Image default
Proza

Bojan Savić Ostojić – Dan koji traje danima

Draga Marijana Nikolajević,

posle dosta nećkanja, ipak odgovaram na tvoj poziv da napišem nešto za „Libartes“. Rekla si da je tema novog broja „buđenje“. Upao sam ti u reč i pitao: „budnost?“ Nije mi prvi put da u onome što se od mene traži čujem ono što se meni prohte. Zašto mi je, pitaš se,„budnost“ beskrajno važnija od „buđenja“? Zato što je buđenje samo trenutak, kapisla koja ne obavezuje, posle koje se može opet, nekažnjeno, utonuti u blaženu uspavanost. Ali budnost je praksa, napor da se preciznost jutarnje, još nepribrane pažnje, održi tokom celog dana, da potraje ona pribranost koju poklanjamo detaljima tek završenog sna, koji, dok se još nismo preusmerili na mehanizme jave, pokušavamo, što detaljnije, da prevedemo u slike ili rečenice.

Ali kako bi bilo, upitao sam se tako jednog jutraposle zapisanog sna, i onome što se ukazuje na javi pokloniti takvu, što beskrupulozniju pažnju? Zar i ono što vidimo svakog dana nije zaslužilo detaljan, subjektivan opis, lišen svih civilizovanih obzira kojih se danju držimo, a sa svim arsenalom predrasuda iz kojih posmatramo san?

Iz tog pitanja su nastali fragmenti koje ti šaljem.U njima nisam odvojio zapise snova od zapise viđenog, mada će i ne pažljivom čitaocu biti odmah jasno šta je šta. Nadam se da će ti odgovarati? Zapise nisam uopšte prilagođavao. Žao mi je, ipak, što nisam uspeo, kao što sam planirao, da ti napišem pismo, da dočaram neprekinutost te budnosti koju zagovaram. Ipak mi je retko polazilo za rukom da ostvarim dan koji traje danima.

To pismo sam nameravao da završim rečima: „Zašto budnost, a ne buđenje? Zato što se može biti budan i u snu.“

Bojan Savić Ostojić

Lice treba čitati kao san.

Boto Štraus

za Ani Erno

 

Blizanci u duplim kolicima. Sagnem se: dečak spava. U drugom delu kolica: kovrdžava devojčica je budna i radoznalo, već sa dosadom, razgleda pomični svod iznad sebe, već nesrećna što ne može da ustane i ode, ili što barem svoj deo kolica ne može da otkači od onog drugog.

I ko bi na taj prizor dirljive detinje dosade rekao: „slatko!“ — sem mene?

*

Boravim u nečijoj spavaćoj sobi. Rasporedom, podseća na dnevni boravak Đošića u Mionici. Gost sam nepoznate ženske osobe, ali njen otac prema meni ispoljava negostoljubivost. Svakako postoji jak razlog ili izgovor što sam smešten kod njih. Ali što je moj boravak osnovaniji, to je ćale — ili jednostavno, neko muško u kući — netrpeljiviji. Osećam da svaki moj pokret može da izazove manju katastrofu.

Kad se posle šetnje vraćam u sobu, raspored joj je potpuno promenjen. Pored neraspremljenih kreveta, na podu, leže nekakve gromuljice. Strepim da sam ih ja tu ostavio, ali jednim delom mi je laknulo jer je predviđeno da odem već u toku dana.

*

Udubljena je u smartfon. Po njemu skroluje desnom rukom, na kojoj je upečatljiv prsten (srebrn, iz dva dela, od kojih je gornji deblji, a donji tanji). Levom rukom je poduprla obraz, stegla ju je u pesnicu. Na nadlanicu joj je pao nakrivljeni okvir naočara. Celim telom je nepomična; jedino joj se kreće zglob desne ruke. Telefon čak i ne dodiruje jagodicom: skroluje noktom domalog prsta. Kad se ukazala potreba da nešto otkuca, spustila je desnu ruku i ukipila je pored leve, zatim smakla naočare i pogledala po sali.

Interesantno: maločas, dok nije dizala pogled, činila mi se i bucmastija i mlađa, maltene tinejdžerka. Ispostavlja se da je sredovečna, dobrodržeća gospođa, smećkaste kovrdžave kose vezane u rep, bucmasta, ali ne onoliko koliko mi se u prvi mah učinilo.

