Image default
Društvo i misao

Eksperti za kuću

– Iz dnevnika jedne opstrukcije –

Piše: Aleksandra Đuričić

 

Generacije žena koje su stupile u život krajem osamdesetih godina prošlog veka, iz detinjstva i mladosti provedenih u vremenu koje je određivano kao život u najboljem mogućem od svih svetova, suočile su se sa brojnim preprekama u profesionalnom, ali i ličnom napredovanju. Promene ili tektonski poremećaji kojima je dat zajednički naziv tranzicija odredile su njihov životni put kao znatno teži nego generaciji nјihovih majki. Feminizam i njegovi postulati otišli su u zaborav pod pritiskom proste borbe za opstanak1Za razliku od klasičnog, novi ženski pokret je krajem šezdesetih godina stupio iznenadno i provokativno, a do 1975. prerastao je u masovni pokret i od početka podrazumevao međunarodnu komunikaciju. Amerikanke su povodom izbora Mis Amerike 1968. krunisale ovcu, bacile grudnjake, viklere i kozmetiku na lomaču i simbolično zakopale tradicionalnu ženstvenost na nacionalnom groblju u Arlingtonu, piše Gizela Bok u svojoj knjizi Žena u istoriji Evrope., a istina je da kod nas feminizam nije do kraja zaživeo ni u jednom smislu reči, dok su socijalistički ideali o ravnopravnosti polova ismejani sa padom komunizma kao preživele ideologije. Nova ideologija nije još uvek stvorena (pitanje je – da li nam je i potrebna), a borba za lično i profesionalno ostvarenje prevedena je isključivo na lični plan, na borbu sa tranzicionim ograničenjima ili borbu za opstanak u tuđim sredinama, u emigraciji koju su mnogi izabrali kao spasonosno rešenje.

Članak objavljen sredinom marta 2011. u dnevnom listu Politika, i to na stranama koje su namenjene zabavnim tekstovima o modi, estradi i sl., govorio je o razvoju feminističke misli i stavu da je feminizam potpuno pogrešno shvaćen. Nije mu bila namera da preoptereti ženu do pucanja, zahtevajući od nje nemoguće, kao što je učinio tržišni kapitalizam i, naročito, tranzicija, već da ženama ostavi pravo na dostojanstvo izbora, što i dalje zvuči kao nedostižan san. Svet je nedavno bio zgranut rezultatima istraživanja u francuskim školama, prema kojima su devojčice u uzrastu od 12 do 15 godina izjavljivale, u znatno većem broju nego ranije, da bi želele da budu isključivo majke i domaćice, tj. da se udaju i time reše egzistencijalni problem. Prirodna orijentisanost žene ka ostvarivanju najpre erotsko-materinskih nastojanja, odnosno formiranja porodice, potom ka kreativnom i profesionalnom dokazivanju, i tek na kraju, ka kontemplaciji i promišljanju sopstvenog bića, predstavlja prepreku u takmičenju sa muškarcima, čiji položaj oduvek omogućava znatnu rasterećenost od porodičnih obaveza. Odlazak britanskog premijera na porodiljsko odsustvo tokom prošle godine povodom rođenja još jednog deteta samo je simbolični gest i marketinško-politički trik. Na planu svakodnevnog preživljavanja i skladnog funkcionisanja porodice, žene su te koje i dalje trče maraton, ali sa jednom nogom u kuhinji. Ipak, postoje krupni pomaci na planu ženskog razmišljanja i sistematizacije životnih vrednosti i svakako da je tokom poslednjih pola veka na tom planu učinjeno više nego u čitavoj prethodnoj istoriji čovečanstva. Da li se i koliko nešto menja u položaju žene zavisi i od kulturoloških, geografskih, ekonomskih, rasnih i verskih odrednica. Uzimajući u obzir širinu ovog retoričkog pitanja, ograničićemo se na kulturno-umetničke delatnosti i naše okruženje.

