Razgovor sa Alom Tatarenko, ukrajinskom slavistkinjom, vodio Svetolik Jozić
Kako je aktuelni temat Libartesa ljubav, tako će i moje pitanje biti u skladu s tim, a i s njom – otkud kod Vas ljubav prema srpskoj književnosti? U suštini, mogla je to biti bilo koja književnost, no zašto baš srpska? Kakav je bio Vaš prvi susret s njom, da li je to bila ljubav na prvo čitanje?
Nije svaka ljubav, ljubav na prvi pogled! Barem kod mene. Kako sam u horoskopu dupla Vaga, kod mene ponekad važi drugi prvi pogled. Jer zaista nije lako odrediti šta je prvo čitanje srpske književnosti u mom slučaju… U detinjstvu sam slušala od mame o Nušićevoj Autobiografiji kao jednoj od knjiga koje moram pročitati. To sam i učinila. Bio je to odličan prevod na ukrajinski Sidora Sakidona, koji me je nasmejao do suza. Ali, nije mi objasnio šta znači “Ispeci pa reci”… To sam saznala kasnije, kad sam se upisala na studije slavistike (Katedra za srpskohrvatski jezik i književnost). Tada se dogodio taj drugi prvi pogled, kad sam se upoznala sa delima srpskih pisaca u originalu. Još uvek čuvam domaći zadatak na uobičajenu temu „Moja omiljena knjiga“ koji sam napisala kao studentkinja četvrte godine. Ni tada mi nije bilo lako odgovoriti na to pitanje, pa sam ispisala dvadesetak stranica, pokusavajući da dam pošten odgovor. Tu je bila priča o čudesnom otkriću sveta Romana o Londonu, Miloša Crnjanskog, o nesagledivim, opasnim dubinama Selimovićevog Derviša i smrti, o mitskim igrama Vaska Pope, kao i o svetloj seti Kaporovih Foliranata, zahvaljujući kojima smo se zaljubili u Beograd na neviđeno i naučili reči kojih nije bilo u udžbeniku srpskohrvatskog jezika za strance. Tako sam počela sam da se zaljubljujem u srpsku književnost…
Kažu da je prevođenje najbolje i najkompetentnije čitanje dela. Vi ste dosta prevodili (Kiša, Pavića, Pekića kao i savremenike, uostalom i pisali ste o njima). Koje delo srpske književnosti biste izdvojili kao svoju ”najveću ljubav” (pretpostavljam da ste i Vi kao i ja, pa i drugi čitatelji u stanju da se zaljubite u literaturu)?
Da, prevodilac proživljava svoje knjige. I zna da se zaljubi. Posebno kad prevodi ono što želi, ono što bira sam. Imam tu sreću, jer nisam profesionalni prevodilac pa mi izdavači ništa ne naručuju. Sama tražim izdavača za knjige koje smatram zanimljivim za ukrajinske čitaoce, a i za ona dela u koja sam se zaljubila. Međutim, strast prema knjigama vezana je kod mene pre svega za njihovo čitanje i pisanje o njima. A onda dolazi do želje da prevedem knjigu kako bih je približila novim čitaocima. I obrnuto: kad prevodim neku sjajnu knjigu, mori me želja da što pre pišem o njoj, o blagu koje sam u njoj otkrila, vagajući i mirišući svaku njenu reč. Ipak, nisam prevela sve svoje omiljene knjige, čak ni sve „najveće ljubavi“. Razlozi su različiti…
Moje „velike ljubavi“ nije teško otkriti. O većini sam pisala, uživajući u pisanju, kao što sam pre toga uživala (i nakon toga ću ponovo uživati) u njihovom čitanju. Verovatno, pretpostavljate da je to Dnevnik o Čarnojeviću. Kad sam pisala „Tri zumbula u prozoru“ – svoj prvi tekst o njemu, koji je nastao „iz čista nemira“ (doktorat o Milošu Crnjanskom i radove za skupove u takve ne računam), pročitala sam taj roman dvadesetak puta, u svim mogućim izdanjima, opsesivno… Koliko sam ga čitala pre toga i nakon toga – ne znam, nisam brojala. I svaki put otkrivam u njemu nešto novo, neku novu misao koja me intrigira, neku novu paralelu koju bi trebalo sagledati… To je volšebna knjiga. Više puta se vraćam delima Danila Kiša i Borislava Pekića (nisam uzalud naslovila svoju drugu knjigu U začaranom trouglu: Crnjanski-Kiš-Pekić). Posebno su mi dragi Pekićev Novi Jerusalim i Kišove novele. Zagonetku jedne od njih, Crvenih maraka sa likom Lenjina, još uvek pokušavam da odgonetnem. SelimovićevDerviš i smrt za mene takođe predstavlja nepresušni izvor podsticajnih pitanja koja se kriju ispod svedenog, gustog pripovedanja… Volim da se družim sa Andrićevim pripovetkama. Tolika jasnost, kristalna prozirnost stila, a tolike tajne veze, nesagledivi ponori, pravi svemir u jednoj priči.