Pod crnim džemperom na raskopčavanje vidi joj se sivkasta majica sa reprodukcijom Klimtovog Poljupca. Ostavila je telefon. Sada samo cupka i čeka konobara, naslonjena na desnicu. Dosađuje se.

Na mesto koje je napustila seda plavuša i prvo zauzima onu stolicu koja je uperena u zid.

*

U „Parizu“ sam (uvek je najvažnije gde mislim da jesam u snu), tumaram po nekoj strmoj četvrti. Hoću da pogodim dijagonalu koja će me odvesti u dom ili menzu. U dva navrata mi se nameste prepreke u vidu radova. Prvi put mi ne zasmeta kada se nađem u podnožju neke ulice, pred gelenderima ofarbanim u belo. Prolaznici koji žure imaju mogućnost da se popnu stepenicama. Ali kad se i drugi put nađem na toj tački, zastanem i udubim se.

Stepenice vode na scenu. Njima se sada jedva može proći. Na sceni se odigrava dečja predstava. Glumci su u belim togama, na delovima scene omeđenim kredom. Ali predstava ima i elemente avangardnog pozorišta. Negde u gužvi je i pisac, Ljubivoje Ršumović, koji slobodno razgovara sa glumcima, zaseo kao profesor među studentima.

Nema drugog puta, pa sam prinuđen preko scene. Niko me ne dira, ali mi je vrlo nelagodno. U međuvremenu sam potpuno izgubio orijentaciju.

*

Fajront u Poletu. Pošto mi je dodala i naplatila pivo, smušena kelnerica odnekud vadi parče pice. Kažem joj: „A, posle svirke služite picu!“ Ona rezignirano odmahne glavom, kao „već sam to čula od onih koji se nakače na šank“.

Prilazi joj jedna gošća. Konobarica krije picu, moli je da joj dozvoli da dovrši parče, ali ipak prima narudžbinu. Koleginica, zasela na njeno mesto, vadi svoje parče pice. (Učini mi se: njeno!)

Bela kelnerska košulja obema stoji kao piletu sise. Košulje su im prevelike kao da je gazda imao nameru da, noseći ih, izgube svaki seksualni atribut.

*

Belo predvorje i u vazduhu radio Nostalgie. Hostesa pažljivo izlazi iz ordinacije sa šoljom, vodeći računa da ne otvori vrata previše, kako ja, koji čekam, ne bih video pacijentkinju na operacionom stolu.

Bele su stolice, plastične čaše i kašičice, beli su stočić i sat, pa čak i kazaljke i okvir i brojevi. Hostesa nosi beli zavoj oko palca, belu udlagu preko ramena. Šta se to tako strašno dešava unutra? Da sam ja zadužen za dizajniranje pakla, vrata bi mu bila bela. (I portiri bi goste ljubazno dočekivali sa dobar dan.)

*

Dua Lipa snima film u Srbiji. Reditelj je smrtno zaljubljen u nju. Otmem mu je, kažem da sam video njenu ploču (u Metropolisu), ona se opusti i počne da mi priča kako je tumarala po Pazovi tražeći „pojeziju“.

*

Moj saveznik je seda, kratkokosa žena koja se, noseći zembilj na oba ramena, trza celim telom kao gimnastičarka; pritom kao da sve vreme nešto dobacuje onome što je navodi na te grčeve. Zašto mi je saveznik? Zato što se ne stidi.

*

Visoki momak ulazi na prva vrata autobusa, dolazi do sredine i odatle baci pogled na zadnja sedišta. Iza njegovih leđa, kao nekakav ranac, praktično je nevidljiva sitna devojka koja i ne gleda preda se nego se samo drži za njega. On se okreće i kaže: „Nema mesta“. Unosi je u odeljak odmah iza vozačeve kabine, posadi je na mesto do prozora i zagrli. Ogromnom levom šakom joj potpuno obuhvata čelo. Na tren mi se učini da je primorava da ne pomeri glavu iz određenog položaja, da joj brani da napravi ijedan pokret koji on nije predvideo.