Redakcije domaćih časopisa koji u svom uredništvu imaju žene na mestu glavne urednice i zamenica još uvek nisu preterano brojne (da navedemo Pro feminu, Kulturu, Libartes…). Jedno od teških nasleđa socijalističkog perioda, koji smatramo progresivnim kada je u pitanju pravo žena na obrazovanje i rad u struci, jeste ideja o pisanju (književnom, novinarskom, naročito na planu političke i ekonomske analize) kao neprikosnoveno muškoj teritoriji. Ta ideja opstala je uprkos izrazitom prodoru žena –autora, naročito na polju književnosti tokom poslednjih dvadesetak (teških) godina. Značajne književnice obeležile su ovaj period pre svega svojim angažovanim romanima, a izuzetan proboj predstavlja dodela NIN-ove nagrade, tokom dve godine zaredom, autorkama, Grozdani Olujić i Gordani Ćirjanić. I pored toga, još uvek pristuna diskriminacija istrajava u situacijama kada žena –autorka teksta ponudi svoj članak ili rukopis uredniku koji je po pravilu skeptičan. Istina, i žene doprinose takvim stereotipima opredeljujući se previše često za pisanje knjiga za plažu, po šablonu kako da… koji unapred diskredituje svaki pokušaj ulaska na ozbiljne, odnosno muške teritorije. Ali, zaobilaze nas i kada su u pitanju naučni skupovi, žiriji, programski saveti izdavačkih kuća, dodeljuju nam diskutabilnu literarnu nagradu Žensko pero (nije dodeljena 2011. godine zbog nedostatka sredstava za pun iznos nagrade koji je bio svojevrsna stipendija za dalje pisanje, (što je u našoj sredini za pohvalu) koja bi trebalo da ima, ali nema svoj pandan u nekakvom muškom perukoje se podrazumeva, unapred određeno kao kvalitetno, talentovano i kompetentno u raspravama o velikim nacionalnim i istorijskim pitanjima. Ukoliko žele ravnopravan odnos u literaturi, žene autori moraju da učine veliku žrtvu i pribegnu svojevrsnijoj mimikriji, da se ponašaju i funkcionišu na društvenom planu kao muškarci. Ovakvom konstatacijom vraćamo se osamdeset i više godina unazad, u doba kada je Virdžinija Vulf držala predavanja o mogućnostima da se žene ostvare kao pisci, pokušavajući svojim čuvenim esejem Sopstevna soba da skrene pažnju na mogućnost pisanja paralelne, ženske istorije sveta, na tradiciju javnog i privatnog posmatranu iz ženskog ugla. Početak dvadesetog veka bio je svojevrsna prekretnica u ženskom pisanju jer su se stekli staleški i strateški uslovi- žene koje su imale višak slobodnog vremena mogle su da pišu, ukoliko to vreme nisu posvećivale balovima, dobrotvornim čajankama i ulaganjem u karijere svojih supruga.

No, takva vrsta diskriminacije nije specijalitet samo našeg podneblja. Primera radi, da se zadržimo još malo na literaturi. U svojoj dobro koncipiranoj studiji o književnosti u Evropi u periodu postkomunizma Endru Baruh Vartel izdvaja sa celog područja Centralne i Istočne Evrope tri ( i slovima –tri ) autorke koje smatra donekle značajnim. Prva je u Hrvatskoj tokom devedesetih imala atribut disidenta, druga je Ruskinja koja piše zabavne detektivske romane koji se prodaju u visokim tiražima, dakle, pisac koji je savladao zakone tržišta, a treća anonimna Ukrajinka koja je debitantskim romanom dotakla socijalni kontekst novog kapitalizma i –to je sve! Ostali autori koji su zadužili nacionalne preporode, borbu protiv komunizma kao i postperestrojka tokove u književnosti su, podrazumeva se, muškarci.

