„Majku ti božju, pa ovo nije tak’ loše”, rekao je drug Stari dok je porcelanskim veštacima odvaljivao zadebljanje na kubanskoj cigari. Stajali smo sa suprotnih strana stola preko kojeg je bila razastrta karta Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Gornji (severozapadni) ugao pritiskala je masivna pepeljara od zlata u koju je matori s vremena na vreme tresao duvanski pepeo. Drugi, dijagonalno suprotni kraj, stidljivo je provirivao ispod Jugobankine kasice u obliku globusa.
Cica iz ekspres restorana debelo je podbacila ovoga puta, pomislio sam u maniru izgladnelog mungosa prilično rastrojenog zbog činjenice da se pljeskavica sa lukom, poručena pre dobrih dva i po sata, još uvek ne nalazi na stolu. Čak sam pokušao da se smirim tehnikom poznatijom kao fiksiranje nekog beznačajnog predmeta, ali mi je to pomagalo koliko i aspirin stogodišnjaku obolelom od ebole.
Čovek je simbolička životinja – rekao mi je jednom u poverenju general Poltronguzić. Mada ni simbolika rupe na karti države koja će se uskoro raspasti kao mehur od sapunice nije za bacanje – mislio sam fiksirajući jedva vidljivu poderotinu na karti, otprilike oko kote tri stotine osamnaest – jugozapadno od Titograda.
Pućkajući tompus koji je iz žablje perspektive izgledao kao bejzbol palica, drug Stari iznenada zapeva „Poljska u mom srcu” – sa dosta falša, razume se, zbog kojeg bi ga katapultirali iz šou programa tipa Ja imam talenat. No i dalje je bez trunke milosti terorisao moje bubne opne. Da nevolja bude veća, pevao je poput šargarepe uverene da je za dva i po koplja natpevala Karuza – što je posledica samopouzdanja proisteklog iz porazne činjenice da je nedavno nasamario preko dvadeset miliona Jugosa – onda kada je voljom Centralnog komiteta iscenirao sopstvenu smrt. Pa ako nije nadmašio Karuza, Koperfilda svakako jeste. Jer trebalo je zaista bez šlaufa za spasavanje isplivati iz reke suza koju su za pater familiasom prolili njegovi fanovi. Ako ništa drugo, bar sam shvatio kako egzotika podaničkog mentaliteta neverovatno nalikuje baklavi u sosu od rotkve.
Zavaljen u tapaciranoj stolici (dragom poklonu od druga Kobe), drug Stari je hipnotisano posmatrao strop, odbijao kratke kolutove dima i poput rahitičnog astmatičara pevušio „Gdanjsk osamdesete”. U mislima sam, trenutak ranije, analizirao simboliku veverice koja vredno sakuplja lešnike na poklopcu eurokrema, kada matori vepar iznenada dreknu: „Ovaj Štulić zna da ubode stih!”
Zatresao sam glavom poput poltrona prikopčanog na trafo stanicu i odvažno dodao kako mi se ipak više dopada Hladan kao led – svesno rizikujući višečasovnu raspravu o uticaju novog talasa na psihofizički razvoj socijalističke omladine. Ranije, pre pojave novog vala, dakle pre osamdesetih, dakle pre navodne smrti druga Starog, slične rasprave su se uglavnom završavale benignim ocenama vokalnih sposobnosti Ive Robića i Nikole Karovića.
„Ovaj mali ljepo poje”, govorio bi u jeku dobrog raspoloženja. Ili: „Fino dudla mikrofon, majku mu božju”, kada bi bio loše volje.