*

Ženim se u toku dana Ivanom Đorđević. U hotelu srećem i Voksa. Sa Marjanom gledam nekog bizgova kako drži varilicu u obliku motorne testere. M. kaže da tako ne može da vari, nego samo da cepa. I istina: Ciga namerno pokida instalacije, i sam tresne, ogroman, u tom velikom dvorištu.

Restoran u kojem će se održati svadba je, naravno, menza. U pozivnici, koju sastavljam na dan venčanja, u svesci, između ostalog, piše da se venčanje održava na „Bosforu“. Svi me pitaju: zar neće venčanje biti sutradan? Ne, iste večeri, u sedam, proklamujem, i razmišljam kako da nabavim dovoljni broj svezaka-pozivnica i da li bi bilo bolje da goste pozovem na neki brži način, fejsbukom ili mejlom.

*

Plavuša u najboljim godinama zauzela je mesto pored prozora i sa kafom u ruci, posle pročitanih novina, kratko i brzo podiže obrve, čudeći se.

Ali grimasa nije namenjena samo novinama, već svemu na šta joj padne pogled. I kad je snimila mene (koji moram da izvirim iza ćoška ulaznih vrata da bih je video), oteo joj se taj tik. Uzima gutljaj vode, ispravlja se tako da mogu da je vidim — pokazuje koliko je zgodna i koliko je godine nisu pokosile — i slaže neku polu-zaprepašćenu facu.

Shvatam: sve vreme se ponaša kao da je posmatrana. U kafiću se oseća kao u rijalitiju i očekuje da pažnja prati svaki njen gest.

Odmah primećujem i da je muškarac (stariji, Ciganin, koji mi je zauzeo mesto ispred nosa) takođe posmatra, krišom, ali uporno. Ona ustaje, vrlo važno izbacuje grudi, i prolazi pored mog stola ka toaletu. On odlazi za njom.

Takve žene ne treba posmatrati, ili samo posredno, preko ogledala, tako da uopšte ne znaju da ih gledaš. Ona je ta koja sve vreme razmišlja: „Kako me vide?“ Nervira me tačno ovo: što se to pitanje bez prestanka vidi na njoj.

Matori Ciga se vratio sam iz toaleta. Je li plavuša kurva?

*

Posle književne večeri. Da je nešto bilo, vidi se po ženama načičkanim za stolom, za kojim najverovatnije sedi zvezda večeri. I stare i mlade, okupljene su bez reda. Stolice su rasute kao da su se oslobodile stolova. Zvezda večeri je najpre nevidljiva jer su ka njoj usmereni svi pogledi. Kad se maknu leđa organizatora večeri (poznajem ga i radujem se što sam mu seo izvan vidokruga), i ja, nehotice, gledam u žižu svih pogleda, ne mogu da se suzdržim.

Ispostavlja se da je zvezda Ljubivoje Ršumović. Od njega, koji se ponaša kao „vrsni kozer“, ipak su i dalje zanimljiviji pogledi upereni ka njemu. Imam utisak da, budući da je toliko poznat, moraju da ga pogledaju i oni koji ga ne podnose, eto, čisto da bi se na licu mesta uverili da je tu, da bi ga uneli u memoriju.

Ršum ogovara Daviča i zove ga „Oketa“. Kako žene počinju da se povlače ka svojim stolovima, polako se opraštaju s onima koje su još okupljene oko Ršuma i organizatora. I ako im ne dobacuju beznačajne replike, onda ih barem isto tako beznačajno pogledaju, brzo i kratko, čisto da kažu: „e! do malopre smo sedele sa vama!“ Onda kreću presrdačna, a u stvari još beznačajnija mahanja koja će sigurno potrajati još sat vremena. Slušam ih i patim za nekim zanimljivim licem.

*

„Ne udaj se, Rado! Ne udaj se, Rado!“, viknuo je momak u naočarama izašavši iz trole na Slaviji. Izgledao je kao bibliotekar koji je sebi dozvolio da se urolja.

*

Živim u domu nadomak Đerdapske klisure, koji je u celini potopljen, toliko da ljudi hodaju unutar vode, i čekam da mi se izda suva večera. Vlasti me prate i žele da ih obaveštavam pomnije u svom crnom notesu. Bojim se, naravno, da bi mogli da mi ga pokvase.