Ima knjiga koje umeju da me zaokupe na nekoliko dana. Razmišljam o njima maltene neprekidno, tražim ključ za njih, živim sa njima dok ne napišem o njima tekst. A onda više ne mislim na njih. Ima i takvih ljubavi, zar ne? Ima knjiga, kojima se vraćam kao starim prijateljima…
Divim se delima Milorada Pavića, tog čarobnjaka srpske književnosti. Najčešće čitam njegov roman Drugo telo, koji je za mene bio početak novog, drugačijeg čitanja ovog pisca. Dok su ranije često previđali ironiju u njegovim romanima, sada sve češće previđaju velika i komplikovana pitanja koja skriva iza paravana jednostavne, pojednostavljene postmoderne igre. Teško se odvajam od takvih višeslojnih, magnetskih knjiga.
Ima još knjiga koje volim, ne moram da pričam baš o svim svojim ljubavima. Čitanje je vrlo intimna stvar…
Inače, jesam li Vas upozorila šta se dešava kad me pitaju za omiljenu knjigu?!
Bojim se odgovora, nešto više nego Pavića. Zato, vratimo se na siguran teren. Pisali ste dosta o Paviću. U jednom tekstu ste i naveli, da parafraziram – kako je Pavić jedan od klasika postmodernizma. A kako u postmodernizmu ljubav mahom nije ”ljubav” u klasičnoj svojoj biti, moglo bi se reći da je to hiperljubav s težnjom ka hiperseksualnosti obojena ironijom ili groteskom, ili pak više intelektualizovana ljubav. Opet, kod Pavića kroz slojevitost njegovog pripovedanja ”palimpsesti ljubavi” su koliko oneobičeni toliko jesu i ljubav u klasičnoj svojoj biti (hoću reći uvek je ona ”prava” ljubav, bilo da je to pomirenje religija u Hazarskom rečniku – to je opet govor ljubavi, bilo da je to Unutrašnja strana vetra gde ljubav ne mari za vreme već je s onu stranu života, bilo da je to parabola o hrišćanstvu tj. Poslednja ljubav u Carigradu ili opet uDrugom telu, ljubav koju možemo sagledati u ključu svetog trojstva: ljubav-sreća-večnost). Kako vi vidite tj. iščitavate ljubav kod Pavića?