Vremenom, sa oštrenjem muzičkog ukusa, kritika je postajala konstruktivnija. Jednom prilikom je Stari nadahnuto analizirao popularni hit Korni grupe Zum ram. Prema njegovom skromnom mišljenju, koje se jedino može meriti sa skromnošću obrazovnog programa komunističke partije Severne Koreje, radilo se o Kornelijevoj zafrkanciji na račun radničke klase. (Alegorija o mravima nedvosmisleno je potvrđivala tezu.) Ipak, iz poštovanja prema bubnjaru Furdi – čupavcu koji je lupao bolje od Ringa – nije dopuštao da se išta nepredviđeno dogodi „Kornašima” (kako su ih između dve partije domina nazivali Bakarić i Špiljak.) Razume se da je tako i bilo.
Skoro da sam digao ruke od pljeskavice, kada se vrata uz tresak otvoriše i u prostoriju zakorači jedva punoletna devojka sa plastičnim roze poslužavnikom u ruci. Crni minić, plave borosane, miris sumpora – jednom rečju, bila je to Cica iz ekspres restorana.
„Za Vas druže Stari bečka šnicla i pećko pivo, a za Vas druže Žare, leskovačka pljeskavica sa crnim lukom iseckanim na froncle, kako ste i traž’li”, izgovorila je u jednom dahu. Imala je čudan naglasak – ni bosanski ni crnogorski dok su joj se usne groteskno krivile prilikom izgovora prednjonepčanih suglasnika č, dž i posebno š. Vokalno-facijalni miks Vlade Kalembera i Silvestera Stalonea uklopljen u telo bugarske dizačice tegova. Sve u svemu, šmek kojem su isključivo podlegali muški članovi socijalističkog kluba slepih.
„Slušaj Žare”, matori lisac iznenada ustavi moje misaone tokove istovremeno gladeći pogledom Cicine bokove. (Ona je baš u tom trenutku pristavljala poslužavnik na kartu Jugoslavije pokušavajući da ga po cenu života uglavi između Vardara i Triglava.) „Nakon lažiranja sopstvene smrti, ne samo da sam se osjetio superiornije u odnosu na maršalsku šapku, nego sam daljeko više počeo obraćati pažnju na kuljturu. Ćak vjerujem da sam postao doktor za rokenrolj”.
Ovakav početak je nagoveštavao dva-tri sata pretencioznog monologa što me je teralo na pomisao kako je Fidel Kastro oratorski zanat učio upravo od našeg druga Starog.
„Još nešto gospodo?”, vragolasto procvrkuta Cica ali joj Stari dade znak da ispari u vidu magle. Ona se nespretno nakloni i poslušno zakorači ka vratima njišući kukovima širokim kao zadnji trap „stojadina”. Trenutak pre no što će napustiti prostor, uputiće mi jedva primetan mig koji u našem komunikacionom sistemu znači – čakam te na kafi dole u ekspres restoranu. Servilno klimnuh glavom, ko što to obično činim na partijskim sastancima, a onda se poput teledirigovane rakete ustremih na prepečeni komad mesa.
Međutim, Stari se nije dao. „Tebi se primjera radi više dopada Hladan kao led jer smatraš da je riječ o Štulićevoj konstruktivnoj kritici Zapada a ja te uvjeravam da je Austrija najmanje zapadna od svih zapadnih zemalja”, mljackao je pomalo odsutno ne primećujući kako mu iz usta ispada komadić mesa veličine košarkaške lopte i od persijskog tepiha rikošetira pravo u Vorholov portret Kempbel supe koji je visio iznad kamina.
„Pa tamo je naših ko pljeve”, nastavio je da analizira demografske karakteristike Beča. „Na primjer, otac ove vrtirepke Cice, mljac, prodaje žetone na Prateru dok joj mati, mljac, svake noći u kavani pjeva „Ide Mile ljajkovaćkom prugom”.
Očigledno je bio u solidnoj kondiciji pošto je i dalje neumorno trabunjao o socijalnoj kontaminaciji Beča od strane gastarbajterskih bubašvaba, boreći se grčko-rimskim stilom sa bečkom šniclom. Prethodno me je drugarski posavetovao da ga ni za živu glavu ne zapuhujem crnim lukom, našta sam mu pružio čvrste garancije da se ništa slično neće dogoditi. Zapravo, imao sam preča posla u tom trenutku. Prvo, „davio” sam se pljeskavicom koja za divno čudo nije imala ukus grilovanog opanka. Drugo, razmišljao sam o Cicinom migu.