*

Mršava brineta od koje vidim samo bordo košulju, sa uskim V-izrezom i dugačke prste na rukama, objašnjava nešto sivokosoj drugarici.

Šake je sve vreme dopunjavaju. Sada leva lebdi ispred nje, a kažiprst se otima uvis kao da leprša. Dok sluša sagovornicu, desnom šakom obuhvata levu nadlanicu i zglob, opipava ih kao da ih kontroliše, svaki prst ponaosob. Kad se ukaže potreba da pokaže više pažnje, položi levu ruku na sto, ali ne može da se uzdrži da je desnom ne češka. Kako razgovor postaje veseliji, šake joj se podižu ka licu, laktovi se aktiviraju kao podupirači i prsti se opet prepliću.

Glava (rekao bih da je nekad bila rošava, ali to mislim samo zbog upadljivih podočnjaka i upalih obraza, bez ikakvog osnova) pravi minimalne pokrete, i oči su u defanzivi. Prsti vode glavnu reč. Pokazuju u svim pravcima. Kao pravi asistenti, povremeno se približe vratu da ga opipaju, poprave kosu ili košulju.

Sad je desna poletela ka drugarici, pred nosem joj se skupila kao školjka, a onda naglo odletela desno, da bi joj završila na kolenima ispod stola.

Sagovornica ne ostaje nekontaminirana. Da bi izrazila koliko nestrpljivo čeka neku radost, dlanovima je dva-tri puta lupila po stolu, prvo levim pa desnim.

*

Prvu verziju pesme Bi mogo da mogu Haustor je snimio na engleskom. Slušam je u Mionici na ploči i osećam se neautentično.

*

Dosađuje se i hoće da vidimo koliko se dosađuje, dok njena drugarica, iz istog razloga, listaplavi vodič, zeva uz telefon, a samo što su sele. Konobarica je pred „moju plavušu“ (u sivom puloveru, u čizmama sa platformom, sa svetloplavim lakom na noktima) stavila žuti ceđeni sok.

Simpatična je, svetlooka, ima 28 godina. Nagledala se telefona i ustaje, saopštivši drugarici, jedva otvarajući usta: „Idem samo da…“ I odvlači se sporo, kao da joj se nigde ne žuri, do police „Umetnost i dizajn“. Korak joj nije toliko opušten, više želi da se predstavi kao šlampava i letargična.

„Drugarica“ joj je možda majka. Otud možda i dosada i manjak potrebe za razgovorom na javnom mestu. Ćerka nosi crne pantalone sa džepovima sa strane: obukla se nekako kućno. Ne nosi minđuše, čini mi se da na sebi jedva ima šminke.

Čekaju li zajedno tatu? Ima poneku sitnu bubuljicu. Da se nisam prevario u godištu? Rezignirano se vraća za sto, kao u zatvor. Navlači rolku do brade i gleda na telefon: to joj je jedina sloboda. Rolka joj ostaje na bradi dok joj se mama ne obrati. Tada se odmah dovodi u red. Otpor se odražava i u tome što sporo odgovara na majčina pitanja. Raspodela je takva: mama pita, ona odgovara.

Kad zavlada ćutanje, protegne se i tobože zainteresovano upita majku: „A šta piše tu?“ Mama ne pada na taj gest kurtoaznog zanimanja i suvo odgovara kratkom replikom, tako da se razgovor ne nastavi. Pošto je još jednom pregledala telefon, plavuša nekoliko puta obrne knjigu 011 Mome Kapora i napokon se zadubi u nju, ne gubeći rezignirani izraz lica.

Izgleda kao Merilin Monro kada pozira sa knjigom u rukama. Upravo je prinosi nosu. Najradije bi je tako konzumirala. Pažljivo, mršteći se, ispituje prvu klapnu, a onda nezadovoljna glumom namešta se na stolici, zevne, povremeno uputi pitanje mami, starmalo dubokim glasom. Izgleda kao da čita po zadatku.

To mamica očekuje od nje. Sa Momom i svetlucavim novčanikom odlazi u kratku šetnju i vraća se sa debeljuškastom crvenom knjigom manjeg formata, enciklopedijicom u koju zaranja nosem.