Da, u pravu ste, ljubav u književnosti postmodernizma ne liči na ljubav iz realističkog romana, ili iz nekog romantičarskog dela. Uostalom, zar ima dve iste ljubavi? Svako je doživljava kao svoju i neponovljivu, jer i jeste takva. A kako svet u postmodernističkim delima baš i nije tek odraz stvarnosnog sveta u književnom ogledalu, i ljubav je, prirodno, u tom svetu drugačija. Pre svega, podsetila bih na to da su književnici postmodernizma učinili revolucionarni korak, uspostavivši treću realnost: realnosti stvarnog života i oniričkoj realnosti (koja se nakon Frojda smatra isto tako relevantnom) pridodali su realnost književnog dela. Izjednačavanje u pravima tih stvarnosti omogućilo je junakinji Milorada Pavića da se zaljubi u čitaoca svoje knjige, a junacima Gorana Petrovića da pobegnu od istorije i zla u te povlašćene prostore. Latinska reč corpus konotira dva referenta: kako telo, tako i delo, umetničko. To dobro znaju zagovornici postmodernističke teze o zadovoljstvu u tekstu – i radi se pri tome o zadovoljstvu kako duhovnom, tako i telesnom. U priči G. PetrovićaReči ljubavni čin se odvija razmenjivanjem reči – koji ne znače erotske radnje, niti imaju takve konotacije, već erotski zvuče, dodiruju, mirišu, imaju specifičan ukus. Preplitanje telesnih i tekstualnih kodova predstavlja jednu od odlika postmodernizma – u srpskoj književnosti njegov veoma upečatljiv primer predstavljaju priče i remek-dela Save Damjanova. Umesto nizanja reči o ljubavi, pisac je izabrao ljubav s rečima. Kao srećni ljubavnici, pisac i reči uživaju u svom susretu. A iz tog susreta, u igrama uzajamnog zavođenja, rađa se razigrani, neponovljivi tekst.
U jednom od intervjua Milorad Pavić spomenuo je „knjige koje su nas volele“. To je veoma bitna definicija, jer ona ukazuje na ljubav kao glavni ključ razumevanja. Knjige koje nas vole dopuštaju nama da im priđemo, da ih zaista upoznamo. Baš kao i ljudi, koji se otvaraju pred onima koje vole. Potreba da se ispriča o sebi voljenom biću, da se protumači, ali i želja da se podeli s njim ono najbolje što posedujemo u sebi, dobro je poznata, ali tek je postmodernistički pisac naglasio uzajamnost čina ljubavi kad je reč o književnom delu. Da bismo shvatili neku knjigu, nije dovoljno samo da se zaljubimo u nju – mada je to lep osećaj i obavezni preduslov. Treba da nam ona uzvrati ljubav. Ako bude sreće, otkriće nam svoju lepotu – ako smo zaista željni da je potražimo, da je vidimo i doživimo. Da se predamo čitanju bez predumišljaja, bez pokušaja da uguramo knjigu u neke svoje unapred pripremljene kalupe i koordinate očekivanja. Da budemo spremni da krenemo u potragu za njenom kako vidljivom, tako i skrivenom lepotom. Tako ja iščitavam ljubav kod Pavića… Tako ga čitam.
Nadam se da će srpski čitaoci moći uskoro da se upoznaju sa mojim čitanjima Pavića i drugih sjajnih predstavnika postmodernizma. Očekujem izlazak srpskog izdanja moje knjige Poetika forme u prozi srpskog postmodernizma. Dakle, Forma, ili o ljubavi.
Posebno bih istakao Vaš tekst ”Tri zumbula u prozoru: u potrazi za junakom Dnevnika o Čarnojeviću”. Dakako, Vi ste još o Crnjanskom pisali, ali upravo taj tekst koji započinjete Gojinim tj. Andrićevim citatom ”Umetnik je ‘sumnjivo lice’, maskiran čovek u mraku, putnik sa lažnim pasošem”, tu ste na samom početku napravili odličnu paralelu između piščevog udvajanja kako u paru Andrić-Goja tako i Rajić-Čarnojević. U kojoj meri je tu književni junak samostalan kao ličnost nezavisno od svog tvorca i kada tako postavimo stvari, nije li i književni junak sumnjivo lice, enigma za svog tvorca? I kada smo već kod Crnjanskog, njegovim delima su svojstveni ljubavni trouglovi gde imamo ideal žene (ne samo žene), zapravo nečega čega se nema, što je ploti nedostupno i nečega čega ima što je srcu neželjeno. Kako Vi vidite smisao tih ljubavnih trouglova a i samu ljubav kod Crnjanskog?