Tаlеnаt i hrаbrоst su оsоbinе kоје sе žеnаmа ni dаnаs nе prаštајu. Trеbа biti оbičnа, pоslušnа, pоnаšаti sе u sklаdu sа оčеkivаnim i tаdа nаm sе nеćе dоgоditi ni Žuti tаpеt iz tragičnog iskustva Šarlot Gilmen ni sudbina autorke Sоpstvеne sоbe, s јеdnоm vrlо bitnоm оpаskоm- svе оvо еvrоpskа žеnа prеživljаvаlа је prе stо ili prе sеdаmdеsеt gоdinа. Kоd nаs sе svе dеšаvа јоš uvеk, u sumаnutоm rаčјеm hоdu istоriје, оkоlnоstimа gdе sе оbеručkе dоčеkuје idеја о pоnоvnоm оdlаsku žеnе nа mаrginu, u stаnjе trајnе umirеnоsti i pоslušnоsti. Dеklаrаtivnо, ženama je omogućeno dа sе bаve čimе gоd žеle, ukоlikо stignu.

U tom smislu stiče se utisak da su zaštićenije i rasterećenije žene u primitivnijim sredinama, o čemu nam, među mnogim sa sličnom tematikom, svedoči jedna skorija antropološka studija Suzan Harding pod naslovom Žene i reči u jednom španskom selu. Osim bukvalnog beleženja njihovog vokabulara, tipa reči i bogatstva jezika (lako je pretpostaviti da je fond reči skroman), Harding posmatra njihov način života koji se nije mnogo menjao tokom poslednjih stotinak godina. Žene su i dalje te koje održavaju kuhinju, rublje i okućnicu, leče lakše bolesti i bave se izradom rukotvorina, dok muškarci donose važne odluke, iniciraju i razrešavaju krupne sukobe i obavljaju teške fizičke poslove. Važna stavka je da žene tokom svih aktivnosti razgovaraju, i na taj način nisu usamljene, imaju određene korektive u sagovorniku i podstiču jedna drugu na razmišljanje u okviru tema koje ih interesuju. Ogovaranje kao svojevrsni oblik relaksacije duha se podrazumeva, ali nije vezano samo za primitivnije sredine. Na pitanje da li su srećne, skoro sve su odgovorile da jesu, u procentu koji je onespokojio ženu iz urbane sredine, zapitanu nad sopstvenim izborima. Pri tom, žene u jednom španskom selu ili bilo kojoj sličnoj zajednici na svetu nisu opterećene idejom o takmičenju sa muškarcima, ne troše snagu na ono što ne mogu da promene. Rezultati studije nisu sugerisali povratak u ruralne sredine, već zapitanost nad preopterećenošću žene u tzv. urbanoj sredini pred koju se sve više stavljaju zadaci kojima ona jednostavno ne može da odgovori. Ili neće, što daje nadu.

Iako je feministički pokret još pre tridesetak godina u velikoj meri srušio strah od takmičenja sa muškarcima, zakoni biologije pokazali su se jačim od društvenih težnji ka promenama. Na svom putu ka samoostvarenju, žena mora da podnese nekoliko značajnih žrtvi i u tome joj društvo ni danas mnogo ne pomaže.

 

1. Žrtva dobrog obrazovanja – kasno uklapanje u rad i radne odnose

Naša, još uvek patrijarhalna, kultura vaspitava žensku decu u duhu imperativa uspeha u školi. Čak, roditelji vrednuju žensko dete time koliko je uspešan đak, dok se za muške potomke kriterijumi bitno spuštaju, uz stereotipne komentare da dečaci kasnije sazrevaju. Takvim postavljanjem sistema vrednosti od ranog detinjstva, ženskoj deci čini se još jedna nepravda – nameće im se ideja da će izvrstan uspeh u školi biti siguran zalog za srećan i uspešan život. Tek kada se osvoji poslednja diploma, nije retkost da ambiociozni podrazumevaju da je to doktorat, žena se suočava sa svim osujećenjima koje joj postavlja realni život. Na tom putu prva reakcija je neminovno bes, potom i duboka razočaranost koja rezultira povlačenjem iz borbe sa muškom konkurencijom i traženjem utehe u sigurnom kućnom okrilju, u porodici, ukoliko je uspela da je oformi.