„Hoćeš d’idemo?“ kaže mama. Pročitala je vodič i dotura ga ćerki: „Vrati ovo!“ Ćerka oblači sivu, čupavu jaknu, pruža mami Momu i kaže: „Šesti februar je, šesti!“ smeškajući se prezrivo: „Kako ne znaš!“

Momo je sigurno poklon za Tatu. U stvari, nije! Ćerka je upravo poljubila mamicu, u znak zahvalnosti, u slepoočnicu. Moma je bio namenjen njoj. Sa maminom posvetom.

*

Obrve (tanke i blago iskošene nagore) i čitavo čelo devojke u tramvaju ― koja se u nekom trenutku zagledala u mene ― podsetile su me na nekog ko mi se nekad svideo. Upravo takva ispupčenost očiju na mršavoj (?) faci, bila je ono što je na toj osobi za mene bilo neodoljivo. Dok samo te, „poznate“ delove lica zagledam, osećam bez ikakvog razloga da sam „referentnu osobu“ (svojevremeno) saletao, grlio, da nisam mogao da je se nagledam; to saletanje odmah stavljam u adekvatni dekor, noćni klub, kafanu, u koji istovremeno sumnjam, kao što nisam siguran jesam li uopšte stigao da joj izrazim svoju naklonost, a kamoli jesam li se s fragmentom tog lica uopšte sreo ― ali ne mogu da se setim o kome se radi: dozivam lice kao što se prisećam sna; i kako ne uspevam, presuđujem da je najverovatnije reč o polusnu (onom kasnojutarnjem, iskonstruisanom).

*

Dejanu Aleksiću, dok se penje uz vatrogasne stepenice, objašnjavam zašto je Brkica Vuković genije; i još jedna žena koja se tako preziva, s kojom uopšte nije u srodstvu.

*

Ćoka razgovara sa majkom.

—Šta je, Marice?

— Gledam.

*

Volim Annie Ernaux. Ona je, i u knjizi Crni atelje, kao neka mala, meni bliža Virdžinija. Kad nema nikog, opisivati kako neko vidi mene. Ova kelnerica? Od mene može, i kada miruje, i kad prolazi pored moje stolice, da vidi samo levo rame ili leđa. Vidi muškarca za šankom koji gleda kroz izlog. Zavaljen je na klupsku stoličicu, s levom nogom naslonjenom na šipku ispod šanka, s desnom između stoličice i drvenarije na zidu. On piše, povremeno podigne pogled, obliže se i odmeri nešto ili nekog na ulici. Pogled nikad ne uputi ka sali. Verovatno se povukao kad ga je, posluživši ga, počastila nadimcima „srce“ i „pile“. Možda je arogantan, a možda samo zamišljen. Primetila je da voli crvenu boju. I džemper i sveska u koju piše i hemijska su crveni. Kako nije odreagovao na njene nadimke, rekla mu je: „kako ti je lepa hemijska“, i „evo dok pišeš, da jedeš keksića“. Ništa. Iako mu je ispostavila punu ćasu spekulasa, opet ju je, kad je sledeći put prolazila kraj njega, hladno oslovio: „izvini, mogu li da dobijem čašu vode?“ Tad mu je rekla „izvoli, pile“, ali opet nije upalilo.

Hoće li ga, dok bude plaćao račun, osloviti sa „srce“? (I dobio bi opkladu. Rekla mu je „Hvala ti, srce si!“)

*

Ne samo lice, nego i predeo opisati, opisivati predano kao san, i nebo, i svetlost, ono što miruje to neka bude sledeći zadatak minucioznog, simultanog zapisničara; LICE=PEJZAŽ

februar 2019.


Bojan Savić Ostojić (1983), autor knjiga poezije (Stereorama, Jeretički dativ) i zbirke autobiografskih eseja (Aleatorij), objavio je i svesku fragmenata (Podli podli psalmi) i roman-rečenicu (Punkt). U pripremi je roman Nema oaze. 
Preveo je dvadeset pet naslova sa francuskog. Vodi blog Za sve pare, „buvljački barometar za biblioždere”. Živi u Beogradu.

Ovaj tekst je objavljen u martu 2019, u okviru temata Buđenje.

Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

 Txori Zuriak – Krug

Ivan Ristić, Krioljubav   

Jagoda Nikačević – Triptih: Metamorfoze

Ostavite komentar