Jeste, junak zna da bude „sumnjivo lice“, „putnik s lažnim pasošem“, iznenađenje za čitaoca, ali i za samog pisca. Najbolji dokaz predstavlja junak Dnevnika o Čarnojeviću – izmešten iz imena, a samim tim iz jedinstvenog tela koje se s tim imenom asocira. On je prognan iz „kuće svoje egzistencije“, udvojen, podeljen i nanovo spojen. Pripovedanje u jednom trenutku čini obrt, stavljajući ispred pripovedača jedno specifično ogledalo. Od tog trenutka će pripovedač govoriti o svom drugom ja, o sebi kao o drugom. Osim toga, Crnjanski je ubacio u roman prikrivene autobiografske momente. Zamećući tragove iskustvene stvarnosti, a ne želeći da je se odrekne, Miloš Crnjanski ih vešto uklapa u romanesknu sliku. Protagonistkinje piščevog stvarnog života pretvaraju se u slučajne prolaznice, likove-statiste koji ostaju u senci književnih junakinja romana. Čarnojević, Rajić, Crnjanski – kakav je to tek trougao! Kad govorimo o trouglu između protagonista, onog što se ima (a nije važno), i onog što se nema (ali je najvažnije na svetu!), govorimo zapravo o paradigmi ljubavi kao čežnje. Setimo se Andrićevog Puta Alije Đerzeleza, njegovih (skoro pa imenjakinja) Katinke i Ekaterine. Tajna moći veličanstvene Čežnje (a i Žudnje) leži u nedostižnosti, privremenoj ili trajnoj. Junaci Crnjanskog (telesni poput Kazanove) žude za nemogućim. Oni su razapeti između duhovnog i putenog, koji nikako ne mogu da se spoje u liku Jedinstvene, i to je taj dramatični trougao. Uostalom, nemogućnost spajanja dveju žena u jednu, kao i nemogućnost spajanja u jednog dvojice muškaraca, i dovodi do „ljubavne geometrije“ u „običnom“ životu… Crnjanski je više puta progovorio o ljubavi kao večitoj, neutaživoj žudnji za nemogućim – nedosežnim, izgubljenim, nedostižnim. Zato njegovi junaci putuju. Zato za njih ima seoba… Ostalo znate.
Vi ste za naše čitatelje preveli roman Perverzija, Jurija Andruhoviča. I tu, kao i u gore navedenim romanima imamo jednu potragu u postmodernom ključu koju takođe možemo iščitavati i kao ljubavni roman. Možete li nam reći nešto više o njegovoj poetici kao i preporučiti klasike a i savremenike ukrajinske književnosti?
Perverzija je za mene vrlo važan roman. Ima više razloga, zašto sam na pitanje izdavača koji bih ukrajinski roman preporučila za prevođenje, bez dvoumljenja odgovorila: Perverziju Jurija Andruhoviča. Kad me studenti kojima predajem predmet „Postmodernizam u slovenskim književnostima“ pitaju koje delo ukrajinskog postmodernizma treba da pročitaju obavezno, dajem isti odgovor. Ovaj roman, po meni, predstavlja vrhunac proznog stvaralaštva njegovog pisca u XX veku i može se smatrati svojevrsnim priručnikom za proučavanje postmodernističke poetike. Razigran, ironičan, fantastičan, roman Perverzija spaja dve ljubavi pisca – književnost i muziku. Čini mi se da bi se moglo napraviti lepo multimedijalno izdanje ovog romana, tako da bi čitaoci čuli muziku koja prati njegove junake, a, možda, i melodije koje su podarile poseban ritam svakom poglavlju Perverzije. Roman predstavlja treći deo Andruhovičevog romanesknog triptiha: Rekreacije, Moskovijada, Perverzija. Ako prvi od romana prikazuje ukrajinskog umetnika u Ukrajini 90-ih, drugi – ukrajinskog umetnika u Moskvi 90-ih; onda u Perverziji autor odvodi ukrajinskog pesnika u Zapadnu Evropu, u srce evropske kulture, grad karnevala Veneciju. Ovde će junak sresti i izgubiti svoju ljubav, ovde će reći, umesto molitve, „Santa Maria della Salute”. I mada pisac u trenutku pisanja romana nije znao za Kostića i njegovu pesmu, njegov junak ju je naslutio, u imenu crkve.