Ipak, stvari se toko poslednjih tridesetak godina kreću nabolje, o čemu nam govori obimna studija Arli Hohšild, profesora sociologije na Berkli univerzitetu ( Kalifornija), u kojoj navodi statističke podatke o zastupljenosti žena na američkim univerzitetima poredeći 1972. i 2002. godinu- procenat redovnih profesora među ženama povećao se sa 9 na 22, što ona smatra izrazitim uspehom, ali po cenu velikih žrtava, navodeći na mnogo mesta i svoje lično iskustvo čestog potcenjivanja profesora, mentora i muških kolega koji su bili skeptični prema njenom radu još od vremena kada je bila student. Pored toga, komentariše ona, muškarci još od mladosti imaju daleko više vremena za stvaranje dobrih društvenih i profesionalnih kontakata, učlanjivanje u različite klubove i viši stepen sposobnosti socijalizacije što je posledica običaja vaspitavanja ženske dece, favorizovanja skromnosti i povučenosti kao ženskih atributa. Sve su to prepreke na putu ka velikoj karijeri i dominaciji u društvu, ne samo na univerzitetima već u svim radnim sredinama gde se proklamuje potreba veće zastupljenosti žena i uglavnom na tome ostaje.

Imperativ sticanja dobrog obrazovanja vrlo često odlaže i ovladavanje praktičnim životnim veštinama, žene se ređe zapošljavaju tokom studija, kasnije se uklapaju u radne sredine i tada dolaze sa velikim očekivanjima, bez namere da počnu sa jednostavnim, često šegrtskim poslovima kojih se njihove muške kolege ne libe. U hijerarhiji napredovanja podrazumeva se da će se žena, bar za neko vreme, odreći materinstva i tako podneti sledeću veliku žrtvu.

 

2. Žrtva materinstva

Materinstvo se smatra ključnim ostvarenjem žene, pod uslovom da je ono željeno, bez uslovljanja i stereotipnih ocena da je žena bez potomstva manje vredna, ali još više bez uslovljavanja da odgovorno roditeljstvo isključuje mogućnost aktivnog, profesionalnog rada. To je varijacija stare izreke da vrhunska umetnost mora biti bezdetna, a danas je transformisana u to da žena koja želi karijeru mora da se odrekne potomstva. Istovremeno, da bi situacija već dobila obrise shizofrenog stanja nacije, na sve strane se deklarativno priča o beloj kugi, o izumiranju nacije i obavezi (?!!) žena da rađaju više od jednog deteta. U uslovima krajnje ekonomske oskudice, ovakvi vapaji mogu da izazovu samo suprotan efekat. Često se dešava da i žene nisu među sobom solidarne, rukovođenje različitim modelima uklapanja u (muško) društvo, pa je tako jednu kandidatkinju – doktoranta na Univerzitetu u Kragujevcu njena mentorka ozbiljno pitala kako misli da privede kraju disertaciju budući da ima troje dece koja idu u osnovnu školu.

Zbog toga se u našoj sredini koja još uvek podrazumeva da je moguć samo tradicionalni model karijere često srećemo sa ženama koje su se svesno odrekle materinstva i porodice zarad karijere, naročito u novim poslovnim krugovima i u stranim kompanijama koje u zemljama poput naše primenjuju najtvrđe modele tržišnog kapitalizma.

U okvirima ove teme je i diskriminacija na osnovu životnog doba, jer novi poslovni svetovi traže isključivo mlade, obrazovane žene (često se podrazumeva, iako ne sme biti naglašeno – atraktivnog izgleda), spremne da rade prekovremeno i budu bez privatnih obaveza. U takvom svetu, žena koja se opredeli za formiranje porodice biva gotovo ismejana kada je taj posao priveden kraju i deca već osamostaljena – kome je potrebna pedesetogodišnja žena koja je odgajila troje dece i piše svoju doktorsku tezu ili se sprema da započne neki privatni posao, u sopstvenoj organizaciji?