Inače, svaki pogled na Cicu pokretao je točak sećanja na početak Narodnooslobodilačke borbe kada sam kao golobradi komesar (i član Vrhovnog štaba), marširao strmim padinama Jastrepca. Već tada sam drugarici Cici autoritativno komandovao „Cico lezi!” To se obično zbivalo u košmarnim snovima kojima sam bivao ophrvan između neprijateljskih ofanziva. Naime, drugarica Cica nije ni bila rođena u to pasje vreme što znači da je uglavnom egzistirala kao imaginarni plod prekognicije kojom me je proviđenje nesebično obdarilo tih ratnih godina.
Čak sam u jednom okršaju sa Vermahtom, beše to u jeku bitke za ranjenike, iz čista mira zapevao I Can’t Get No Satisfaction. Onda sam, ne znam kako, video Jula Brinera u ulozi partizanskog inženjera koji samopregorno gradi pontonski most. Jednostavno sam znao da je taj ćelavko od metar i ćevap zapravo Jul Briner. Kao što sam znao da će Bitku na Neretvi(tokom koje sam šmajserom pokosio cirka stotinu četrdeset pet Švaba), lucidno režirati Veljko Bulajić. Takođe sam „video” kako slavni Pikaso, za karton vina, oslikava poster Bulajićevog filma. „Video” sam i kako su zbog svega toga izvesni psihijatri (uglavnom zadrti adlerovci) zaključili kako slavnom slikaru fali par dasaka u glavi – posebno nakon što je pokušao da Gerniku naslika kečapom u tiganju prepunom jaja na oko.
Svega toga sam se sećao kao u nekakvom bunilu kad odjednom, sa poslednjim zalogajima ukusne pljeskavice, ponovo doživeh prekognitivni šok. Drug Stari je uveliko drobio bečku šniclu i nije primetio da su mi oči poprimile oblik partijskog godišnjaka. Onda sam „ugledao” sebe kako briljiram u ulozi okovanog Prometeja – sa sve orlom, stenom i prospektom prirodnih lepota Kavkaza. Potom se dogodilo nešto neočekivano – obuzela me je neopisiva radost jer sam naivno verovao da je drug Prometej u stvari direktor glavne pošte. Da li je vizija imala bilo kakve veze sa drugaricom Cicom?, pitao sam se izlazeći polagano iz prekognitivnog šoka, kao što onemoćali penzioner izlazi iz diskoteke.
Dva sata kasnije sedeli smo u klaustrofobičnoj sali ekspres restorana. Kroz gustu zavesu duvanskog dima posmatrao sam Cicu kako elegantno žvaće „Kozaračko kolo omlet” i povremeno srkuće „Šmajser-koktel” sa dva prsta votke, sokom od koprive i maslinom. Mada nisam bio gladan, poručio sam „Partizanski kotlet” u „Prva proletrska sosu”. Žamor je bio nepodnošljiv ali smo ipak nekako uspeli da zapodenemo razgovor o ekonomskoj rentabilnosti Saveza komunista u 21. veku – da bismo se nakon obilnog ručka, uz gutljaje turske kafe, preorjentisali na vedrije teme, poput mogućnosti ukidanja smrtne kazne na Saturnovim prstenovima.
Iznenada je Cica tematski zaokrenula ka egzistencijalizmu. „Žare, budi otvoren – šta matori gnjavator planira sa ekspres-restoranom?“
Gledao sam trenutak ili dva u njene ljubičaste trepavice koje su treperele kao venecijaneri pod udarima promaje. Onda mi je pogled skrenuo ka kafenoj kapljici koja je klizila niz spoljašnji zid plavo-bele šoljice – doduše, ne zadugo. Cicin jezik je munjevito sustiže negde u predelu drške, hitro je poklopi i vrati istim putem u rikverc. Začu se histerični smeh iz pravca šanka. U trenutku me obuze stid zbog Cicinog gesta koji je posedovao sve elemente simuliranog felacia u bodrijarovskom smislu reči. Ali šta vredi kada niko od prisutnih nije bio kadar da navede bar tri karakteristike koje Bodrijara razlikuju od zolje.
