenje, stidljivo pretvaranje u kamen koje ostavlja skromnu misao da negde postoji mesto za razdvojene. Pevanje pesme u trećem licu doprinosi izrazu skromnosti kojim pesma počinje, lirski junak je taj koji se povlači i prepušta pažljivom posmatraču da uvidi lakoću i nežnost prolećnog vetra koji oživljava kroz ovu pesmu.
Lirski junak kojeg vidimo u ovim Ranim pesmama doživljava svoje transformacije u Sitnim satima u Managvi, da bi oživeo i ojačao u Opasnom čovjeku. Čitajući pesmu Manifest, vrlo jasno se uočava kontrastirana figura junaka. Sada je to osnaženi čovek koji je odredio svoje granice u vezi sa pitanjima koja su se javljala u Ranim pjesmama kao što su dnevnopolitička pitanja, odnos prema ljudima, konvencije, on ovde postaje opasan upravo zbog svoje nepredvidljivosti. Junak je u davno odsanjanoj „kući na brdu“ (Manifest, str. 99) sa vrlo jasnim imperativom:
„Vraćam um djetinjstvu i naivnosti mladalaštva.“ (Isto)
Begićev lirski junak nije više onaj od „prije petnaest godina“ (Arhitekt, str. 98) koji se gubi i nestaje lud od ljubavi, on sada traži: „Pozajmi mi svoje oči“ (Isto). Pesma sada diše novom snagom oslikavajući junaka koji je spreman da izgradi novi svet.
„Vrijeme je za arhitekturu
nepostojećih pogleda
koji mirišu na daljine i slobodu.“ (Isto)
Unutrašnja snaga koja je ovde oslobodila pesmu i subjekta u njoj, ostajaće i u trenucima usamljenosti u dalekim vulkanskim prostranstvima. Vreme morfina postaje vreme u kojem „uz šaku analgetika/ i pravu dozu tekile“ (Vrijeme morfina, str. 128) pupi proleće zbog svih prostora koji žive u očima junaka. Iako se utišava izrazita vitalnost o kojoj je prethodno bilo reči, subjekat se miri sa „vragovima prošlosti“, pronalazi spokojstvo i odgovore.
Dok je subjekat u Ranim pjesmama gledao kroz prozor i živeo u sebi podstaknut minimalnim spoljašnjim impulsima kroz telefonski razgovor ili pismo, u izboru iz zbirke Sitni sati u Managvi on je na ulicama, u „mravinjacima za bezbrojne“ (Posljednji dani, str. 76), da bi se vratio spokojan u sebe u Opasnom čovjeku. Zbirka Bebop je u ovom izdanju u nagoveštaju i u izboru koji je u Vremenu morfina posvećen telu koje se erotizuje i uzdiže do devičanske religioznosti. Neizbežan je uticaj Lenarda Koena na Begićev rad, a samo jedan od primera je pesma Lilium Mohavka, pesma posvećena severnoameričkoj katoličkoj svetici Katerini Tekakvithi, o kojoj Koen piše svoj roman Divni gubitnici (Geopoetika, 2014). Izbor iz Bebopa konačno smelo peva telesnost, subjekat priznaje svoju masku neuhvatljivosti (Antikvitetni predmet br.7, str. 143) i smrt najmilijeg u njegovom naručju. Ako je našao svoj spokoj i odgovore u vezi sa ideologijom, revolucijom i izolovanošću u prethodnim pesmama, ovde se usmerio na preispitivanje ljubavnog odnosa. Ukoliko je iko od čitalaca očekivao klišeizirane romantične scenarije, nije uopšte bilo potrebe da uzima Begićevu knjigu na čitanje. Begićev junak-ljubavnik je spoznao svoju otrovnu potrebu za telom. Ponegde ga maskira u refleksije vezane za predmet koji postaje simbol odnosa, koji je otisak leđa na starom stolu. Drsko i jasno junak-ljubavnik govori o sebi:
„Tvoja usta se spremaju da prinesu žrtvu slavi nebeskoj. Teško da ću se pridružiti toj pjesmi, iz mene izlazi samo nečujno“ (Isto).
Insistiranje junaka na svom lupeštvu je konstantno, dočaravano iz pesme u pesmu, te čitaocu ne preostaje ništa drugo no da mu veruje. Dugogodišnji uticaji bajkolikih ljubavnih postavki se tome opiru, ali je junak uporan u svom dokazivanju. Proleće i kiša žileta, zagrljaj i smrt, izvijeni vrat partnera koji priziva ruke, junak-ljubavnik je instrument uništenja (Bebop, str 147), kontrastirani su elementi koji grade svet ove zbirke, u njoj ne postoji uljuljkani čitalac koji će se udobno smestiti i zaploviti poetskim maštarijama. Sa Begićevim poetskim junacima, čitalac sedi na rubu drvene stolice spreman svakog časa da se ista slomi jer je lirski junak izneverio sebe i poverenje svih očiju uprtih u njega. Mogući odgovor se čita u pesmi Okeanidin Dar, gde je subjekat s početka poput „smirene gramofonske melodije“ (Okeanidin Dar, str. 148), ali se ubrzo pretvara u demona ritualne magije, koji nema vlast na sobom i vodi se sopstvenom bezmoći koja „lišava svake odgovornosti“ (Isto).
Čitanje Vremena morfina ne sme se zaustaviti na prvim tonovima melanholije i talasanja, ono što se čuje iz dubina redova i svakodnevnog rečnika u kombinovanju i prepletu, daje izrazito snažan individualni svet koji priznaje svoju neutemeljenost. Često bezobzirna iskrenost Begićeve poezije ne dozvoljava izvinjenja, već potpuno odbijanje ili prizivanje.
Željana Vukanac – rođena je 1990. u Zadru. Živela je u Žegaru, Obrovcu, Obiliću i Beogradu, gde je završila V beogradsku gimnaziju, osnovne i master studije Srpske književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Prva zbirka poezije „Prostori“ (2019) nagrađena je prvom nagradom književnog konkursa „Mak Dizdar“ u Stocu, 2018. Radila je kao nastavnica srpskog jezika i književnosti. U martu 2019. nastavlja studije u Kelnu. Većinom živi kao književni junak.
Ovaj članak je objavljen u septembru 2019, u okviru temata Libertas Libartes.
Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Reč i misao.