Osim toga, patrijarhalni način života podrazumeva da žena i dalje stoji na ulaznoj i izlaznoj kapiji života, odnosno da je njen posao nega beba i dece, a potom i briga o ostarelim roditeljima i drugim članovima porodice. Socijalno pravedan model ponašanja podrazumevao bi da joj se omogući pauza u obavljanju ovih tradicionalnih dužnosti, prebacivanje dela brige o deci i starima na društvo, odnosno institucije koje će se tokom jednog dela dana baviti njima. U Italiji i Velikoj Britaniji je još 1972. godine pokrenuta kampanja da država plaća kućni rad, a do sada je realizovana kroz socijalno osiguranje i zagrantovanu penziju samo u skandinavskim zemljama. Smatralo se da rad van kuće nije oslobodio ženu, kaže Gizela Bok u izvrsnoj knjizi Žena u Istoriji Evrope i ukazivao, od tada do danas, da i tzv. nezaposlene žene mnogo rade, kao i da sav plaćeni rad zavisi od onog neplaćenog koji žena obavlja u porodici. Uskraćivanje prihoda ženama za realno obavljeni posao i danas je osnovni instrument njene neslobode, svesna društvena opstrukcija koja je ostavlja u slučaju razvoda braka bez ikakvih sredstava ili u poziciji izdržavanog lica od strane odrasle dece. Vrednovanje materinstva i kućnog rada osnovni je korak na putu ka ravnopravnosti.

 

3. Žrtva neopredeljivanja kao svojevrsni moralni barometar

Veliko je pitanje koliko se može biti slobodan u bilo kojoj društvenoj hijerarhiji i još uže, u društvu u tranziciji, dok pojam slobodnog intelektualca, osim podsmeha idealizmu, povlači za sobom posebne prepreke ukoliko je u pitanju žena. Prva žrtva neopredeljivanja je u životu žene sloboda bračnog izbora, odnosno pravo da ne bude opterećena izborom supruga koji će joj omogućiti napredovanje u društvenoj hijerarhiji. Takav izbor često nailazi na podsmeh, još uvek, ma koliko se trudili da to deklarativno negiramo.

Druga žrtva neopredeljivanja je nepristajanje na rodne, partijske i političke podele pomoću kojih se brže i lakše napreduje. Istina, ovakvi modeli profesionalnog napredovanja rezervisani su za visokoobrazovane žene iz razvijenijih sredina – pripadnice manjina, osobe sa posebnim potrebama, slabije obrazovane i žene sa sela nemaju gotovo nikave šanse za partijska napredovanja, čak i ako taj model smatraju ispravnim i pragmatičnim.

 

4. Žrtva istrajnosti ili
Kako istrajati na polju za koje smo sigurne da je naša prava vokacija?

Žene su slabije plaćene od muškaraca na istim poslovima, diskriminisane nepisanim uslovom da pet godina nakon zasnivanja radnog odnosa neće imati decu, životnim dobom, pa i fizičkim izgledom. Pored toga, žene su mnogo češće volonteri na različitim poslovima za koje je potrebna solidna stručna sprema ili obavljaju poslove za koje se podrazumeva da neće biti plaćene (slobodne umetnice su tu najizrazitiji primer i ustaljena praksa neplaćanja honorara za obavljene poslove, izbegavanje potpisivanja ugovora i sl.). Kako u takvim uslovima istrajati na putu građenja karijere ili, samo opstati na polju za koje smo sigurne da jeste naša prava vokacija? Istrajnost se podrazumeva kao deo ženske prirode, zajedno sa strpljivošću i spremnošću na trpljenje. Pre nekoliko godina emitovana je televizijska reportaža o ženi rudarskom inženjeru koja svakog dana putuje iz Beograda u Lazarevac, na površinske kopove. Ceo ton reportaže bio je usklični, u smislu kako je tako nešto moguće, budući da je udata i ima dete u osnovnoj školi. Zbilja, pitamo se koliko je dugo izdržala takav tempo, da li je dobila bilo kakvu društvenu satisfakciju za svoje napore ili pre neko profesionalno oboljenje, možda otkaz u turbulentnim ekonomskim okolnostima?

I žene same u velikoj meri doprinose održavanju stereotipa, pristajući na ustaljene modele ponašanja u zaostalijim sredinama gde njima uglavnom rukovodi strah da se ne izdvajaju, da ne budu obeležene bilo kojim oblikom društvene različitosti, ili proklamujući različite, mimikrijske načine prilagođavanja dominantno muškom društvu. O tome je raspravljala još Simon de Bovoar u svom čuvenom delu Drugi pol iz 1949, da je muškarcu svojstvena transcedentnost, a ženi imanentnost, tj. da žena htela – ne htela mora da se prilagođava. Ova teza nailazila je kasnije na oštre kritke, iako je svaka od kritičarki u dubini duše znala da jeste tako, a varijeteti se odnose samo na stepen tog istog prilagođavanja.