Bilo je tu raznolikog sveta – starih partijskih radnika, prvoboraca koji su skakutali na jednoj nozi pevajući Dok palme njišu grane, priučenih đilkoša, strejt partizana, poetski nastrojenih četnika, lezilebovića-beskičmenjaka, poltrona ofarbanih u zeleno… Jednom rečju bio je to bratstvo-jedinstveni kalambur svega i svačega te bi nas neko od prisutnih lako mogao otkucati zbog dekadentnog ponašanja na javnom mestu. Meni se s druge strane dopadalo kako mi glava prijanja uz ramena pa sam – želeći da zadržim status quo – rešio da ubrzam priču i Cicu ne držim u neizvesnosti.
„Rekao je da će ekspres restoran uskoro biti pretvoren u striptiz klub”, sasuh joj istinu u lice.
Gledala me je bez reči dok su joj se očne jamice punile suzama. Zapravo, gledala je kroz mene kao kroz WC ključaonicu dok joj je srčani mišić ludački sinkopirao u ritmu tam-tama. Čak je počela i da drhtulji kao na našem prvom prekognitivnom sastanku kraj vodopada u Jajcu.
„Konačno ću biti neko i nešto”, prošaputala je. „Po prvi put ću konstruktivno i samopregorno raditi posao koji volim”, rekla je malo glasnije. „Ispuniće mi se devojački san da postanem drugarica igračica u samooupravnom striptiz klubu”, gotovo je vrisnula. „Šipka! Prava pravcata šipka od titanijuma”, smejala se gotovo histerično. Onda me je pogledala u oči, lica ozbiljnog kao u mumije. „Siguran si da je drug Stari baš tako rekao?”
Iščekivala je odgovor sa izvesnom dozom strepnje – kao da ću je svakog časa odalamiti izjavom da sam celu priču izmislio. Ne krivim je – zaobilaženje istine je moja uža specijalnost. Taman sam krenuo sa isporukom potvrdnog odgovora kada me krapinski čovek u kožnom mantilu i uglancanim cokulama odalami poslužavnikom po glavi. Očevici tvrde da je zamah nalikovao olimpijskom zamahu švedskog bacača kladiva.
„Nećeš ti moju Cicu u striptiz bar”, poslednje je što sam čuo tonući u mrak.
Otvorio sam oči i ugledao more. Da li je moguće da sam na Zakintosu?, bila je prva vesela pomisao koja mi je pala na pamet. Onda sam osetio brodsko uže preko pasa i hladnu hrid celom dužinom leđa. Bio sam, dakle, vezan. Ipak, i pored neugodnog položaja konzervirane sardine u rafiniranom ulju, beskrajno sam uživao u panoramskom pogledu.
„Drug Prometej, da li te zanima polovna kibla?”, iznenada izusti kreatura u dronjcima koja se niodkuda stvorila tik kraj mene. „Cena – prava sitnica!”
Odmahnuo sam glavom i istog trenutka zaključio da je to u stvari to. Prekognicija koja vergla sto na sat – poput spikerke drugog dnevnika.
„Znači ja sam Prometej!” dreknuh. „Originalni samoupravni Prometej!”
Tip u ritama je najverovatnije trgovački putnik prerušen u tipičnog tranzicionog gubitnika, rezonovao sam razdragano. Ispred je more a iza turistički kamp – cerekao sam se poput hijene koju je priklještio lift.
Šta je još čoveku potrebno da bi bio srećan.
Boris Jašović, sociolog i kolumnista, rođen još u prošlom veku, živi i radi u Beogradu.