Biljana Dojčinović – Prava književnost je uvek prestup

Razgovor sa dr Biljanom Dojčinović, profesorkom književnosti i jednom od osnivačica Centra za ženske studije, vodila je Milena Ilić

 

Ove godine Centar za ženske studije slavi 20 godina postojanja. S obzirom na to da ste jedna od njegovih osnivačica, možete li nam reći koji su bili prvobitni ciljevi i aktivnosti Centra, i da li su očekivanja ispunjena?

Sama ideja da se započne bavljenje feminističkom teorijom, dakle, inicijativa za osnivanje Centra, potiče od feminističke grupe Žena i društvo. Prema rečima Sonje Drljević, feministkinje u Srbiji su početkom devedesetih, već uveliko aktivne u različitim organizacijama, osećale da je potrebno i teorijsko promišljanje onoga što čine i hvatanje koraka upravo sa ženskim studijama u svetu. Prvobitni i osnovni cilj bila je diseminacija feminističke teorije i taj cilj se svakako ostvaruje već dve decenije.

 

U kojoj meri Centar za ženske studije korespondira sa Women’s Studies širom sveta? Kakvo je interesovanje i da li vam se čini da je u Srbiji došlo do nekih značajnih promena kada je u pitanju promatranje feminizma tokom ovih 20 godina?

Mogu da govorim samo o periodu u kom sam u Centru bila najaktivnija, a to je bilo tokom devedesetih. Centru sam se pridružila tek pošto je održan taj sada već istorijski, prvi, jednosemestralni kurs, započet 8. marta 1992, a svoj veći angažman završila sam 2003. godine, osim što sam ostala glavna urednica časopisa Genero do 2008. Dakle, za tih 11 godina, koliko sam tamo bila aktivna, bilo je velikih promena u programima, a u jednom trenutku je program sadržao više od 120 predavanja iz desetak različitih oblasti. Bilo je to, mislim, 1996. godine. Mislim da se to više nikad nije ponovilo, i da je u tom trenutku Centar zaista stajao rame uz rame sa mnogim evropskim sličnim centrima, koji su radili u kud i kamo boljim uslovima. S druge strane, i promena u publici je velika. Sredinom devedesetih, svako ko je tražio neku vrstu alternative slušao je barem neko predavanje u Centru. Sada je ta publika skoro isključivo studentska i, naravno, daleko od toga da bude isključivo ženska. Međutim, o kasnijem periodu govorim samo na osnovu svojih predavanja u Centru kojih je u proseku jedno do dva godišnje.

 

U moru predrasuda, ali i različitih termina i njihovih definicija, neretko se može čuti da je pristup feminističke književne kritike isključivo ideološki i da ne posmatra delo kao umetničku celinu, već ciljano čupa tekst iz konteksta. U kojoj meri je to tako i da li bi termin ’ginokritika’ bio prikladniji kada je reč o imanentnoj analizi književnog dela?

To je prastara primedba. Mislim da je Teri Iglton duboko u pravu kada kaže da je svaka teorija ukorenjena u našem praktičnom životu, a da se kao ”ideološka” otpisuje ona kritika koja je posvećena tuđim, a ne našim sopstvenim prioritetima. Izvesna redukcija dela jeste bila prisutna u onoj ranoj feminističkoj kritici, usredsređenoj na iščitavanje stereotipova o ženama u delima muškaraca, ali je i ta kritika donosila novi, do tada nepoznati, pogled. U svom najboljem, i ta kritika, kao i ginokritičko istraživanje, kombinovala je svoju perspektivu sa pomnim čitanjem. Ginokritika je istraživanje ženske književne tradicije, što znači da je njeno prvo pitanje «spoljašnje» – kog je pola neko ko je napisao određeni tekst? Ali, kao što sam rekla, svaki pristup se može kombinovati s pažljivim i poštenim čitanjem samog teksta.

 

Vaša nedavno objavljena knjiga „Susreti u tami“ predstavlja uvod u čitanje Virdžinije Vulf, kako stoji u podnaslovu. Virdžinija Vulf je nepostojanje tradicije ženske književnosti videla kao jednu od bitnih prepreka u svom i, generalno, pisanju koje treba da praktikuju žene. Ima li sada, nakon skoro sto godina od objavljivanja njenih teorijskih razmatranja, nešto što bismo mogli da nazovemo tradicijom ženske književnosti? Kakva je situacija sa pomenutom tradicijom na našim, teško patrijarhalnim prostorima?