Istrajnost u građenju karijere zahteva od žena daleko veći napor, odsustvo malodušnosti i spremnost da se porazi prihvate kao neminovni deo posla. U tom smislu, prilog žrtvi istrajnosti predstavlja i pisanje ovog članka.


Literatura:

Antropologija žene, priredile Žarana Papic i Lidija Sklevicky, Prosveta, Beograd, 1983.

Milić, Anđelka, Žene, politika, porodica, Institut za socioloska istrazivanja FF, Beograd, 1984.

Mišel Andre, Feminizam, Plato/XX vek, Beograd, 1997.

Hochschild, Arlie Russel, Commercialization of Intimate Life, Univ. of California Press, 2003.

Vartel, Endru Baruh, Književnost Istočne Evrope u doba postkomunizma, Stubovi kulture, Beograd, 2006.

Bok, Gizela, Žena u istoriji Evrope, CLIO, Beograd, 2005.

Pross, Helge, Die Wirklichkeit der Hausfrau, Reinbek, 1975.

Burdje, Pjer, Vladavina muškaraca, Podgorica, CID, 2001.

Vulf, Virdžinija, Sopstvena soba, Plavi jahač, Beograd, 2003.

Vladislava Gordić Petković, Na ženskom kontinentu, Dnevnik, Novi Sad, 2007.



Aleksandra Đuričić: (Beograd, 1963.) završila je umetničke studije prvog stepena na Akademiji Mocarteum u Salcburgu (1984.), potom nastavila studije u Beogradu, na Fakultetu dramskih umetnosti i Filozofskom fakultetu, odsek istorije umetnosti. Diplomirala je i magistrirala teatrologiju na FDU u Beogradu (1988, odnosno 1998.), gde je i doktorant sa temom Sociološki aspekti operskog libreta i stilski periodi. Od 1995. godine objavila je veći broj stručnih napisa, kritika, eseja i studija u časopisima Teatron, Scena , Zbornik za muzičko-scensku delatnost Matice srpske, Ludus, Orhestra, Književnost, Književna reč, Sveske, Književni magazin, Kultura, Kvartal…Radila je kao honorarni predavač u srednjim umetničkim školama Mokranjac i Lujo Davičo, na predmetima organizacija muzičkog života i istorija igre ( 1992-2001), a na Fakultetu dramskih i Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu ( 1994- 1998) na predmetima Organizacija muzičke delatnosti i Menadžment pozorišne delatnosti, zatim povremeno kao spoljni saradnik Muzeja pozorišne umetnosti Srbije i kao saradnik na istraživanjima Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka u Beogradu ( istraživanje Srpsko pozorište u uslovima društvene tranzicije, 2009-2010) . Saradnik je u redakcijama kulture dnevnih listova Politika i Blic. Bila je urednik u časopisu Književna reč u periodu 1999-2001, kao i stalni pozorišni kritičar i saradnik časopisa Književnost ( 2000- 2009).

Autor je dve stručne knjige iz oblasti muzičkog pozorišta –Istorija igre (Beograd, Zavod za izdavanje udžbenika, 1998) i Indeks operskih i baletskih libreta (Paideia, 1999, 2006).

Učesnik je ili priložnik radova na brojnim domaćim i nekoliko međunarodnih simpozijuma na temu pozorišnog i opersko-baletskog stvaralaštva. Književne eseje i prozu objavljuje u časopisima Kišobran (Vankuver), Ogledalo (Čikago), Balkanski književni glasnik , Povelja (Kraljevo), Trag (Vrbas), Gradina (Niš)…

Prevodi sa nemačkog i engleskog jezika, služi se italijanskim.


Autor slike: Stojan Milanov

Ovaj članak je objavljen u martu 2012, u okviru temata Ecce Femme.

Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.

Povezani članci

Mreža puna ideja

Brazilsko proleće

Genealogija ideje žene

Ostavite komentar