Četvrti roman Andruhoviča pojavio se posle duže pauze i označio je njegov postepeni prelaz ka postpostmodernističkoj poetici. Protagonisti romana Dvanaest prstenova, kao i protagonisti Perverzije, čine ljubavni trougao. To su sad austrijski umetnik, njegova ukrajinska prevoditeljica i njen muž. Ali, u ovom romanu postoji još jedan glavni lik, nosilac stvarnog imena i domišljene biografije – sjajni ukrajinski pesnik-modernist Bogdan-Igor Antonič. Upravo je „nova biografija Antoniča“ izazvala pravi skandal u ukrajinskim književnim krugovima. Ali, probudila je takođe – kod dela mladih čitalaca – interesovanje za njegovu poeziju. Najnovije Andruhovičeve knjige spadaju pre u „novi autobiografizam“ (na primer, Tajna, sa podnaslovom „umesto romana“). A njegova najnovija knjiga, putopis sa po kojom fikcionalnom crtom Tajna, Leksikon intimnih mesta, predstavlja 111 gradova koji su po nečemu važni za pisca. Drago mi je što su se među njima našli Beograd i Novi Sad.
Od mlađih ukrajinskih pisaca spomenula bih ovom prilikom Sofiju Andruhovič. Pre svega zato što piše zaista zanimljivu, kvalitetnu prozu. Ali i zato što umetnički rukopis ćerke savremenog ukrajinskog klasika nimalo ne podseća na očev. Ova mlada spisateljica sasvim je samosvojna, a njeno pisanje je prepoznatljivo i poetički hrabro. Iste godine kad je Jurij Andruhovič objavio Tajnu, autobiografiju „umesto romana“, Sofija Andruhovič je objavila roman, koji nudi biografiju njenog detinjstva sa intimnim detaljima, ali sa jasnom porukom da popis privatnih događaja iz prošlosti zapravo nije piščeva intima. Njena junakinja čuva za sebe ono što se ne sme publikovati, čuva najvažniji, najtajniji deo sebe.
Kad govorimo o ljubavi, ne smemo zaobići govor poezije. I tu bih, pored brojnih sjajnih pesnika, izdvojila jednog Velikog Pesnika i jednu Veliku Pesnikinju – Mikolu Vingranovskog i Linu Kostenko. Njihove pesme o ljubavi neverovatno je teško prevesti na drugi jezik. Savršene su u svojoj strasti i nežnosti, neponovljive kao sama ljubav.
Podstaknuti Kišovom Enciklopedijom mrtvih napisali ste tekst ”Da li će književnost postati enciklopedijom mrtvih” krajem devedesetih godina u vreme bombardovanja Srbije, no na stranu politički diskurs, uvek je pekićevsko vreme nekih čuda, uvek je besnila i Atlantida, takva vremena nikada ne prolaze. Čini se da se ono loše katkad širi kao i oni cvetovi na zidu u Enciklopediji. No, ipak, mislite li da će se možda nekada pojaviti neka nova književnost, umetnost koja neće biti samo filter za čovečnost već i sama ljubav i sam spas za budućeg čoveka jer čovek danas bombardovan je poetikom kiča, dakle ničega, kako se iskobeljati iz ovog mora hiperskribomanije gde pravu književnost vidimo samo u tragovima?