Traganje za ženskim književnim tradicijama počelo je sredinom sedamdesetih i prihvaćeno u mnogim sredinama, tako da veliki broj književnosti sada ima i knjige o sopstvenim drugim istorijama književnosti. Dugo već postoji ozbiljan projekat da se rekonstruiše mreža evropske ženske književnosti do početka 20. veka – započet u Holandiji, trenutno se razvija u okviru programa COST kao akcija IS0901, Women Writers in History. Na osnovu tog projekta i baze podataka kreirali smo ovdašnji istraživački projekat Knjiženstvo, teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine, koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije. Pre toga, od sredine devedesetih, u ProFemini postoji rubrika «Portert prethodnice»; objavljen je veliki broj tekstova o pojedinačnim književnicama u časopisima poput Ženskih studija, Genera, Polja i drugih. Podsećam i na projekat «Zavera nečitanja» čiji su rezultati još uvek na netu, na sajtu Centra za ženske studije. Najzad, objavljene su i knjige Silije Hoksvort (2000) i Magdalene Koh (2008), na engleskom i poljskom, doduše, što je značilo da se istorija srpske ženske književnosti može napisati samo na stranom jeziku. Ali, i to se sada promenilo.

 

Kakva je to ženska rečenica za kojom traga naratorka eseja Sopstvena soba? Da li je ona ekvivalent ženskom pismu, izrazu? Da li je to pitanje stila ili pola/roda, budući da i muškarci pišu „ženskim pismom“?

To je složeno pitanje koje prevazilazi granice intervjua. Očevidno da Virdžinija Vulf ima na umu pre svega jedan manje pompezan način izražavanja od onog koji su koristili Golsvordi, Benet i Vels. Ona je dala i primer stvaranja takve rečenice – to je način na koji je pisala Džejn Ostin. Iz Sopstvene sobe možemo da zaključimo da je ženska rečenica u dubokoj vezi sa telesnošću, što nas može dovesti do istog polazišta kao i teoriju ženskog pisma. I jednom i drugom je zajednička ideja slobode u pisanju. No, te dve stvari ipak ne treba poistovećivati, jer je pojam ženskog pisma nastao mnogo kasnije i drugačijeg je porekla, vezan za Bartovu ideju pisanja kao prostora slobode i angažmana i Deridinu rAzlike, a definisan je u tzv. francuskoj feminističkoj teoriji. On označava određeni način pisanja koji možemo otkriti i kod autora muškog pola, Džojsa, na primer. A tu je, naravno, i bliskost sa samom Virdžinijom Vulf. Zbog preterane upotrebe termina žensko pismo u pogrešnom smislu, kao oznake za žensku književnost, svojevremeno sam predložila novi termin, tečno pismo, koji obuhvatio upravo taj nekad radikalno novi metod pisanja.

 

Modernizam stvara nove književne likove, kojima se zameralo na nedostatku celovitosti. Virdžinija Vulf će u svom eseju „Gospodin Benet i gospođa Braun“ pokušati da rekonstruiše tipove karakerizacije kojima bi pribegli pisci ranijih vremena, uočavajući da novi cilj karakterizacije nije prikazivanje neke objektivne stvarnosti, već onog što je „stvarno za nas“. U kakvu bi jezičku klopku bila uhvaćena gospođa Braun danas?

Cilj ovog eseja Virdžinije Vulf bio je pre svega da od robovanja ideji o objektivnoj stvarnosti oslobodi i one koji opisuju, i one koji čitaju. Danas bi gospođa Braun mogla da bude samosvesni lik koji preispituje svoje sopstveno nastajanje kao književne junakinje, ili, možda, neka multimedijalna instanca u digitalnoj igrici zvanoj «Uhvatite gospođu Braun». Kao što vidite, naglasak bi bio i dalje na interaktivnosti, upravo kao u eseju Virdžinije Vulf, samo bi medij možda bio drugačiji.

