Image default
Proza

Slavko Mali – Apokalipsa

Apokalipsa. Kako to sentimentalno zvuči. Podseća me na moje detinjstvo, mladost i pozno srednje doba.

Od kad znam za sebe obećavali su mi neku apokalipsu. Ali, osim „Delirijum tremensa“ mog oca, veću nisam doživeo.

Tada je matori u nastupu alkoholnog ludila oborio kevin zeleni kredenac iz Banata i razbio teglu slatka od dunja sa njega.

Nikad mu to nisam oprostio.

I sad kad odem na njegov grob, ponesem dunju i stavim je na raku.

Dođem posle par godina, kad me u kafani obuzme nostalgija za lepotom smrti.

Dunja uvek stoji tu. Ali osušena, skvrčena i otužna, kao lešina ispod nje, usmrćena zaludničkom depresijom.

Sednem, zapalim cigaretu i posmatram mrtvu dunju. To me ispunjava neobičnom životnom radošću.

Tada odlutam mislima daleko, u detinjstvo, u dan kada je na zemlju trebao da tresne neki ogromni crveni meteor, i sve nas spršti kao crve.

Nebo je te noći zaista bilo jarko crveno.

Građani su masovno u panici hrlili ka brdu iznad grada, noseći sklupčanu ćebad pod miškama.

Malobrojni koji su imali auta, zavukli su se porodično u njihovu unutrašnjost i revnosno se zaključali iznutra.

Bila je to noć nespavanja i iščekivanja.

U neko doba noći majka začu tihi šapat i izađe na prozor. Mi deca, koju je sve ovo zabavljalo, načičkasmo se oko nje

. Gazdarica sa prozora do našeg prošapta: – Neće valjda na moju kuću !? Kako ću ja onda da živim od kirije?

– Ja mislim da neće – reče majka tešeći je, istovremeno čupajući sebi mozak kako da nađe pare za kiriju, ako nas meteor mimoiđe.

Otac koji je propio celu penziju nezainteresovano je hrkao, zaustavljajući povremeno dah, koji bi posle toga prerastao u grozni primalni hrk, tresući nam živce, kao zunzara paučinu.

Jutro je donelo sunce, a ništa se nije desilo. Samo se prolamala metalna tišina.

Iznureni grad je spavao.

Prišao sam kredencu i skinuo s njega teglu slatka od dunja.

Seo sam na stolicu i posedeo malo držeći je u krilu obgrljenu šakama.

Onda sam je vratio na kredenac.

Pogledao sam kroz prozor i ugledao ogromni meteor kako se približava zemlji. Bio je u obliku velike žute dunje.

Proleteo je izvan mog vidokruga ostavljajući za sobom žuti trag i tužni miris jeseni i prolaznosti.

Sada kad odem da gledam umrlu dunju na grobu svog oca, zapitam se uvek, zašto ne otvorih teglu onog sunčanog jutra i ne okusih slast detinjstva.

I sve više stičem utisak da mi je čitav život zbog toga više ličio na ovu gnjilu dunju na kalnoj raki mog oca, i da se sve više pretvaram u nju.

Pijanac koji je sedeo oslonjen o crni obelisk do mene držeći flašu daća rakije u ruci, mrmljao je sebi u bradu : Ma, kakva bre Apokalipsa, ko lipsa, lipsa…

Nategnu samozadovoljno flašu žute tekućine, gledajući pravo u nebo.


Pročitajte ostale tekstove ovog autora:
Slavko Mali, proza (Igraj, igraj, igraj, avgust 2012.)
 Slavko Mali – Nona (Smešni Libartes, oktobar 2014.)

Ovaj članak je objavljen u decembru 2012, u okviru temata Apokalipsa (malo) sutra.

Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Proza.

Možda će interesovati i:

Emina Japalak – Neuhvatljivi krik

Povezani članci

Filip Rogović – Mrak

Emina Japalak – Neuhvatljivi krik

 Tena Lončarević, U oku gospođe Kotove

Ostavite komentar