Lepa književnost je nastala, po mom mišljenju, (i) iz želje za boljim svetom. Iz želje da se u knjizi nađe nešto što ne postoji (ili se retko sreće) u običnom životu. Zato i kažemo “Pa, to je kao u romanu!”, upoređujući neki retko srećan događaj sa romanom kao izmišljotinom, a zapravo sa onim prvim, helenističkim romanima sa neverovatnim avanturama i srećnim krajem. Naravno, književnost je tokom svog viševekovnog razvoja stekla više ozbiljnih funkcija, pored ostalih i vaspitnu, moralno-etičku, estetsku. Bila je i učiteljica života, i delo ruku „inženjera ljudskih duša“, podigla se na veoma visok nivo refleksije, tamo gde je bilo mesta samo za filozofska dela… Sada sve češće nastupa kao zabavljačica, odgovarajući na očekivanja jednog dela čitalačke publike. To je takođe reakcija na (pre)ozbiljne uloge u kojima je nastupala ranije. Književnost sledi razvoj društva, direktno i indirektno. Zar nivelisanje žanrovskih granica u postmodernizmu nije književni pandan ukidanju granica između država Evropske unije? Kad krenete iz Romana, a nađete se, bez dužeg zaustavljanja i pasoške kontrole, u Pripoveci? Kad ni pisac dela nije siguran, je l’ on autor romana ili ciklusa pripovedaka. Ali, postoje u tom delu nešto što ipak čuva neku svoju iskonsku pripadnost vrsti.
Dakle, odgovor na pitanje o budućnosti književnosti povezan je sa pitanjem o budućnosti naše civilizacije. Ne znam odgovor na njega. Ali se nadam da će književnost opstati. Možda će u kriznom trenutku nastati „sekte“ knjigoljubaca, intelektualne elite koja će kao znak prepoznavanja koristiti umeće čitanja. Čitanje knjiga i života imaju mnogo zajedničkog. Pa će čitanje biti neka tajna delatnost koja će ujediniti odabrane najpametnije čitaoce. A kad oni preuzmu vlast, uspostaviće diktaturu čitanja i zabraniće da se pišu loši romani i slabe pesme… Šalim se, naravno. Ali – i sad sam ozbiljna – verujem u ljudsku potrebu za lepom književnošću kao odrazom najplemenitijih ljudskih osećanja. Još uvek mladi duhom, a i oni mladi i duhom i telom (na kojima svet ostaje!) pišu pesme o svojim ljubavima i za svoje ljubavi. Ne kupuju im petparačke knjige da bi dočarali svoja osećanja, već pokušavaju da nađu svoje reči. Pesmice za „široku upotrebu“ lako se nalaze na internetu. Ništa novo, nekad su manje talentovani (pre svega, u književnom smislu) ljubavnici prepisivali pisma iz pismovnika. Ali, bila su sva ista… Iz želje da se bude neponovljiv u svojoj neponovljivoj ljubavi rađala su se epistolarna remek-dela, koja sad čitamo kao vrhunsku književnost. Nastajale su pesme koje su zauvek upisale u istoriju i „adresante“, i „primaoce“ sjajnih lirskih priznanja i „poruka“, jer su govorile o svima nama. Verujem da će ljubav sačuvati i književnost – prostore lepe reči i živih osećanja. A onda će biti mesta i za priče o njoj, i za romane, i za ljubav prema njoj samoj.
Ajde da pišemo i čitamo zaista kvalitetna dela! Da ih prikazujemo, prevodimo, preporučujemo. Barem toliko možemo, zar ne?