 

Usled velike produkcije raznolike književnosti danas, javlja se i potreba da se ona klasifikuje, makar i zarad lakšeg snalaženja među šarenolikim policama u knjižarama. Tako, pored žanrovskih i užestručnih odrednica, možemo naći i posebne police posvećene „ženskoj“ literaturi (ni ovde znaci navoda ne bi bili višak). Da li ta hiperprodukcija ženskića daje sliku širih tendencija (bilo u svetu „muške“, bilo u svetu „ženske“ književnosti) i poziva na tu opštu liniju najmanjeg otpora (knjige-za-plažu, knjige-za-gsp, lagane-knjige-za-lagane-dane) ili čini još jednu, malo otrovniju grešku za autentičnu žensku književnost, čiji pravac kretanja (bilo kao rekonstrukcija bilo kao afirmacija autentičnosti) nije nimalo lagan i tralalaličan?

To je pitanje tržišta kojim se Henri Džejms bavi u svom eseju Budućnost romana. Sve je već tamo – i proširenje čitalačkog auditorijuma i strah od toga da će se elitni status romana time narušiti. Postoje književnost i «književnost» i, koliko god se sedamdesetih i osamdesetih činio napor se te stvari izjednače, jasno nam je da ih možemo izjednačavati samo na nivou pisanog dokumenta. Svaki posetilac biblioteke i kupac u knjižari zainteresovan za «lagani tekst» može da prepozna gotovo po koricama da li nešto obećava neproblematičnu zabavu. Kada su žanrovi ili podžanrovi u pitanju, jasno nam je da su u trivijalnoj književnosti u pitanju aranžmani koji su unapred dati – zna se šta se očekuje od knjige za plažu. Prava književnost uvek prekoračuje granice takvih ugovora, ona je uvek prestup. Sa čitalačke strane, ona iziskuje određeni intelektualni i emocionalni napor, znanje i obuku. Uživanje je jedinstveno, ali nije zagarantovano niti lako stečeno.

 

Virdžinja Vulf u Sopstvenoj sobi govori o impersonalnosti i hvali dela Meri Karmajkl zato što se u njima vidi pisanje žene „koja je zaboravila da je žena, tako da su njene stranice bile pune one čudne polne osobine koja se ukazuje samo kada je pol nesvestan sebe“. Da li ćemo, kao posledicu (samosvesnog) pola koji je nesvestan sebe dobiti taj androgin izraz kojim podjednako pišu Šekspir i Džejn Ostin?

To je takozvano «teško mesto» u Sopstvenoj sobi koje ima duboke veze sa idejom nesvesnog, tada novog otkrića u kulturi koje je preokrenulo pogled na svet i na ljudsku prirodu. U poetičkom smislu, reč je o tome da se ostvari distanca u odnosu na svoj sopstveni doživljaj, stara tema koja ovde dobija novi naglasak i nove elemente. Androginost, ideja preuzeta od Kolridža, treba da označi prevazilaženje opsednutosti društvenim ograničenjima nametnutim određenom polu (danas bismo to nazvali rodnim ulogama), što je još jedan korak ka oslobađanju pesničkog govora.

 

Za kraj, recite nam nešto više o novom projektu „Knjiženstvo“, čija ste rukovoditeljka.

Knjiženstvo sam već pomenula u jednom od prethodnih odgovora – to je projekat koji ima za cilj da osvetli istoriju ženske književnosti na srpskom jeziku i njegovim pretečama. Sama reč je nekada označavala književnost, a zvuči kao spoj književnosti i ženstva, divnog izraza koji prevazilazi pojmove ženskosti i ženstvenosti. Medij u kom se ta druga istorija književnosti ispisuje jeste digitalna baza podataka, potomkinja svih onih spiskova, zbornika i bibliografija kojima se žensko stvaralaštvo u Srbiji od kraja 19. veka nastojalo spasti zaborava. Baza podataka čini ovu istoriju dostupnom, preglednom i otvorenom za nova otkrića. Osim baze podataka, na sajtu projekta www.knjizenstvo.rs nalazi se i istoimeni časopis, u kom se ti podaci uobličavaju u kritičke i teorijske narative, neophodne da se rekonstruiše jedna tradicija – stalno iznova zanemarivana, ali i dalje živa.

---

Ovaj članak je objavljen u martu 2012, u okviru temata Ecce Femme.

---

Pročitajte sve razgovore objavljene u rubrici Intervju.