Ala Tatarenko (1962, Mogiliv-Podiljski, Ukrajina) – istoričarka književnosti, književna kritičarka, prevoditeljka, esejistkinja. Radi kao profesorka na Filološkom fakultetu Univerziteta u Lavovu (Ukrajina), gde predaje srpsku i hrvatsku književnost, a takođe postmodernizam u slovenskim književnostima. Autorka knjigaMesto susreta: ogledi o srpskoj prozi (Beograd: Srpski PEN centar, 2008) i U začaranom trouglu: Crnjanski, Kiš, Pekić:eseji i studije (Zaječar, Matična biblioteka “Svetozar Marković”, 2008), više radova i tekstova o srpskoj i drugim slovenskim književnostima, a takođe monografije “Poetika forme u postmodernističkoj prozi: iskustva srpske književnosti“ (Lavov: Pais, 2010) (na ukrajinskom jeziku). Članica Srpskog Književnog Društva. Dobitnica Povelje Udruženja književnih prevodilaca Srbije (2011).
Članica uredništva ukrajinsko-srpskog zbornika UKRAS (Kijev), časopisa Nasleđe (Kragujevac), naučnog zbornika Problemi sorabіstiki (Lavov), naučnog časopisa Serbian Studies Research (Novi Sad), naučnog zbornika Zbornik za jezik і književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (Novi Sad), član Kapitule ukrajinskog nezavisnog kulturološkog časopisa Ї. Više godina bila je honorarni dopisnik kulturne redakcije Drugog programa Radio Beograda. Autorka je više od 170 radova o srpskoj književnosti, objavljenih u Srbiji, Ukrajini, Nemačkoj, Hrvatskoj, Poljskoj,Francuskoj i više od 80 prevoda.
Prevela je na ukrajinski Enciklopediju mrtvih (1998) i Grobnicu za Borisa Davidoviča (2000), Lautu i ožiljke(2008) D. Kiša, Zvezdani plašt M. Pavića (2002), Novi Jerusalim B. Pekića (2007), izbor iz poezije Z. Karanovića Bubnjevi i žice,autoput i noć (2011), a takođe niz pripovedaka, eseja i odlomaka iz romana I. Andrića, M.Crnjanskog, B. Pekića, D.Kiša, M.Pavića, G.Petrovića, S.Damjanova, D.Albaharija, M.Pantića, M.Savića, S.Basare, D. Velikića, pesme M.Crnjanskog i L. Blaškovića, drame D.Kovačevića, M.Marković i dr. Objavljeni prevodi sa ukrajinskog na srpski: roman J. Andruhoviča Perverzija (u koautorstvu sa M.Ivanović (Klio, 2002), esej M.Rjabčuka Od Malorusije do Indoevrope u: Od Malorusije do Ukrajine (Čigoja, 2003), priče J. Andruhoviča, J. Izdrika, J. Viničuka, I. Karpe, G. Pagutjak, pesme J. Andruhoviča, S. Žadana, M. Kijanovske, G. Kruk, O. Slivinskog i dr. Priredila je balkanski broj Časopisa Voz br.76 (Potjah 76), zbirku ukrajinskih prevoda priča G.Petrovića Ostrvo i druga viđenja (Folio, 2007), antologiju savremene srpske priče Neodoljivi Eros Priče (Kalvarija, 2009).
Članak je objavljen u martu 2013, u okviru temata Libartes Amatoria.
Pročitajte ostale razgovore koji su objavljeni u rubrici Intervju.
Pročitajte ostale intervjue koje je vodio Svetolik Jozić:
Metalibartesov razgovor (Apokalipsa (malo)sutra, decembar 2012)
Aleksandar Šurbatović – Apokalipsa je stalno stanje stvari (Apokalipsa (malo)sutra, decembar 2012)
Ala Tatarenko – Knjige koje nas vole dopuštaju nam da im priđemo (Libartes Amatoria, mart 2013)
Harijeta – Ja Gospođine knjige ne čitam, živim ih, koliko se njoj ćefne (Smešni Libartes, oktobar 2014)
Možda će vas interesovati i:
Adriana Zaharijević – Biti određeni pol je proces, postojanje